Multikulti biznismen

“Veliki su prijatelji”, rekao je zagonetno, pozirajući pred fotoaparatom u kancelariji svog oca u Sarajevskoj pivari.

U januaru je proslavio 40. rođendan i druga je generacija Selimovića, bosanskohercegovačkih tajkuna. U sedmosatnom razgovoru ostavio je utisak čoveka poštenih namera.

Kupovinom Business.hr-a postigao je snažan efekat.

Pobudio je toliki interes za ostalim svojim biznisima da će uskoro i u Hrvatskoj iskočiti iz poluanonimnosti u kojoj još uvijek uživa iako je u avgustu 2007. kupio Marinadu, slatinsku proizvodnju pasterizovanog povrća koja je lani ostvarila 3,1 milion evra prihoda i devet hiljada evra dobiti. Ta mu je akvizicija bila važna jer je njome na hrvatskom tržištu stekao status domaćeg proizvođača.

Selimovići u kontekstu Bosne i Hercegovine imaju “multinacionalnu korporaciju”. Potpuno su neusklađeni s prevladavajućom strujom, jer u bosansko-hercegovačkom društvu danas je gotovo presudno ko je koje nacionalnosti. U poslovnom sistemu Selimovićevih, sastavljenom od 32 kompanije koje su lani ostvarile 283 miliona evra prihoda, šest miliona evra dobiti i u kojima radi nešto više od pet hilajda ljudi, to je sasvim nevažno.

Zbog takve korporativne kulture koja je na snazi u Pivari, trgovačkom MIMS-u, mlinarsko-pekarskom Klasu, dnevnim listovima Oslobođenje i San, štampariji Unioninvestplastici, proizvodnji ambalaže Polet i ostalima, Selimovići su u BiH istovremeno optuženi za antihrvatstvo, antisrpstvo i islamofobiju.

To je njihov najveći blagoslov, ali i najveće prokletstvo. Optužbe dolaze samo iz Dnevnog avaza, jednog od najtiražnijih dnevnih listova u BiH u vlasništvu Fahrudina Radončića.

Svoj današnji biznis Selimovići su sagradili iz pepela, kupujući nakon rata sarajevske kompanije čiji razrušeni pogoni i izgubljeno tržište nisu imali nikakvu vrednost. Vraćali su im potom stare delatnosti kako bi ih vratili na put s kojeg su ispale u ratnim razaranjima. Tako sada imaju proizvodnju hrane i pića, trgovci su, imaju medije i investicioni fond kojem je, kao i svima, pala vrednost, ali Muju Selimovića to ne zabrinjava previše jer je ionako reč o dugoročnim investicijama.

Kao što danas ne žele učestvovati u verskoj i političkoj podeli BiH, tako nisu hteli da učestvuju ni u ratu. Prebrodili su ga u Češkoj, gde se Mujo Selimović od 1993. do 1997. bavio izvozom hrane u BiH, Hrvatsku i Poljsku. Osnovao je u Češkoj kompaniju Inter Mims i u četiri godine u trgovini hranom okrenulo se 15 miliona evra. Bio je to mali biznis.

U ratnom Sarajevu je ostavio maloprodajno preduzeće MIMS, koje je sa sestrom Mujesirom osnovao četiri godine ranije i doveo do tri prodavnice i 20 zaposlenih. Hilmo Selimović bio je pre rata generalni direktor Sarajevske pivare, a nakon rata u nju se vratio kao likvidator. Kompaniji je bio presuđen stečaj, ali Hilmo je odlučio drugačije. Kupio je Pivaru i njen biznis otad raste.

Kao sve priče o posleratnim bogatašima, ni priča o usponu Selimovića nije bez repova. Nad kupovinom Sarajevske pivare lebde optužbe da je obavljena bez privatizacionog nadmetanja. S druge strane, kuda god su prošle, investicije Selimovića za sobom su ostavile veći broj zaposlenih, veće prihode i modernizaciju.

“Verujem samo u rad. Ako ne uspeš, moraš pokušati ponovo pa će pre ili kasnije i uspeh doći”, kaže Mujo Selimović. Njegov MIMS lani je ostvario 96,5 miliona evra prihoda i 1,5 miliona evra dobiti. Mlađi Selimović je tek nedavno postao svestan svoje pozicije balkanskog tajkuna i činjenice da ga javnost u BiH, a sve više i izvan BiH doživljava tamošnjim pandanom Ivice Todorića i Miroslava Miškovića.

U tome ima i preterivanja, jer su hrvatski i srpski tajkun mnogo bogatiji od Selimovića, pa se i on sam takvom doživljaju čudi. U prihodima Todorić je jači 13 puta, a sav biznis Selimovića po finansijskim je pokazateljima usporedljiviji sa Podravkom.

