Ana Nikitović: Usta na usta na usta

Ana Nikitović je sa još pet kustoskinja iz Koreje, Hong Konga, Berlina, Londona i Johanesburga, pohađala de Apple kustoski program u Amsterdamu. Tokom godinu dana, njih šest je putovalo, istraživalo i sarađivalo na završnom projektu ovog kustoskog programa, izložbi Weak Signals, Wild Cards u bivšoj Shellovoj kantini u Amsterdamu (www.weaksignals.nl). Tako je počela saradnja sa jednom od polaznica kustoskog programa, Dži Jung Jang.

Plod te saradnje je i izložba koja se u petak 22. oktobra otvara u Salonu muzeja savremene umetnosti, USTA NA USTA NA USTA.

Iako donekle ima nameru da predstavi viđenje ove umetničke scene, ona nije njen pregled, već neka vrsta suočavanja. Suočava nas sa pojmom nacionalnog identiteta koji je formiran sa modernističkim narativom države. Uzimajući u obzir alternativne narative koji se svesno izdvajaju od tipičnih korejskih epova o dinamici uspeha, ona prepoznaje i usvaja potrebu za definisanjem novih kritičkih stavova.

Kako te je put naveo u Koreju?
Ana Nikitović: Da bi se opstalo u sistemu umetnosti kakav je danas, potrebno je prihvatiti njegov uslov permanentne mobilnosti, nastao iz potrebe za samoorganizacijom izvan institucionalnog okvira. Možemo reći da su kustosi, umetnici i ostali radnici u kulturi danas podjednako turisti koliko i profesionalci u svom poslu. Međutim, iskustvo odrastanja u Beogradu devedesetih je učinilo da nikako ne mogu da oslobodim osećaja uskraćenosti tog prava na mobilnost.

Pored spleta okolnosti, vodila me je i znatiželja, za koju mislim da je ipak nešto više od pukog etnografskog impulsa. Zato sam odmah prihvatila poziv da sarađujem sa Ji Yoon na izložbi u Hamilton Art Spaceu u Seulu, i tamo provedem dva meseca na rezidencijalnom programu. Tek onda sam razmišljala o tome da li mi putujemo i pokušavamo da utvrdimo različitosti ne bi li uticali na svoja dosadašnja uverenja, ili nam je to direktno iskustvo potrebno ne bi li ih upravo utvrdili.

Kakva je korejska savremena umetnička scena?
Čak i posle dvomesečnog istraživanja ne mislim da mogu da se usudim da dajem neke konačne sudove o tome kakva je neka umetnička scena, pogotovo korejska. Zato izložbom Usta na usta na usta reagujemo na kompleksnosti identifikacije i pozicioniranja u odnosu na ono što se opisuje kao “savremena umetnost iz Koreje”. Predstavljajući umetničke stavove koji, svaki na svoj način, pozicioniraju svoj rad u odnosu na svoj kulturni, politički ili ekonomski kontekst, izložbom pokušavamo posetioce, koliko i sebe, da suočimo sa određenim pretpostavkama u savremenoj umetnosti, poput one etnocentričke.

Usta na usta na usta?
Naziv izložbe inspirisan je video radom Usta na usta Tereze Hak Kjung Ča iz 1975. godine. Rad istražuje domete i ograničenja maternjeg jezika prikazivanjem nemog izgovora korejskih samoglasnika, dok šum koji ometa sliku ukazuje na gubitak jezika putem vremena.

Ča, koja je skoro ceo život provela u SAD i Evropi, veći deo rada posvetila je upravo jeziku i njegovim ograničenjima. Kao strankinji, savladavanje novog jezika značilo joj je više od savladavanja puke komunikacije. Tvrdila je da joj svesno nametnuta otuđenost omogućava da analizira i eksperimentiše sa svim ostalim relacijama unutar jezika.

Dok su se radovi većine konceptualnih umetnika zasnivali na lingvističkim strukturama, upotreba jezika kod Tereze Ča imala je drugačije izvore. Za Korejce, pitanje jezika ima emocionalnu konotaciju, s obzirom na to da tokom japanske okupacije (1909-1945) nisu smeli da koriste maternji jezik.

