Božidar Đelić, srpsko-francuski genije između privrede i politike

Čovek je pričljiv. Normalno, ima mnogo toga da kaže. A i voli to. Božidar Đelić priča svoj život vratolomnom brzinom. Bolje reći svoje živote. Sa 40 godina, već ih je živeo nekoliko. Međunarodni konsultant, ekonomista, ministar... Njegova biografija ispisana je na četiri guste stranice.

Od  proleća, Božidar Đelić obukao je odelo bankara. Kredi agrikol (Credit agricole) za koji je radio dok je bio konsultant, od 1993. do 2000, imenovao ga je za direktora za Istočnu Evropu. To je region koji ovaj Srbin i Francuz dobro poznaje.

Sa 26 godina postao je „direktor odeljenja za masovnu privatizaciju“ i savetnik ministra finansija Poljske, tada učestvuje i u osnivanju Varšavske berze. Sa 27 godina počinje da radi za ruskog ministra finansija, za kojeg pravi program reformi i privatizacije. Sa 36 godina postaje ministar finansija Srbije. Sa 39, postaje investicioni bankar u Beogradu.

U međuvremenu, gospodin Đelić je proveo dugi period na Zapadu, kao konsultant kod MekKinzija (McKinsey). Karijeru je uostalom i započeo u svetu privrede, kod Tomsona (Thomson), pod palicom Alena Gomeza (Alain Gomez) – u to vreme predsednika upravnog odbora i generalnog direktora, koji je brzo primetio ovog vanredno nadarenog i diplomiranog čoveka.

Istok/Zapad, država/privatni sektor, politika/privreda. Eklektičan i brilijantan put Božidara Đelića mogao bi ličiti na valcer neodlučnosti. Ili je to samo optička varka stvorena njegovim fantastičnim radnim kapacitetima, i nepresušnom energijom. „Uvek je bio sav u poslovima, interesovao se za hiljadu stvari istovremeno“, seća se njegova stara drugarica sa HEC-a (vodeća francuska poslovna škola). „Gde god je bio, ma šta je radio, uspevao je. Ima začuđujuću sposobnost da iznova pokrene sebe i druge“, kaže njegov prijatelj Frederik Lemuan (Frederic Lemoine), predsednik nadzornog odbora Areva i bivši broj dva Jelisejske palate, administracije predsednika Republike Francuske.

Po mišljenju svih koji su ga sreli, gospodinu Đeliću predodređena je blistava budućnost. Samo ostaje da se vidi u čemu: politici ili biznisu? Za svoje novo radno mesto, odlučio je da ostane u Beogradu, svom rodnom gradu. Tri godine koje je proveo na čelu Ministarstva finansija pretvorile su ga u zvezdu. Prolaznici mu se osmehuju, traže mu autogram, ili da se slikaju zajedno. „Boža derikoža“, što mu je nadimak od kada je uveo poresku reformu i zainatio se da napuni budžete napaćene rodne zemlje, steže ruke i ljubi decu. „Ovo je kao da se šetate sa Sarkozijem po Jelisejskim poljima (Champs-Elysees)“ (Sarkozy, trenutno najpopularniji francuski političar i ministar unutrašnjih poslova), zabavlja se Frederik Lemuan.

„Strastveno sam privržen opštem interesu“, rasplamsava se Boža. „Ali nisam od onih koji rade stvari na pola. Danas sam stavio po strani bavljenje politikom za narednih najmanje pet ili šest godina i napustio sve funkcije koje sam imao u Demokratskoj stranci. Kredi agrikol mi je prioritet, to nije ni posao sa pola radnog vremena, niti kratkoročni projekat.“

Daje sebi do deset godina za eventualni povratak na balkansku političku scenu ili, kasnije, što da ne, i evropsku... Slobodnog duha. Pošto se bude finansijski obezbedio. „Ne želim da budem siromašan političar. Ako treba da se vratim politici, to ću uraditi sa potpunom finansijskom nezavisnošću“, poverava nam bez okolišanja.