To ipak ne znači da Mujo Selimović u biznisu ne želi da parira Todoriću i Miškoviću. Sve je u njegovoj poslovnoj priči sagrađeno na intuiciji i želji da stvara. No, on traži ravnopravne uslove u tržišnoj utakmici i zapravo ga je uvredilo kada mu je Mišković pre dve godine rekao: “Ja želim da kupim vašu maloprodaju”. Doživeo je to kao nemoralnu ponudu. I dalje radi s Miškovićem, kroz njegovu maloprodaju gura svoje proizvode u Srbiju, ali reč je o neznatnim iznosima.

U hrvatskoj javnosti slovi kao Todorićev dobar prijatelj. Upoznali su se kada je Todorić svratio na Selimovićev sastanak s njegovim timom. Saradnju s najmoćnijim hrvatskim tajkunom Selimović opisuje kao korektnu. S njim je svakako u boljim poslovnim odnosima nego s Miškovićem.

Biznis Hilme i Muje Selimovića poslednjih godina raste po 30 posto godišnje. Nadnacionalna korporativna kultura otvara im vrata regije, više hrvatskog i slovenskog nego srpskog tržišta. Ali što su uspešniji, to više smetaju Fahrudinu Radončiću. Njegov Dnevni avaz već osam godina Selimoviće optužuje za šta god stigne. Stavimo li na stranu veru i politiku, ima Radončić i poslovni razlog za obračun sa Selimovićima - i on i oni imaju medije i štampariju.

Korporativna kultura Selimovića ne pomaže im ni u nastojanjima da sagrade trgovački centar u Republici

Srpskoj, u Banjoj Luci. Sudskim putem isteruju pravo da grade na terenu Milorada Dodika, kao što na sudu traže istinu kad je reč o pisanju Dnevnog avaza. Paradoks je potpun - ljudi čitaju Dnevni avaz i kupuju namirnice u prodavnicama i trgovačkim centrima Selimovićevog MIMS-a i Merkura. “Narod nije glup, šta god mu ko pokuša servirati”, kaže na to Mujo Selimović.

Koliko god mu eksponiranje u javnosti možda koristilo u nastojanju da poveća plasman svojih proizvoda na hrvatsko tržište, on bi radije bio anoniman i, naravno, bogat. Ne voli da vidi svoje izjave u medijima. Smeta mu kad se traži “pravo značenje” onoga što je rekao, jer smatra da je dovoljno jasan i kaže da uvek govori istinu: “Još kao dete naučio sam šta je dobro, a šta je loše. U tom kontekstu laganje je sramota.”

Iza direktnog nastupa koji mu je svojstven kad odluči da komunicira, krije se čovek koji će sagovornika iznenaditi dobrim poznavanjem zakonitosti svake branše kojom se bavi, pa tako i medijskog izdavaštva. Business.hr za Selimovića je bio još jedna povoljna kupovina posrnule kompanije. Logika je jednostavna. Na oglašavanje se u Hrvatskoj troši deset puta više nego u BiH, baš kao što je Hrvatska u svemu veća i bogatija kad je biznisu reč, i on želi deo kolača.

Vizija? Kada se privreda počne oporavljati, želi u saradnji sa slovenačkim Financama, i dalje u vlasništvu Bonniera, da širi biznis poslovnih medija na BiH i Srbiju. Svestan je da će mu se u Hrvatskoj sada pomnije tražiti mane: “Ako si korektan, to ti je slabost. Ako si otvoren, nisi mudar. Tako se, nažalost, razmišlja i to je izopačeno.”

Procenjuje da ga čeka još četiri ili pet godina rada na stabilizaciji i konsolidaciji raznovrsnih delatnosti grupacije, a onda bi hteo da uživa u životu na drugačiji način i kao vlasnik da menadžerima da vode preduzeća. Hoće li mu to uspeti, ni sam još ne zna.

Nakon kupovine Business.hr-a, za hrvatsko tržište nema neki poseban strateški plan osim rasta prodaje proizvoda iz BiH. Privredna kriza snažno pogađa Muju Selimovića. U BiH ne može da priušti luksuz kapitalističkog ponašanja. Previše je siromaštva u društvu zapletenom u političke i verske polemike, koje opterećuju donošenje poslovnih odluka. Njegove kompanije imaju previše zaposlenih u odnosu na prihode, a on danas ne zna hoće li u vrtlogu recesije njegov biznis uspeti da zaradi dovoljno da zadovolji sve potrebe. Dug njegove grupacije, kako sam kaže, iznosi oko 50 posto osnovnog kapitala: “Moglo bi biti bolje, ali nije strašno.”

