Nekrolog: Uday i Qusay Hussein

Kada je Saddam Hussein 1979. postao predsednik Iraka, njegov stariji sin Uday imao je 15, a drugi Qusay 13 godina. Kako priča Uday, otac je naredio dvojici sinova da posmatraju pogubljenje nekoliko desetina vladinih zvaničnika koji su bili nelojalni režimu. Uday je rekao je on sam pobio jedan broj zvaničnika. Ako otac na koncu bude uhvaćen i poživi da se priseća svog nekadašnjeg života, što se ponekad događa čak i diktatorima, možda će objasniti zbog čega je svoje sinove izložio tako jezivom prizoru. Ali, u nedostatku ličnog objašnjenja, razumno je pretpostaviti da je želeo da okuse krv. To je od sada realnost u Iraku, govorio je. Čeljustima i pandžama otac je stekao moć, kao i sve prednosti koje idu uz to, i da bi se to zadržalo ne sme biti mesta milosti. Od svih diktatora kojima je 20. vek obilovao, Mr Hussein se najviše divio Staljinu koji je bio apsolutno nemilosrdan, uspeo da postigne neku vrstu božanskog statusa i umro u sopstvenom krevetu.

Pre nego što je njihov otac postao predsednik, momci su imali relativno zaštićen život. Mr Hussein je bio član vojne hunte koja je vlast u Iraku preuzela 1968. Između ostalog imao je prostranu kuću u okviru predsedničke palate. Imala je bazen, kao i mnogobrojno osoblje koje je brinulo o dečacima i tri njihove sestre. Porodica bi ponekad odlazila u lokalni klub čiji su članovi mogli da igraju tenis i jašu konje. Godišnji odmori su se provodili na moru. Na fotografijama iz 1960ih vidi se porodica okupljena Mr Husseina i njegove prve žene Sajide.

Uday i Qusay su pohađali školu u Bagdadu u kojoj je Sajida nekada predavala. Govorilo se da je Uday dobar u prirodnim naukama, a on je pričao da mu je ambicija da studira fiziku u Sjedinjenim državama. Međutim, nijedan od njih dvojice nije stekao više obrazovanje. Moguće je da je njihov otac smatrao da je bolje da ih drži u kući, podučava ih upravljanju diktaturom, a ne da se odmetnu, i, možda, pokupe neke sulude ideje o demokratiji. Njegovi sinovi bili su budućnost zemlje.

  Razmažena bogata deca

Kada su Uday i Qusay počeli da izlaze iz puberteta, i tokom njihovih 20ih, počele su da kruže priče o njihovom razularenom ponašanju. Za Udaya se pogotovo pričalo da bezobzirno jurca brzim automobilima i da je stalno okružen grupom poslušnih devojaka. Takvo ponašanje već je mnogo puta viđeno kod razmažene bogate dece u sličnim državama, ali u slučaju braće Hussein ono se vezivalo za priče o nasilju. Priča se da je Uday nadzirao mučenja zatvorenika. Qusay je bio poznat po brutalnosti dok je bio član, a kasnije i šef, službe državne bezbednosti.

Mora se priznati da su se sve te mračne reputacije najviše zasnivale na rekla-kazala. U državi kontrolisanoj strahom, teško je bilo pronaći pouzdane svedoke. Međutim, 1998. Uday, tada 24, bio je vinovnik svirepog incidenta koji se desio na najjavnijem mogućem mestu: na partiju organizovanom za Suzanne Mubarak, suprugu egipatskog predsednika, na kojem je Irak trebalo da izrazi zahvalnost arapskim vladama zbog njihove podrške tokom skupog rata sa Iranom. Čim je stigao na žurku, Uday je počeo da traži slugu njegovog oca koji se zvao Jajo, a zatim ga je oborio na pod i tukao motkom. Jajo je preminuo u bolnici. 

Kako je ta priča počela da kruži ne samo u zemlji, već se pojavila i po novinama u inostranstvu, Mr Hussein je izjavio da će se Udayu suditi za ubistvo. Uday je rekao da je izgubio živce jer je mislio da je Jajo nervirao njegovu majku. Optužba za ubistvo je kasnije povučena, a Uday je poslat u Švajcarsku da se iskulira. Švajcarci su ga vratili nazad nakon što je nekome u restoranu pretio nožem da će ga ubiti.

Mr Husseinu je bilo jasno da je Uday, koji je bio povezan i sa nekim ranijim ubistvima, bio nestabilna ličnost. Moguće je da je taj mentalni defekt postojao godinama, i da je možda pogoršan zbog posmatranja egzekucija kada je imao 15 godina. Mr Mubarak, kojem je supruga živopisno prepričala napad na Jaja, rekao je da je Uday psihopata, što je stav koji su delili mnogi Iračani. Od tog događaja na njega su prestali da gledaju kao na naslednika Mr Husseina. Princ prestolonaslednik postao je Qusay. Spin doktori Husseinovog režima otkrili su njegove nove kvalitete. On je bio tih i kontemplativan. Za njega su dobri trenuci bili oni koje je provodio sa svojom porodicom, ili dok je izučavao istoriju Iraka. Udayeve deonice još više su izgubile na vrednosti 1996. kada je zamalo izgubio život tokom pokušaja atentata. Irak ne želi nepopularne lidere, tvrdilo se, iako je i Qusay preživeo pokušaj atentata.

 Realnost je da su oba brata dobila nekoliko poslova rukovođenja zemljom za koje nisu bili kvalifikovani. Qusay je bio ne samo šef obaveštajne službe i službe bezbednosti, on je kontrolisao i vojsku. Uday, iako je znatno izgubio popularnost, neko vreme je kontrolisao državne medije i nacionalni sport, glupavo kažnjavajući sportiste koji ne osvoje nagrade. Možda ima smisla primetiti kako heroj Saddama Husseina, Staljin nije postavljao funkcionere na osnovu svojih veza sa njima. On se odrekao svog sina kada su ga tokom Drugog svetskog rata zarobili Nemci. Njegova ćerka je prebegla na Zapad. Možda Mr Hussein nije dovoljno temeljno izučio Staljinizam.