"Samo istina dolazi do publike. Zato je moj posao vredan, zato je lep"

Glumu je upisao 1990. godine na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Vladimira Jevtovića.

“Krenuo sam na psihologiju, ali psihologija hoće da izračuna ljudska osećanja, hoće da postane nauka, hoće da se sve stavi u formule da bi postala ozbiljna nauka. E sad, meni to izračunavanje emocija ne može da se stavi u formulu. A pošto sam šest godina išao na glumu kod Mike Aleksića u Radio Beograd, to su bila neka zanimljiva iskustva i tu je gluma pored bila stalno. Brzo sam shvatio da psihologija nije izbor, a da ovo jeste. Pokojni Milenko Zablaćanski je bio krivac za to, nagovorio me je, kada je radio u Ateljeu mladih u Pančevu, i on mi je ulio hrabrost da ja to mogu, da mogu s publikom da komuniciram. Tako me je i nagovorio da upišem Akademiju“, rekao je Glogovac u gostovanju 2014. godine.

Mogao je i da se pohvali sjajnom ekipom koja je te godine upisala glumu sa njim.

“Vlada Jevtović je imao nameru da te godine primi samo provincijalce jer je njegova teza bila da provincijalci jače grizu, jače se bore i da će biti posvećeniji tom poslu koji vole. Tu ima neke istine, nije isključivo. U klasi smo bili Vojin Ćetković, Boris Pingović, Sergej Trifunović i ja od muškaraca, Danijela Mihajlović, Danijela Ugrenović, Danijela Kuzmanović, Karolina Cimeša i Nataša Ninković od devojaka – jaka ekipa.“

Glogovac je već u drugoj godini dobio priliku da se pojavi u predstavi “Velika pljačka“ sa Sergejem Trifunovićem. Kaže, čitav život će pamtiti taj trenutak.

“Kad tako razmišljam šta se pamti iz života, šta ti čini uspomene, svedeš na to da su to neki bljeskovi, tih par sekundi, par minuta eventualno. To je bio lep trenutak. Tada nisam ni mislio da ti to čini tu neku životnu priču. Bili smo u menzi, Sergej je izašao jer ga je zvao iz portirnice neko na telefon i onda se vratio i počeo da skače, urla i da me grli. Dejan Mijač nas je tada zvao da igramo u predstavi koju je tada radio sa Cecom Bojković, Brankom Cvejićem i Predragom Ejdusom i eto nas dvojica mladih junoša smo odmah bili tamo. Velika je stvar da te u drugoj godini zove jedan Dejan Mijač, ozbiljan kompliment. Čim te on primetio, to nešto znači.“

Svoj glumački uspeh najviše je pripisivao čistoći i pristupu u radu.

“Radi se o pristupu, tome šta hoćeš da režiraš i našem kako to hoćemo da odglumimo. Znači kada se ide sa ambicijom da to bude slavno i hit, to je pogrešan pristup. Ne ideš na materiju koju radiš nego na neke posledice koje će se možda desiti, koje možda neće, tako da je u tom inicijalnom gledanju na stvari tajna. Ja reagujem na emociju. Evo, na primer, kada neko dobro peva na ovim takmičenjima često mi suze krenu. Isto je kada gledaš nešto istinitito na sceni. Drago mi je zbog mog posla jer to govori da nije u pitanju prevara, nije laž. Onaj ko uspe da dotakne tu istinu, taj dolazi do publike. Zato je vredan, zato je moj posao lep.“

Celo gostovanje Nebojše Glogovca u emisiji "Veče sa Ivanom Ivanovićem“ OVDE.

Filmografija:

Foto: Tanjug / Zoran Zestiæ

1987. godine Nebojša je glumio Bobinog školskog druga u seriji „Bolji život“.

1994. godine se prvi put našao na filmskom platnu i to u ratnoj drami „Vukovar, jedna priča“. Bio je Fadil, vojnik JNA.

1995. godine je imao prvu glavnu ulogu u filmu „Ubistvo s’ predumišljajem“. Glumio je Bogdana, Srbina iz Hrvatske koji je u ratu ranjen. Ova uloga mu je donela nagradu „Car Konstantin“ na Filmskom festivalu u Nišu.

1996. godine je snimio film „Do koske“ u kom je tumačio ulogu Simketa, mladića koji je sa drugom oteo bivšeg gangstera i pokušao da mu iznudi novac. 1998. godine je učestvovao u sledećim ostvarenjima: u američkom filmu „Spasitelj“ („Savior“), u filmu „Bure baruta“ i u seriji „Porodično blago“.

1999. godine je imao jednu od glavnih uloga u filmu „Ranjena zemlja“ u kome su prikazani snimci bombardovanja Srbije, poznatog pod nazivima Milosrdni anđeo i NATO agresija. Takođe je snimio film „Nebeska udica“ u kome glumi bivšeg košarkaša Kaju koji dolazi na ideju da popravi halu u kojoj su igrali pre bombardovanja.

