Le Mer: Mi koji smo odabrali struju

„Mi kao savremeni svet pronalazimo te siromašne ljude u planinama samo da bismo ih naterali da potpišu ugovor kojim se obavezuju da će plaćati struju sledećih 15 godina. Taj momenat je prikazan i u filmu i u tome ima toliko malo ljudskog saosećanja“.

Piše: Sonja GočaninIzvor: B92
Podeli

Dokumentarni film „Čaj ili struja“, prikazan prvog dana festivala „Sedam veličanstvenih“, gotovo bombastično je najavljen kao priča o „ulasku“ moderne tehnologije u zabačeno marokansko selo Ifri. Meštani tog sela u 21. veku uvode električnu energiju, po prvi put uključuju sijalice i uvode zvona na vratima. Kao najveće čudo moderne tehnologije otkrivaju – televizor.

Međutim, ko je očekivao priču o tehnologiji koja menja svet i preobražava ljudske živote, izašao je razočaran iz Sava centra. Film, u stvari, i ne govori o malom selu na planini u Maroku, već o savremenom društvi koje je odbacilo „čaj“, a odabralo „struju“ ne sluteći šta gubi, a šta dobija tim izborom.

Režiser filma „Čaj ili struja“ Žerom le Mer iz Belgije za B92 govori o svojim iskustvima tokom snimanja filma, problemima, ali i razlozima zašto je pre 10 godina isekao kablove svog tv prijemnika.

B92: Kako ste „otkrili“ selo Ifri u Maroku?
Žerom le Mer: Živeo sam skoro tri godine u oazi jedne pustinje u Maroku. Pustinja je okružena planinama i imao sam običaj da sa svojom porodicom šetam tim planinama. Jednom smo svratili u selo koje, inače, dobro poznajem i primetio sam da nema nikog napolju, čak ni na izvoru gde žene uzimaju vodu. Prvo smo pomislili da je u toku venčanje ili možda sahrana. Međutim, to nije bio slučaj, selo je nedavno uvelo struju, što znači da je celo selo sedelo pred televizorom. Svratio sam do jednog prijatelja u tom selu i on me je uveo u dnevnu sobu i cele večeri nismo progovorili jer se gledala televizija. Još tada sam pomislio da je ovo dobra priča. Posle toga sam otišao u elektrodistribuciju i tražio spisak sela koja su u procesu elektrifikacije. Četiri meseca sam proveo obilazeći sela i tražio ono o kome ću praviti priču.

Zašto ste odabrali selo Ifri?
Imao sam neki dobar osećaj u vezi sa tim ljudima tamo. Takođe, selo je trebalo da uvede struju za 6-9 meseci, što mi je dalo vremena da istražim život u tom selu pre dolaska struje. Još nešto, predeo je bio veoma dobar za film, selo je visoko na planini sa prelepim pejzažima.

Da li meštani tog sela znaju da postoji film o njima?
Kada sam došao, nisam im to rekao. Jednostavno, želeo sam da izgradim odnose sa tim ljudima i da se oni ne zasnivaju samo na poslu snimanja filma. Onda sam počeo da slikam planine, životinje, decu, muškarce i na kraju žene, sa čim sam imao najviše problema jer su to zabranjivali njihovi muževi. Onda sam im objašnjavao da hoću da napravim film i to je išlo teško jer oni i ne znaju šta je film. Oni do tada nikada sebe nisu videli ni na fotografiji. Postepeno su shvatali da ja hoću da napravim priču o njima pomoću kamere, ali da je to zapravo njihova priča. Obećao sam im da će oni biti prvi koji će videti film. Čitavu opremu za projekciju sam onda odneo tamo pomoću nekoliko magaraca.

Kada su videli film, prvo su se smejali. Ne samo jer su videli sebe na ekranu, već zato što su se neke stvari i promenile tokom snimanja. Jedan od njih je u međuvremenu izgubio prednje zube, drugi je prodao kozu i magarca kako bi platio struju. Čuli su se povici: „Vidi, koza ti se vratila“. Međutim, kasnije su gledali u tišini i rekli mi da su ponosni što je priča ispričana o njima. Oni su se dugo osećali izgubljenim u toj planini, zaboravljeni od strane svih.

Šta je zapravo dilema „čaj ili struja“ u vašoj priči?
Ne mislim da tu mora da se bira. Mislim da je moguće imati oboje: čaj kao obeležje tradicije, gostoprimstva i struju kao obeležje modernosti. Ali, mislim da smo mi ti koji o tom izboru treba da razmisle. Kao što smo videli u filmu, mi kao savremeni svet pronalazimo te siromašne ljude u planinama samo da bismo ih naterali da potpišu ugovor kojim se obavezuju da će plaćati struju sledećih 15 godina. Taj momenat je prikazan i u filmu i u tome ima toliko malo ljudskog saosećanja. Uvođenje struje tome služi. Tu nema nikakvog razumevanja, želje da se pomogne, samo hladni ekonomski interesi. Kuda to vodi? Mi treba da budemo svesni kuda idemo: da li želimo da zadržimo tople ljudske odnose ili odnose koji se zasnivaju isključivo na interesima. Možemo imati i jedne i druge, ali priča pokazuje da ljudskost izostaje.

Da li se taj odnos kapitalističkog društva vidi i u gradnji puta za selo? U filmu vidimo da su put gradili sami seljani da bi električari lakše uveli struju.
Tačno tako. Seljani u stvari od vlasti nisu ni tražili struju, već put, jer jedan deo njih nema sredstava da plaća struju. Vlast je tada omogućila da se put izgradi i obezbedi materijal samo ako bi ljudi iz sela besplatno učestvovali u njegovoj gradnji. Ljudi su na to pristali jer je to bio jedini način da dobiju put i bar obezbeđen materijal. Na taj način, ljudi su praktično bili obavezani da besplatno rade u prilog uvođenju struje iako je nisu ni želeli. Na kraju, kada je oprema za uvođenje električne energije bila preneta u selo, prekinut je rad na putu. Iako su se meštani žaili da put nije završen, nikog to više nije interesovalo. Cilj je ispunjen.

