Dobro da gore ne može biti

Apsolutni junak našeg doba, zvezda dana, meseca i godine za mene i mnogobrojne istočnoevropske istomišljenike i navijače postao je (bio i ostao) Ivan Ripkin (Ribkin, Rifkin… dopisnici iz inostranstva se još nisu odlučili), kandidat za predsednika Rusije, najveće države na svetu, koji je usred predizborne kampanje nestao iz svog grada, stana i braka na celih pet dana – a naročito noći! – zabunio ceo državni vrh i sve svetske agencije a zatim se ladno vratio toplom domu svome u zdravlju i veselju i… nikom ništa. Pojeo vuk magarca (tako bi se, na primer, govorilo da je nestao Velja). A ovako, naslov nedelje bi mogao i morao da bude “Ripkin podvio rep”, samo da nisu ovako ozbiljna vremena u ovako neozbiljnoj državi. Mislim na našu, ne na Rusiju. Jer je drug Ribkin samo paradigma svekolikog ponašanja naših političkih prvaka pre i posle, a naročito za vreme izbora. Ili sastavljanja vlade.

Elem, drug je uoči izbora za predsednika Rusije jednostavno nestao. Vratio se iz Londona gde su ga gostili jedan od vodećih belosvetskih biznismena Boris Berezovski, inače i finansijer njegove predizborne kampanje protiv Putina, kao i veseli Roman Abramovič, takođe multimilijarder i vlasnik fudbalskog kluba “Čelzi”. Stigao je do svog moskovskog stana od 500 kvadratnih metara, otpustio telohranitelja i šofera (koji mu je takođe telohranitelj, kao što i telohranitelj zna da šoferira) i odonda nije viđen. Ozbiljni i namrgođeni naši sugrađani odmah su se setili Ivana Stambolića, a njegovi poštovaoci i sabraća na ovim meridijanima (jer, Rusi su naša braća, zar ne) fokusirali su podatak da se ženi javio tek trećeg dana! I sve je odmah bilo jasno, bar meni, i otada sam počeo da navijam za druga Vanju Ripkina (eto, čak mu i tepam). Petog dana vratio se sa “vidnim znacima mamurluka”, kako su izvestili novinari koji su ga presreli na moskovskom aerodromu Šerementjevo. Usput, sletao sam nekoliko puta na taj aerodrom i to u deceniji koja je prethodila Mihailu Gorbačovu, u narodu prozvanom “mineraljnij” i ne sećam se da sam tamo ikad sreo osobu jačeg pola sa drugačijim znacima. To uostalom zna svaki student prava: socijalizam je samo prelazni stadijum iz kapitalizma u komunizam, a prelazni period iz socijalizma u kapitalizam se zove… kako? Zove se – alkoholizam.
Dakle, ipak ne stoji naslov “Ripkin” podvio rep, jer Ripkina jednostavno boli uvo za sve. NJegova nežna i ucveljena supruga Albina izdiktirala je potom sledeću izjavu: “Jadna je država koju bi trebalo da vodi ovakav čovek”, a predsednica Vanjinog izbornog štaba, izvesna Ksenija Ponomarjova, svom dojučerašnjem šefu je s vrata uručila neopozivu ostavku. Jadan Vanja, njemu su i kuću i izbore vodile osobe suprotnog pola. Pa ako ima imalo duše, morao je da postupi onako kako je postupio. Imam ja jednog druga – novinara sa Salajke – koji već tri decenije kuka da mu se venčana žena meša u privatan život. I njemu je to apsolutno nepojmljivo. Razumem ga.

A što se tiče ruskog predsednika, pa braća smo, pomoćićemo. Imamo ih mi desetak, što ovde, što u Hagu. Sebi, doduše, ne možemo da ga izaberemo, ali za njih bi se našlo. I svi odreda, od Borislava Jovića do Lilića i Milutinovića mogu blanko da im potpišu da se neće mešati u svoj posao. Jedan se čak tom rečenicom i brani u Hagu – ja nisam ništa učinio, ja nisam mrdnuo prstom, ni o čemu nisam odlučivao, ja ceo mandat nisam radio ništa.…! A svršen čovek, formirana ličnost takoreći, unuci mu skaču u krilo da slušaju šta je nekad bilo. Kad je ono deka pravio istoriju, vodio narod, posle Karađorđa, Pašića i vojvode Mišića.