2001. godine mu je dodeljena uloga Tome, vozača hitne pomoći, u filmu „Normalni ljudi“. Bio je pandur u filmu „Munje“ i Miki u filmu „Bumerang“. Nastavio je snimanje serije „Porodično blago“ u kojoj je stekao popularnost kao večiti student prava Zlatko Gavrilović.

2002. godine je glumio Vakija u „T. T. Sindromu“, jednom od prvih srpskih horora, i Gorazda Kranjca u filmu „Država mrtvih“.

2004. godine je učestvovao u snimanju filma „Kad porastem biću Kengur“, a tumačio je ulogu taksiste Živca koji stalno psuje. 2005. godine je igrao u seriji „Košarkaši“ koja govori o malom košarkaškom klubu iz Beograda.

2006. godine je bio doktor Milo Petrović u filmu „Optimisti“ i Mare u filmu „Sutra ujutru“.

2007. godine je imao glavnu ulogu u filmu „Klopka“ koji govori o bračnom paru koji nema novca za sinovljevu operaciju, a jedini način da ga skupi je da Mladen (Nebojša Glogovac) ubije poslovnog čoveka sa kriminalnim profilom. Takođe je učestvovao u filmu „Hadersfild“ u kome je igrao Ivana, bivšeg džudistu koji se lečio po mentalnim institucijama.

2008. godine je snimao serije: „Vratiće se rode“ i „Moj rođak sa sela“.

2009. godine je tumačio ulogu Bora u filmu „Kenjac“.

2010. godine je imao epizodnu ulogu u bosanskohercegovačkoj humorističkoj seriji „Lud, zbunjen, normalan“. Igrao je u filmovima: „Žena sa slomljenim nosem“, „72 dana“ i „Beli, beli svet“.

2012. godine je započeo snimanje serije „Vojna akademija“ i glumio je u filmu „Kad svane dan“.

2013. godine se pojavio u filmovima: „Artiljero“, „S/Kidanje“ i „Krugovi“, kao i u serijama „Stella“, „Žene sa Dedinja“ i „Ravna gora“. 2014. godine je imao epizodnu ulogu Dostojevskog u seriji „Otvorena vrata 2“.

2015. godine je tumačio ulogu pukovnika Dragoljuba Draže Mihailovića u filmu „Za kralja i otadžbinu“, Vojislava Arsića u filmu „Enklava“ i Lea Pfefera u mini TV seriji „Branio sam Mladu Bosnu“.

2016. godine je imao glavnu ulogu u filmu „Ustav Republike Hrvatske“. Glumio je profesora u penziji koji se deklarisao kao homoseksualac i transvestit.

Neke od pozorišnih predstava u kojima je igrao su: „Sumnjivo lice“, „Metamorfoze“, „Hadersfild“, „Šine“, „Lutalica“, „Lažni car Šćepan Mali“, "Hamlet" itd. U jednom od retkih intervjua koji je dao za novine, rekao je da nema ništa protiv karijere u inostranstvu i da je imao ponude koje su se svodile na to da se zapadna publika ubedi da ovde žive divljaci. U jednom filmu je trebalo da glumi ruskog makroa koji bije svoje kurve, što je on odbio.

Nagrade i priznanja:

1996. godine je dobio nagradu „Ardalion“ za ulogu Vladimira u predstavi „U potpalublju“.

2002. godine mu je uručena nagrada „Miloš Žutić“ za najbolje glumačko ostvarenje u sezoni za tumačenje Simeona Njega u „Zlatnom runu“. Za ulogu Ivana u predstavi „Hadersfild“ je dobio veliki boj priznanja:

2005. godine nagradu Novosadskog otvorenog univerziteta za najbolje ostvarenje po glasovima publike i Sterijinu nagradu za glumačko ostvarenje; 2006. godine nagradu „Miloš Žutić“ od Udruženja dramskih umetnika Srbije, nagradu „Ardalion“ na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, i nagradu „Zoran Radmilović“ na festivalu Dani Zorana Radmilovića u Zaječaru;

2007. godine Gran pri „Naisa“ i nagradu publike u Nišu, statuetu „Sloboda“ u Sopotu, Gran pri na 24. susretima pozorišta Bosne i Hercegovine i statuetu „David Štrbac“ u Banjaluci.

2008. godine je osvojio: nagradu „Dr Branimir Đorđević“ za lepotu govora kao glavni protagonista u drami Franca Kafke „Zamak“, nagradu grada Beograda za filmsku umetnost i nagradu „Iu Fipresci“ za najboljeg glumca prethodne sezone.

2010. godine su mu dodeljene: nagrada za najbolja glumačka ostvarenja na Šestom festivalu mediteranskog teatra „Purgatorije“ u Tivtu i nagrada „Srebrni delfin“ za ulogu u filmu „Žena sa slomljenim nosem“ u Portugalu.

2012. godine mu je uručena nagrada „Branka i Mlađa Veselinović“ za ulogu u komadu Branislava Nušića „Sumnjivo lice“. Takođe je dobitnik četiri godišnje nagrade JDP-a, navodi se na sajtu "Biografija".