Vrlo američki prilaz. Što je i normalno za ovog harvardskog diplomca, koji je bio jedan od umova integracije RCA (američki lider elektronike), koju je Tomson otkupio 1988. godine. Teško da mu je takva logika urođena: pod Titom, školarac Đelić, đak iz vremena komunizma, poslat je u Moskvu kao predstavnik mlade jugoslovenske generacije.

Sa deset godina, 1975. pridružuje se majci u Parizu. Majka, bivša asistentkinja na Univerzitetu, postala je krojačica posle razvoda od muža arhitekte. Mladi Božidar tada ne govori ni reč francuskog. Stipendista, brzo se uklapa: „Ja sam imao direktno iskustvo integracije preko škole“, voli da se seti. „Ja sam čist proizvod republičkog elitizma i anonimnih konkursa.“ Lui Le Gran (najelitinija francuska gimnazija), Visoka komercijalna škola, Političke nauke, magistratura iz ekonomije... Uspon bez Nacionalne administrativne škole (ENA), u koju nije ni pokušao da se upiše, iako ga već intrigira politika. „Sa imenom koje ima, bio je ubeđen da neće moći da napravi političku karijeru u Francuskoj“, objašnjava Lemuan. „Ta epizoda ga je mnogo mučila“, seća se jedna prijateljica.

On sam kaže da ga je upravo Alen Gomez, koji je sam završio ENA i bio njihov ekonomski savetnik, uverio da se ne prijavljuje na konkurs. Gospodin Gomez ga je uzeo pod svoje okrilje i između ova dva čoveka istkale su se skoro porodične veze. „Svideo mi se već od prvog susreta, bio je istovremeno veoma dopadljiv i izuzetno inteligentan“, seća se bivši predsednik UO i generalni direktor, koji ga je poslao u SAD. Baveći se lobiranjem za francusku grupu za naoružanje i elektroniku, Božidar Đelić je istovremeno upisao master na Džon F. Kenedi školi i MBA na Harvardu.

Tamo je upoznao ekonomistu Džefrija Saksa – drugi odlučujući susret u njegovom životu. 1989. godine ruši se Berlinski zid, a gospodin Saks, pozvan da bude savetnik predsednika Vlade Poljske i Jugoslavije, vodi sa sobom Božidara Đelića. „U obe zemlje počela je hiperinflacija, Džefri mi je predložio da pođem sa njim i da im pomognemo da sprovedu reforme“, priča budući srpski ministar finansija.

Međutim, dobija i dobre ponude od velikih američkih firmi koje su ga primetile na kampusu Harvarda. Ali „to je bio trenutak za nekoga sa Istoka Evrope da bude u srcu promena“, kaže. Strast prema politici vratila se kao bumerang.

I baš zbog nje će, 2001. godine, prihvatiti da uđe u vladu Zorana Đinđića, odmah posle pada Miloševića. „Biraj mesto“, predlaže mu novi predsednik Vlade. Božidar Đelić bez oklevanja daje otkaz u MekKinziju, prodaje svoje akcije, i postaje ministar finansija „sa  platom od 300 evra mesečno i tri telohranitelja 24 sata na dan“. Bez trunke žaljenja. „Kako da ostanem ušuškan u komfor svog privilegovanog radnog mesta u Parizu kada me prijatelji čekaju?“

„Ja sam Srbin i Francuz, tim se ponosim i to je moja ravnoteža“, tvrdi on. Jednog dana predsednik Žak Širak upitao je mladog ministra kako Francuska može da pomogne Srbiji. „Pomozite nam da isplatimo zaostale dečje dodatke“, odgovori on kao iz puške. Predsednik prihvati. „Dao sam da se na 350.000 čekova za isplatu zaostalih dečjih dodataka odštampa francuska zastava.“