Nema mu ravnog: Tarantino smatra završetak ovog filma remek-delom filmske umetnosti VIDEO

Kada mu se neki film svidi, ne skriva oduševljenje, ali isto tako zna biti vrlo kritičan prema njegovim manama. Upravo takav pristup ima i prema filmu "Jakuza" (The Yakuza), o kojem govori s velikim poštovanjem, ali i određenim rezervama. Ipak, jedno mu je posebno važno – način na koji film završava.

• Uloga koju je Džon Travolta prihvatio samo zato što mu je to rekao Kventin Tarantino VIDEO
• Greška sa seta Tarantinovog kultnog filma koju svi primete: I dalje izaziva rasprave
• Poznati režiser opleo po "Stradanju Hristovom": Smejao sam se u toku filma

Za Tarantina je najbolji deo filma upravo njegova završna scena.

"Završni deo filma, scena s odsecanjem prsta, za mene je jedan od najveličanstvenijih završetaka bilo kojeg filma iz te ere", rekao je.

Reč je o trenutku u kojem glavni lik izvodi tradicionalni čin pokajanja. Tarantino dodatno naglašava njenu važnost rečima:

"To je verovatno i Robert Mičamov najveći glumački trenutak na filmu – sve dok se neki šupak u bioskopu ne počne smejati na to“, prenosi Far Out Magazine.

Imao je zamerke na rediteljski izbor i prerade scenarija

Film "Jakuza" režirao je Sidni Polak, a u središtu radnje je Harry Kilmer, kojeg tumači Robert Mičam. On odlazi u Japan kako bi pomogao prijatelju čija je ćerka oteta, no situacija se dodatno komplikuje zbog veza s jakuzama i prošlih odnosa.

Iako je Tarantino imao zamerke na rediteljski izbor i prerade scenarija, priznao je da mu to nije pokvarilo utisak. Čak je napisao da Sidni Polak „nije bio čovek za taj posao“, ali je svejedno cenio film u celini.

• Kventin Tarantino se vraća glumi na velika vrata
• Najpoznatiji osvetnički pohod u istoriji filma: Tarantinovo remek-delo koje opčinjava gledaoce VIDEO

U završnici, Kilmer dolazi do Kena Tanake kako bi ispravio svoje greške i pokazao poštovanje. Tokom mirne, gotovo ritualne scene, odsijeca vlastiti mali prst i predaje ga kao znak pokajanja.

Taj čin, poznat kao yubitsume, nosi snažnu simboliku i dodatno naglašava težinu njegovih postupaka. Upravo zbog te kombinacije emocije, tišine i simbolike, scena je ostala posebno upečatljiva i za Tarantina i za publiku.