Možeš li da čuješ sebe kada si sam?

Sviraj, pevaj, misli, piši, voli, vežbaj, juri, radi, živi, jedi, nerviraj se, sanjaj, pričaj, druži se, sviraj, popravljaj, sviraj, voli, sviraj, radi, piši, popizdi, radi, sanjaj, uštedi, potroši, nerviraj se, sviraj, voli, pevaj, nameštaj, besni, pozajmi, budi srećan, sviraj, putuj, vrati dug, putuj, pozajmi, putuj, nerviraj se, radi, sviraj, sviraj, vežbaj, pevaj, piši, misli… I tako unedogled. Nekada na kraju svega ovoga bude “nešto”, nekada je to nešto uglavnom ništa. Ali i to ništa je više od onoga što većina nas učini tokom svog života. Muzika je muzika, nekome će da promeni život, drugome će biti samo još jedna tema da pokaže koliko mrzi sve.

Andrija Spičanović i Stevan Ćirović su kao VVhile objavili prvi studijski album “More” 8. novembra. Snimali su ga dugo, sami u svom improvizovanom kućnom studiju, uz pomoć producenta Filipa Vlatkovića. Fascinantni artwork stvorio je Emir Šehanović Esh. Slušaćete “More” ili nećete, izbor je samo vaš i nemam nameru da nekoga ubeđujem ako nešto neće.

Za mene, “More” je idelan spoj muzike iz vremena mog prvog ozbiljnog slušanja muzike, kupovine singlova Sub Popa, prvih odlazaka na “kućne” koncerte krajem srednje škole, preslušavanja SST bendova i ovog novog uradi sam doba u kojem bend sam sebe gura napred, zakazuje koncerte, snima pesme i albume i živi online život sa svim svojim fanovima kao da su svi članovi neke (često) disfunkcionalne porodice.

“More” je i moderan i u isto vreme zakucan u neke druge devedesete. Šetnja od “Nobody Knows” do “New Gaze” traje 46 minuta, a kada se ona završi, repeat je jedini izbor.

Većinu pesama pasionirani posetioci njihovih (retkih) beogradskih koncerata znaju u nekom obliku. Pesme su se menjale konstantno, ali temeljno. “Nobody Knows” otvara VVhile koncerte već dugo, a taj signal za opštu uzbunu sa početka ostaće vam u podsvesti dok slušate sve pesme. U “VVhile Things” kao da Panda Bear rešava da preuzme Jane’s Addiction, singl “Wrong Face Wrong Palm” traži put, traži komunikaciju, traži ljubav iako Ona čini sve da to bude nemoguće. “Soon Is Never” je distorzirano balearic pristajanje na nepristajanje, “Move On” je gitarski tour de force koji nekako spaja Joea Jacksona, Wedding Present i Sebadoh kroz stih “There’s no such a thing as the perfect goodbye”. “Change” je pesma uz koju vreme staje na par sekundi, taman koliko je njoj potrebno da odluči da li (ne)će da krene u novi život s tobom, putem koji je prepun teških trenutaka. Neki od tih puteva sastavljeni su od “baby stones”, a neki će biti rupa do rupe. “My More” je vapaj koji uglavnom iz sebe puštamo ispod površine vode da nas niko ne čuje ili kada se deremo u jastuk, “Pilot” pokazuje snagu reči koje izgovaramo a koje niko ne sluša pošto su ljudi opčinjeni pakovanjem a ne suštinom, “Unacceptable” zaslužuje da se vrti danima u glavi svakog ko misli da je Vašington (bio) centar muzičkog sveta dugo i zasluženo. A onda na red dolazi “New Gaze”….

Can you hear yourself when you’re alone?

Sve počinje sasvim očekivano, zavođenjem Interpolovskog ritma i Broken Social Scene nonšalancije, uz Beach House zvučni tepih i to tako lepo i dugo vozi… Sve do trenutka kada bubanj i gitara ne odluče da stihove prenesu na viši nivo, na nivo himne. Himne svih autsajdera, tvrdoglavih i usamljenih, spremnih na ljubav i promene, na rizik i neuspehe, radosnih da učestvuju u bilo čemu što nadahnjuje i što ih vodi napred. Samo napred, bez gledanja preko ramena i premotavanja grešaka iz prošlosti. New gaze. Novi dan se rađa.

We touched we stared we wanted to be amazed
But nothing ever smells forever.

Svaki čovek je ostrvo, a želim da verujem da svako ostrvo ima pravo da izabere kako će da potone. Biram da potonem u okean melodične buke i da opet izronim preporođen, hrabar i odmoran. I sa novim pogledom na svet oko sebe. U lavini razočaranja, muzika to i dalje može da pruži, a od nas zavisi da li ćemo taj dar da prihvatimo. A darovi su svuda oko nas, gotovo svake nedelje neko “novi” se pojavi. Štagod da izaberete – nećete pogrešiti.