Svadbe na rate, dugovi zbog sahrana

Najjeftinije venčanje za 150 gostiju u restoranu košta oko 500 hiljada dinara, što je za mladence, a pogotovo roditelje koji uglavnom to plaćaju, izuzetno veliki izdatak.

Svadbe sa 150 zvanica mogu da stanu u većinu beogradskih restorana, a mladenci kojima prioritet nisu vrhunska lokacija i luksuzna hrana restoran mogu da zakupe i za pristojnu sumu od 1.800 dinara po osobi.

Naravno, u cenu nije uračunata svadbena torta. Najmanja torta teška je između tri i četiri kilograma i košta 1.600 dinara (po kilogramu) dok su one na sprat mnogo veće, teže i skuplje. Najbitniji utisak na goste ostaviće upravo muzika, a zakup malo boljeg benda košta oko 50.000 dinara. Dakle, najosnovniji izdaci oko ove ceremonije staju par stotina hiljada dinara, pa Beograđani kažu da uglavnom podižu kredite kako bi platili ovaj ceh. Svadba bez venčanice izgleda kao svaka druga proslava, a prema rečima Mirjane Stevanovski, vlasnice salona Anabela, krinolinu buduća nevesta može da iznajmi za 15.000 dinara. Uz venčanicu se uglavnom gratis dobijaju torbica, rukavice, veo, žipon, ešarpa i bolero, što nije mala ušteda. Istu sumu novca moraće da izdvoji i mladoženja, ali za kupovinu svadbenog odela, koje će ipak moći da nosi i u drugim prilikama.

Venčanje je nezamislivo bez burmi, a zlatno bračno prstenje u paru košta od 25.000 dinara. Na osnovu iskustva vlasnika većine zlatara, beogradski mladenci za ovu stavku izdvajaju i do 50.000 dinara, jer će ih ipak nositi na prstu čitav život.

Najveća ušteda je, možda, u najsitnijim stvarima, kao što je cvetni aranžman. Ako mladenci ne žele ikebanu na svakom stolu, a za kićenje svatova izaberu ruzmarin, ova stavka koštaće ih oko 7.000 dinara.

Pozivnice za venčanje su lepa uspomena, ali skupa jer po komadu koštaju 200 dinara. Ako odluče da bele koverte upute svim prijateljima, mladenci će za ovu stavku morati da izdvoje čak 30.000 dinara.

U računicu nisu uključeni izdaci kao što su obuća za mladence, šminka za nevestu, frizure, balon dekoracije, svečane presvlake za stolice sa mašnom, bombone i zahvalnice za goste, trubači, limuzina ili pak kočije, fotografisanje i snimanje venčanja. Nije neobično da mladenci, koji to mogu priuštiti, vežbaju i prvi ples mesecima ranije u nekoj od škola.

Sam čin venčanja je čak i jeftin, jer košta tek 200 dinara. Od dokumenata potrebnih za venčanje mladenci treba da prilože ličnu kartu, izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo, koji koštaju po 310 dinara. Ukoliko odluče da olakšaju gostima pa matičaru zakažu dolazak u restoran, taj "luksuz" koštaće ih oko 10.000 dinara.

Za troškove sahrane potrebno bezmalo i hiljadu evra

Istovremeno, kriza i male plate poslednjih decenija ispraznili su „crne fondove" u domaćinstvima, pa je za većinu građana sahrana njihovih najmilijih postala pravi luksuz. Za troškove parcele, sahrane, daće i usluge sveštenika potrebno je bezmalo i hiljadu evra, pa su mnogi Novosađani prinuđeni da se zaduže kako bi dostojanstveno ispratili pokojnike.

Novosađanin Aleksandar Maksimović priča da mesecima nakon smrti oca pokušava da se povrati iz dugova u koje je ušao zbog troškova sahrane.

"Tužno je reći, ali sa ocem sam sahranio i svoje finansije. Troškovi sahrane, zakupa parcele, usluge sveštenika i daće stajali su više od hiljadu evra, a ja za mesec dana napornog rada jedva zaradim četvrtinu te sume. Što se tiče pomoći osiguranja, jedva da bih za taj novac imao da platim radnike na groblju, a kamoli nešto drugo", ogorčen je Maksimović. Cenovnik istaknut na sajtu Javnog komunalnog preduzeća Lisje delom potvrđuje Maksimovićeve tvrdnje: zakup uređene parcele na 10 godina staje 47.300 dinara, sahranjivanje u grob je 11.440 dinara, dok ovo preduzeće za održavanje grobnog mesta na godinu dana (košenje dva puta mesečno i zalivanje četiri puta) naplaćuje 4.970 dinara.

Supružnici koji odluče da se ne odvajaju ni na onom svetu plaćaju u najjeftinoj varijanti 268.000 dinara za zakup grobnice sa dva kovčega na 30 godina, dok je kremiranje i pohranjivanje urne procenjeno na oko 100 evra.

Aleksandar Maksimović je naročito kivan na „tarifu" koju mu je odrezao sveštenik, a koja ga je, kako tvrdi, „dokusurila".

"Pravoslavni sveštenik tražio mi je prvo 150 evra, da bi posle dužeg ubeđivanja rešio da nam hrišćanski izađe u susret i svoju rolu u čitavoj ceremoniji proceni na 'daleko skromnijih' 100 evra. Vernik sam i ne želim da zvučim maliciozno, ali za tih petnaestak minuta slične honorare ne zarađuju ni zvezde Grand produkcije", besan je Maksimović.

Ipak, Jerej Zoran Milinković tvrdi da zvanična tarifa ne postoji, te da se sveštenici „ne bogate na tuđoj nesreći". "Koliko je meni poznato, ove usluge ne staju više od 5.000 dinara, a ukoliko porodica nema da plati, mi, naravno, izađemo u susret. Nismo preduzeće, već crkva, pa se tako i ophodimo, no morate shvatiti da imamo troškove koje moramo pokriti", navodi Milinković.

Župnik crkve Ime Marijino i novosadski naddekan Janoš Striković, iznosi slične konstatacije. "Imajući u vidu da drugih primanja nemamo, preživljavamo od priloga vernika koji na godišnjem nivou iznose 1.200 dinara. Onaj ko nije redovno izmirivao te obaveze, usluge sveštenika plaća u visini priloga na desetogodišnjem nivou, odnosno 12.000 dinara", priča Striković.