A videste li juče proslavu 200-godišnjice Prvog srpskog ustanka i početka stvaranja moderne srpske države? Bilo mnogo hladno, i u Orašcu i okolo njega, mnogo hladnije nego onomad, pre “samo” petnaest godina, kad smo na Gazimestanu slavili 600-godišnjicu Kosovske bitke i propasti carstva srpskoga. Valjda nas je i zato na Gazimestanu bilo milion plus jedan (onaj jedan!), a juče nas nije bilo ni stoti deo miliona, pa ni onaj jedan. Da onaj isti koji je pre 15 godina onoliko podigao posetu i taj isti je ovog februara ovoliko smanjio. Lepo su moji stari govorili: “Sve što je odviše, ne valja.” Valjda su oslušnuli stare Grke čija je životno geslo bilo “Pan metron ariston” (sve s merom).

A mož’ biti da je razlog i kalendarska razika, koja je, ruku na srce, mora se priznati, drastična – Kosovo je, i onomad i otoič, bilo na Vidovdan, praznik koji je uvek, i u DŽIV i u DŽDŽ veku (pa možda čak i u dvadeset i prvom, mada je posredi sasvim novi, treći milenijum) na samom početku leta, dok su Sretenije Gospodnje i početak Bune na dahije datirani “usred zime, kad im vreme nije”? Samo da ne pomislite da je nešto drugo posredi, da je – Bož’ sačuvaj – jedna klima bila u prošlom, a sasvim je drugačija danas, u ovom, novom veku. Što je, opet, s druge strane, sasvim očigledno, mada se pritom ne misli ninakakve ozonske rupe, topljenje snega i leda na Atlantiku, najavljenu obustavu rada Golfske struje u svim njenim proizvodnim pogonima od Meksičkog zaliva do britansko-francuskog kanala La Manš i-šta-ti-ja-znam-šta-sve-ne.

Ali, jedna blaga susnežica nije mogla da odloži Prvi srpski ustanak, kako juče tako ni pre dve stotine godina.

Lepo su se, dakle, juče posmrzavali i oni u Orašcu, a i nama zakovanim za male ekrane naših tv-prijemnika diljem ovog ostatkovog ostatka slobodne, samostalne i suverene Srbijice nije bilo ništa toplije oko srca. Pogotovo što svaka velika proslava, kao i bilo koji drugi skromniji jubilej, čak i rođendan ili ispraćaj stare i doček nove godine neminovno vuku na raznorazne bilanse, rekapitulacije, salda, računovodstva planiranog i pređenog puta, prihode i rashode, troškovnik, ulaganja, vraćena ulaganja, plan i analizu (kako se već zove jedan deo mog preduzeća). A mogu samo da zamislim kakve bilanse je juče svodio svaki trezveniji Srbin – bez zastave, himne i grba, bez ustava i desetine najvažnijih zakona, bez vlade, bez predsednika države… bez države! Jer, gde su nam granice, kakve su i kolike su, kolika nam je površina u kvadratnim metrima i kilometrima, koliko imamo stanovnika, sa kojim državama se graničimo, moliću lepo? Ajd’ što nemamo vladu i predsednika, to bih nekako i preboleo, ali naša otaybina nema više nijednog predstavnika u fudbalskim evro-kupovima! Košarkaši Partizana se još nešto batrgaju u evro-ligi, ali smo i tu dočekali da naša sudbina više nije u našim rukama. A to se zaista više ne može podneti. Tako je neki dan ona promućurna portparolka Karle del Ponte (Floras li se zvaše?) na pitanje srpskih i crnogorskih novinara zašto baš oni nikako ne mogu da dobiju intervju od glavne tužiteljke Haškog suda, dok kolege iz drugih zemalja to samo najave i obave isto prepodne, odgovorila: “Pa vi nemate ni vladu!” Trevila portparolka u suštinu, ko prstom u pekmez.