"Poezija je mleko maternjeg jezika, propadaju zemlje koje nemaju pesnike"

Danilov je pročitao svoju pesmu "Bake", a Bećković portret "Vlaja iz Glibavca" iz svoje nedavno objavljene zbirke "100 mojih portreta".

U nadahnutoj razmeni mišljenja, dvojica pesnika različitih generacija i poetika, koje povezuje činjenica da su voljeni i među kritičarima i među širom publikom, ukazali su da je "poezija mleko maternjeg jezika", "da propadaju zemlje koje nemaju pesnike", "da je poezija život", a njeno čitanje i pisanje "borba za dušu".

Danilov je Bećkovića nazvao "krvopilnim radenikom u poslu" i "prevejanim prapametnim liscem u jeziku", koji je spojio "dionizijsku radost pisanja sa germanskom posvećenošću poslu, što retko ide zajedno", a najlepše kod njega je, kako je primetio, što je sve začinjeno zrnom humora i što je sposoban da estetski upravlja apsurdom.

Bećković je primetio da je Danilov još u požeškoj gimnaziji počeo od knjige pa krenuo ka sebi i da bi došao do svojih "Baka", morao je da "prepliva brdo knjiga i ko zna čije sve babe da bi došao do svojih pesama".

"Mnogi pišu tuđe pesme, a ko se trudi da piše svoje pesme pravi je svedok i sudija, a Danilov je to postajao iz knjige u knjigu, a njegov jezik sve rečitiji", naglasio je Bećković.

Primetivši da je parolu o Kosovu "Nijedna te se duša nije odrekla" napisao neki pesnik, to bi bio najbolji stih naše posleratne poezije, rekao da je svaki čovek na neki način pesnik i da o poeziji ne treba govoriti.

"Poezija govori sama o sebi. Svako opisivanje poezije je vrsta skrnavljenja, svaki govor o poeziji je suvišan", naglasio je Bećković.

Danilov je rekao da piše iz lične obesti.

"Pisac stvara iz života. Svi veliki slikari su slikali po modelima i književnost je krenula niz brdo kada je prestala da gleda žive modele", ocenio je Danilov.

Bećković je skrenuo pažnju na to da je jezik najveća tajna i da je nejasno zašto se do jednog kamena govori jednim jezikom, a od drugog kamena drugim.

"Pesnici su sinovi jezika, ali danas postoji jedan jezik u svetu i svi manji jezici su ugroženi. Ali taj dominantni jezik i nije jezik, to je 100-200 reči kojima se ljudi sporazumevaju, ali ne govore, a deca su to redukovala na nekoliko grimasa", upozorio je Bećković.

Poezija, kaže, nije što je ranije bila, ona je "proširila svoje posede, svoja imanja", i pesme su postali i sadržaji za koje poezija vekovima nije znala. On je podsetio da je Momčilo Nastasijević rekao da "na koji zvuk drhtiš te si majke sin" i naglasio da se pesme pišu na maternjem jeziku.

"Poezija je mleko maternjeg jezika. Propadaju zemlje koje nemaju pesnike", rekao je akademik Bećković, koji je i otvorio Sajam knjiga pre dva dana.

A Danilov, na pitanje šta je za njega poezija, rekao je: Poezija je kada Momčilo Nastasijević napiše "Lek si, bolujem te sam" i kada Bećković napiše "Jedino tebe nema, a samo ti postojiš".

Sve se na svetu menja, konstatuje Bećković, ali se pesme pišu kao pre svih stoleća - "Potrebno je parče papira, olovka i jedna ruka, ako je treća".

Danilov se nadovezuje: "U poeziji se na malom prostoru rešavaju velike strmoglave tajne".

"Hrabro je danas pisati poeziju posle svih velikih pesnika, ali poezija mora da živi kroz kult govorenja. U glasu vidim život poezije", kazao je Danilov.

Na pitanje moderatora Milomira Gavrilovića zašto je poezija danas potrebna čoveku, Bećković se zamislio i kratko odgovorio "To je život".

Danilov poeziju smatra najvitalnijim delom srpske kulture, koji čuva magijsku misao, koju je progutala digitalna apokalipsa. "Čitanje i pisanje poezije je borba za dušu", zaključio je Danilov.