Kako je pao izbor na ove umetnike?
Povod za moj odlazak u Seul je bila izložba Bojana Fajfrića ‘Theta Rhythm, While My Father Was Sleeping’ u trenutno jednom od najzanimljivijih umetničkih prostora u Seulu, Hamilton Art Space, koji vodi i čiji program uređuje Ji Yoon Yang. Pored saradnje na ovoj izložbi gde je premijerno prikazan Fajfrićev film, nas dve smo moj boravak u Seulu iskoristile za istraživanje za beogradsku izložbu. Tako smo došle do ove selekcije koja predstavlja novu generaciju umetnika iz Koreje svesnih nasleđa konceptualne umetnosti, njenih etičkih, estetskih i političkih implikacija. Predstavljeni radovi nanovo pregovaraju sa konceptualnim praksama, međutim oni ne utvrđuju lingvističke i tautološke koncepte, već koriste iskustvo konceptualne umetnosti da pregovaraju sopstvenu poziciju posrednika u složenim društvenim relacijama.

Šta je sve izloženo u Salonu muzeja savremene umetnosti?
S.O.S. Usvojeni disenzus predstavlja video dokumentaciju performansa kada je Minuk Lim pozvala publiku na vožnju brodom duž reke Han. Na tom putovanju publika je bila u prilici da prati inscenaciju ličnih priča ljubavnika, zatvorenika i demonstranata u autentičnom okruženju ovog dela Seula. Umetnica je ovim putem stvorila mikro zajednicu sa kojom je uspela da podeli ono što nije uspelo da postane tema u javnosti i što je ostalo zaboravljeno tokom procesa izgradnje Seula pod pompeznim nazivom “Čudo reke Han”.

SAMSUNG ZNAČI: SVRŠITI i MOJA SLATKA PACIFISTKINJA su radovi YOUNG-HAE CHANG HEAVY INDUSTRIES prevedeni na srpski jezik. Ova brza, pokretna animacija teksta, sročena je u vidu kompleksnih, evokativnih narativa koji u prvom licu govore o seksu, nasilju kapitalizmu i ideologiji. Če, Uandžun pasionirano fotografiše, arhivira i dokumentuje posledice skorašnjih povlačenja američkih vojnih baza iz Južne Koreje. On beleži ogoljeni prostor ispražnjen od američkih trupa, što nam dopušta da zamislimo široke nepregledne prostore koje je u ime održavanja mira nekada zauzimala vojska. Sung Huan Kimov video Ispiranje mozga i kukuruza priča priču o korejskom dečaku koji je 1968. godine pogubljen od strane severno korejskih špijuna zbog toga što je nesmotreno izrazio sopstvenu mržnju prema komunizmu. Sung nam ovaj kompleksni narativ o glasinama, lažima i istoriji saopštava putem različitih metoda ritmičkih i intonativnih preterivanja korišćenjem teksture glasa i zvučnih efekata.

Radovi koje predstavljamo izložbom Usta na usta na usta između ostalog svesno koriste ironiju kao umetnički postupak, što nam je pomoglo prilikom organizovanja izložbe savremene umetnosti iz Koreje u Srbiji. Tako smo doveli u pitanje billo kakvu pretpostavku da bi ova izložba mogla da bude posledica kulturne politike, nekakav samo-egzotizujući kulturni proizvod. Ono što smo želele i u čemu se nadam da ćemo uspeti je da otvorimo mogućnost da govorimo i kritički razmatramo pitanja i nedoumice savremene Koreje. Na beogradskoj je publici da da konačan sud o tome da li smo uspele.

USTA NA USTA NA USTA: savremena umetnost iz Koreje
22. oktobar - 21. novembar 2010.
Salon muzeja savremene umetnosti

Otvaranje izložbe: Petak, 22. oktobar 2010. godine u 20 časova
Umetnici: Theresa Hak Kyung Cha (Tereza Hak Kjung Ča)/YOUNG-HAE CHANG HEAVY INDUSTRIES/
Minouk Lim (Minuk Lim)/Che, Onejoon (Če, Uandžun)/Sung Hwan Kim (Sung Huan Kim)

Kustosi izložbe: Ji Yoon Yang (Dži Jun Jang) i Ana Nikitović