Mujo Selimović ne slaže se potpuno sa svojim vršnjakom iz Hercegovine Jerkom Ivankovićem Lijanovićem, jednim od četiri naslednika Mesne industrije Lijanovići iz Širokog Brijega. Lijanović u parlamentu BiH traži uvođenje carina na uvoz prehrambenih proizvoda u zemlju. I Selimović misli da vlada BiH nije uložila dovoljno napora da se izbori za ravnopravan položaj bosansko-hercegovačke proizvodnje unutar zemalja CEFTA-e, ali smatra da se kršenjem međunarodnih ugovora, što podrazumeva uvođenje carina, ne može postići mnogo dobrog. “S etičke strane Lijanović je u pravu, ali ja mislim da nam trebaju barijere koje nisu carinske i koje imaju sve evropske zemlje”, kaže Selimović.

Svoj brend vode Sarajevska rado bi prodavao u Hrvatskoj, ali mu se ne isplati jer bi morao da plaća brojna kontinuirana testiranja i analize u hrvatskim laboratorijima. Nasuprot tome, BiH ne postavlja iste zahteve pred Ivicu Todorića. Njegovoj Jani je tržište BiH dostupnije nego Sarajevskoj hrvatsko tržište. Selimović se muči i s plasmanom svojih proizvoda u BiH. Iako bi trebalo da teže tržišnoj ekonomiji, kantoni su počeli da određuju maksimalno dopuštene marže za prehrambene proizvode poput brašna, mesa, hleba i mleka, koje čak nisu svugde iste pa će MIMS-ova maloprodaja morati da se usklađuje od kantona do kantona, a to je skupo.

Zaigrali su se i u Klasu. Na zalihama imaju pšenicu kupljenu po visokim cenama, a sada joj je pala vrednost. Imaju 200 radnika koji su već nekoliko godina na bolovanju. Klas je inače jedan od ponosa Selimovićevog biznisa. Proizvodnja hleba, somuna, jufki i poslastica ima sve potrebne evropske sertifikate, HACCAP sistem i ISO norme i najnoviju tehnologiju. Imaju mlin kapaciteta 450 tona, najveći u regiji, i pokrivaju 30 posto pekarskog tržišta BiH.

Direktor marketinga Srđan Mandić upozorava da je 50 posto tržišta pokriveno sivom ekonomijom. Somun proizvode ručno i izvoze u Dansku, Švedsku i Francusku. Čak 90 posto proizvodnje ima halal sertifikat, a poslastice izvoze u Švedsku, Dansku, Austriju, Hrvatsku i SAD. U Njujorku ih plasiraju u specijalizovane prodavnice i postižu višu cenu. Prave jufku kao privatnu robnu marku K plus za Todorićev Agrokor, a proizvode i pod hrvatskim brendom Ledo.

No, ako nevolje koje su pogodile svet, pa i njegove biznise, pogleda s vedre strane, vidi priliku za konsolidaciju i stabilizovanje brzog rasta, jer mu na domaće tržište neće agresivno ulaziti konkurenti iz Hrvatske i Srbije, a ni drugi. Todorić mu je već uleteo u maloprodaju kupivši VF komerc. Selimović se nije stigao baviti odbranom te tržišne pozicije. Izgubio je iz fokusa tržište BiH jer se krajem 2005. uputio u Libiju, gdje je MIMS kupio Jafaru, fabriku soka, vode i začina harisa od paprike i uložio u nju 15 miliona evra.

Postao je prvi strani ulagač u libijsku prehrambenu industriju. “To je bila avantura koja mi je uzela tri godine života, ali s kojom sam sada zadovoljan”, kaže Selimović i dodaje kako bi mu bilo pametno da u biznis unosi manje emocija.

Voli ipak da naglasi šta je sve dosad postigao. Kupio je 2001. u ratu uništenu štampariju Unioninvestplastiku. Dobio je minirano zemljište i 30 radnika koji nisu imali na čemu da rade jer su mašine odnete u ratu. Selimovići su uložili nešto više od milion evra u prvih nekoliko meseci. Kupili su mašine, obnovili štampariju i podigli prihode sa tadašnjih stotinjak hiljada evra na lanjskih 14,3 miliona evra. Zaposlili su 160 ljudi.

Razrušene prodajne centre trgovačke kuće Merkur u Sarajevu, Mostaru i još nekoliko gradova kupuje 2002. godine. U pet godina ulaže 17 miliona evra i sada ima za tamošnje prilike najmodernije trgovačke centre.

Tako je bilo i s Poletom, proizvodnjom ambalaže. Kupili su kompaniju koja je izgubila tržište i dobili tehnologiju zastarjelu dve generacije. Uložili su devet miliona evra u novu zgradu i opremu i ušli u nišu transportne ambalaže. Polet je lani doneo 3,2 miliona evra prihoda i malu dobit od 3,1 hiljadu evra.

