A-TIM: Enormna količina dosade

Kada sam bio mali za mene je vrhunska „nemoguća misija“ bila to da Rocky pobedi Dragoa.

Piše: Slobodan VujanovićIzvor: B92
Podeli

A-Team je bila televizijska serija koja se emitovala na kanalu NBC od 1983. do 1986., a bavila se izmišljenom jedinicom američke vojske prinuđenom da prihvata najsumanutije poslove nakon što je... Ah, uzmite, pa pročitajte sami! U to doba, Reaganove vladavine, Amerika se spremala da stupi na presto svetske supersile i ovakva serija (i njoj slične produkcije) bile su odraz te narastajuće supermoći. Dvadesetisedam godina kasnije njen filmski rimejk odraz je ludila da se stvari nisu nimalo promenile odnosno pretpostavke da gledaocu-idotu sem fastfuda i gaziranog napitka ne treba ništa drugo kada sedne u bioskopsku stolicu.

I ako mislite da ću ja sad da penim oko toga što su scenario za A-Team napisala tri petogodišnjaka koje je vaspitačica zamolila da za potrebe Pentagona osmisle plan hvatanja Bin Ladena - grdno se varate. Meni je sasvim OK ideja da se napravi blokbaster u odnosu na koji prosečan film sa James Bondom deluje kao rad Ingmara Bergmana.

Egzekucija je ono što ovde akumulira enormne količine dosade i izaziva prevrtanje trećeg oka. Ubacivanje konjskih hormona u solidne holivudske glumce (Liam Neeson, Bradley Cooper) već smo preživeli, ali na opasnost kastriranja njihovog šarma ukazivano je na primerima brojnih holivudskih promašaja (Fantastic Four i Stealth, zbog ljudstva i tematike padaju prvi napamet). Jurnjave, ekplozije, nemoguće misije na svakom koraku, zgodne žene u uniformama.. sve smo to već tooooliko puta videli. Baš ovako, kao u A-Team! OK, ima par scena koje odgovaraju originalnoj ideji da realnost bude tretirana kao crtani film, poput one sa tenkom u avionu, ali to je zaista lonče vode u moru jalovih ideja još nemaštovitije snimljenih.

S jedne strane nije mi jasno zašto su producenti potezali za rediteljem Joeom Carnahanom koji u svom opusu ima skoro remekdelični triler Narc, ako mu nisu dali da stvar izokrene na način na koji je to Martin Campbell uradio sa Casino Royale. Dok su, s druge strane, baš kao i u slučaju Jona Favreau u Iron Man, očigledno precenili njegove kapacitete da dosegne ultimativni akcioni zen kakav rutinski proizvodi Michael Bay.

Zbog toga sve deluje kao peti nastavak nekog superherojskog Hangovera, kada cela ekipa odrađuje svoje zadatke kao na auto-pilotu, nadajući se da će „samo još ovaj put“ verni gledalac zinuti i progutati ono što je jednom davno (recimo, Die Hard-davno) voleo.

I, ne, ovo nije onaj tip filma tokom koga treba da isključite mozak i prepustite se još jednoj holivudskoj treš akciji. Ovo je onaj tip filma tokom koga proveravate poštu na telefonu, odlazite po kokice iako vam tri kesice stoje ispod sedišta, slušate kako vam devojka nabraja ko će gde sedeti na slavi, pokušavate da se setite u kom je ono (dobrom) filmu igrao Liam Neeson, vadite nogu iz patike, jer vam se čini da je možda trebalo da kupite broj veće, zurite u plafon bioskopa i razmišljate koliko li je visok, srčete KokaKolu iz čaše u nadi da ćete barem nekog iznervirati, a za sve to vreme vam se čini da je trebalo da popustite voljenoj i odete da ponovo gledate Sex & The City 2.

selektah: Die Fart

strana 1 od 2 idi na stranu