Ono što je ostalo nedorečeno na kraju filma je – da li su se njihovi životi posle uvođenja struje promenili?
Kada sam tražio novac za film, ja jesam najavio film kao veliku priču o dolasku struje, tehnologije u jedno selo. Ali, potpuno je jasno i u filmu da uvođenjem električne energije selo nije dobilo ništa više sem jedne sijalice koja sija u sobi. Kasnije i televizor. Prvenstveno, plan je bio da snimam šest meseci pre i šest meseci nakon uvođenja struje. Međutim, onda sam shvatio da je moja priča zaokružena i nekoliko dana posle uvođenja struje. Poruka mog filma je bila već tu: zar je moderni svet sve ove komplikovane radove izvodio sa ciljem da te ljude posadi ispred televizora? Naravno da to nije kraj priče, ali jeste deo koji sam želeo da ispričam.

Vaš film „Gde je ljubav u oazi palmi?“ iz 2007. se takođe bavi „sudarom“ različitih društava. Ispitivali ste ima li romantične ljubavi u muslimanskim zajednicama u Maroku gde se brakovi ugovaraju. Dakle, ima li?
Rad na tom filmu se dosta iskomplikovao. Za mene, priča tog filma je traganje za ljubavlju. Želeo sam da razumem kako se oni odnose prema romantičnoj ljubavi u tim okolnostima. To sam činio tragajući za odgovorima bez ikakvih osuda. Nisam iz Maroka, nisam musliman, ali sam bio sa njima i trudio se da razumem. Svuda je film veoma dobro prihvaćen, osim u Maroku zbog načina na koji ti ljudi sami sebe vide. U drugim sredinama u Maroku gde je prikazivan film, gledaoci su osuđivali ljude na filmu. Očigledno da sam prikazao neke pojedinosti života koje se, inače, kriju. Na primer, prikazao sam poljubac dvoje mladih koji su se venčali prethodnog dana. Veoma su burno reagovali na tu scenu pripisujući to neobrazovanosti ili nemoralu ljudi iz lokalne zajednice gde je film sniman. Oni su smatrali da je ta scena sramna, a ja sam upravo smatrao da je to ta vešto skrivana ljubav.

Ovim filmom je otvoren prvi dokumentarni filmski festival u Maroku. Prisustvovala su čak tri ministra. Jedna grupa gledalaca je bila oduševljena, dok je ona druga smatrala da treba da „platim“ što sam to snimio.

Da li je to taj sukob vrednosti dva sveta?
Znate o čemu se radi: ja sam mogao da zanemarim mnogo toga što sam video tamo i da dođem u Evropu sa filmom o tome kako u muslimanskom svetu u Maroku nema romantične ljubavi. To bi potvrdilo sve stereotipe o muslimanima: da su zatvoreni, fanatični i tako dalje. Moja poruka je bila da i te kako ima romantične ljubavi, ali se drugačije ostvaruje. Ljudi koji se pojavljuju u mom filmu nisu nikakvi ekstremisti, to su obični ljudi koji vode svoje male živote.

Zapravo, problem je u tome što muslimansko društvo krije mnoge stvari samo od sebe. Reći prijatelju da radi nešto pogrešno u tom društvu znači prekid svih odnosa. Nema nikakve samokritike. Na njima je da odluče kako sami sebe vide i kako žele svetu da se predstave.

U Srbiji dokumentarne filmove je moguće videti isključivo na festivalima. Televizije nisu zainteresovane za ovaj žanr. Šta možemo da uradimo da dokumentarni film bude popularniji?
Ja sam bio oduševljen koliko ljudi je u Srbiji bilo na projekciji mog filma. Ali, problemi sa dokumentarnim filmovima su brojni. Prvi, ljudi često ne znaju šta je dokumentarni film jer ga mešaju sa tv reportažama. Te reportaže su najčešće amaterski, loše snimane, ali to je ono što je ljudima dostupno. Nekada je teško doći do novca za snimanje dokumentaraca, ali je još teže doći do televizije koja to želi da emituje. Televizija emituje samo ono što u najavi ima široku publiku i nju sam produkt, film preterano ne zanima. Nažalost, ona nije sredstvo za prenošenje znanja, već sredstvo za prodaju i reklamu.

Da li je situacija nešto bolja u Belgiji?
Belgijska televizija je bila producent mog poslednjeg filma i uložila veliki novac da se on snimi. Međutim, ispostavilo se da je mnogo veći problem bio emitovanje filma. Belgijska televizija ima tri kanala. Prva dva su veoma gledana, treći je potpuno marginalan. Moj film je bez ikakve najave, reklame pušten na tom trećem kanalu, a da to čak ni ja nisam znao. Dogodilo se da sam bio u Maroku i da je moja majka slučajno videla film na tom kanalu. Onda sam zvao produkciju i ni oni nisu znali za to emitovanje. Oni su ,zapravo, primorani na neki način da finansiraju moj film jer dobijaju mnogo novca od države za to, ali zato nisu primorani da film puste u nekom iole gledanom terminu. Najsmešniji deo te priče je da su oni osnovali i komisiju koja je razmatrala moj film, imali smo čak i projekciju, razmatrali detalje.

Jako sam razočaran u taj medij i pre deset godina sam isekao kablove i ne gledam televiziju, sem u hotelima kada dođem na neki festival, kao sada u Beogradu.

strana 1 od 6 idi na stranu