“Muji Selimoviću fale još četiri Muje Selimovića. Da ih ima, ne bi mu trebale banke ni krediti”, smatra Jasmin Mahmuzić, sada već bivši direktor Poleta. Uoči odlaska na poziciju regionalnog menadžera u podružnicu Erste banke, rekao nam je da će mu biti teško prestati govoriti “mi” kad spomene Polet, MIMS ili neku drugu Selimovićevu kompaniju, jer je uz grupaciju emotivno vezan. “Želim da vidim Polet među tri najveće kompanije u regiji”, rekao je budući bankar. Polet je daleko od svojih velikih regionalnih konkurenata poput spske Avale Ade ili na hrvatskom tržištu prisutnog Dunapacka, ali poleta u kompaniji ne manjka.

U biznisu Selimovićevih prisutna je i simbolika ratnog Sarajeva. Izvor vode Sarajevske pivare za vreme rata je bio jedini dostupan izvor vode gradu. Mlinarsko-pekarsko preduzeće Klas grad pamti po tome što ni jednog dana rata uprkos bombardovanju nije prestajalo da proizvodi hleb, baš kao što ni Oslobođenje, koje je Selimović kupio pre tri godine, ni na jedan dan nije prestalo da informiše građane.

“Selimoviću Oslobođenje nije bilo dobra trgovina. Previše ga košta”, kaže glavna urednica Vildana Selimbegović. On sam otkriva da ga je Oslobođenje dosad koštalo 17 miliona evra i ne očekuje da će mu se ta investicija ikada vratiti. Kupio ga je jer je “bio zamoljen da to učini”.

Oslobođenje, najzvučniji medijski brend ratnog Sarajeva, bilo je na samrti i trebalo ga je spasiti. Selimović ne voli svrstavanje u kućice BiH politike, ali one koji su ga zamolili da kupi Oslobođenje treba tražiti u tamošnjem SDP-u. Je li bio ucenjen pa je u toj trgovini dobio političku podršku jedne opcije, teško je bez rezerve zaključiti, ali činjenica je da Selimovići podržavaju ideju multinacionalne i jedinstvene BiH.

Činjenica je i da se bez ikakvog političkog zaleđa u BiH ne može raditi nikakav, a kamoli velik posao. “U Oslobođenju težimo demokratizaciji Bosne i Hercegovine, a ona, bojim se, ide prema radikalizaciji”, kaže glavna urednica kojoj se ne sviđa što je u Sarajevu otvoren trgovački centar koji posluje po šerijatskim zakonima pa se u njemu ne mogu prodavati alkohol i svinjetina. Takav centar u BiH teško je doživeti izvan konteksta tendencije prema islamizaciji i etničkoj podeli.

Oslobođenju je, kaže Vildana Selimbegović, u šest meseci otkad ga vodi tiraža porasla za 10 posto. Prodaje se dvostruko manje od Dnevnog avaza, prosječno u 17 hiljada primeraka dnevno. Bore se za opstanak, a bitno im je da više ne posluju s gubitkom.

Najveći problem Muje Selimovića Selimbegović sažima u reči: “On predugo u svojim mislima živi izvan konteksta Bosne i Hercegovine”. Selimović priznaje da je tvrdoglav. “Nekad ne menjam odluke, čak i kad shvatim da verovatno grešim”, kaže sležući ramenima.

U biznisu ceni žene. “Odanije su, analitičnije, fokusiranije na posao, ne igraju se mačo igrica dokazivanja. Kvalitetnije je raditi sa ženama nego s muškarcima.” Za takav je stav uveliko zaslužna Mujesira Selimović, njegova mlađa sestra koja je u poslovnom sistemu zadužena za finansije. Njih dvoje su privatno i poslovno nerazdvojni. On smišlja strategije dok leti po svetu, a ona drži na okupu kompaniju. Zato su i trgovačko preduzeće nazvali Mujo i Mujesira Selimović (MIMS). “Ona je puno bolja od mene u mnogim stvarima”, ponosno kaže stariji brat.

Sarajevska pivara, koja je lani ostvarila 42,6 miliona evra prihoda i 3,2 miliona evra dobiti, još uvek je najsnažnija karika u biznisu oca i sina, pa mlađi Selimović naglašava da je za uspeh te kompanije zaslužan njegov otac, a ne on, kako ne bi ponio tuđe zasluge.

U kancelariji glavnog direktora, na zidu kraj prozora, nasuprot Ćirinoj fudbalskoj lopti, crvenim slovima su u okviru ispisane reči Meše Selimovića: “Bosna je teška teretna zemlja i ovdje nije lako živjeti ako je čovjek samo centimetar viši od prosjeka. Meni je slučaj dodao taj centimetar i osudio me na ispaštanje.”

Upravo tako Mujo Selimović doživljava sebe u kontekstu Bosne i Hercegovine. Vildana Selimbegović o tome kaže: “On očekuje od svojih kompanija da se bore za opstanak, a od svojih ljudi da u toj bitki daju sve od sebe, baš poput njega.”