Alesandro Bariko: Pisanje je samo životinjski instinkt

Onaj koji je pravio tvoj kostim, on je poimao ideju lepote, talenta, umeo je da radi s tkaninom, krojem, dizajnom, napravio kostim koji nosiš i preneo ti svoju energiju. Onda sam te ja upoznao i pomislio: „Kakav lep kostim, kako lepa žena!“ Došlo je do prenosa energije. Mi u svom pozivu nekad prenosimo dragocenije stvari – kaže slavni italijanski romansijer Alesandro Bariko

Izvor: Politika, Neda Valčić-Lazović
Podeli

Tekst je originalno objavljen u "Kulturnom dodatku" Politike 31. decembra 2011.

Postmoderni čarobnjak koji te obuzme dok „još imaš uspavanu dušu i u nju poseje neku sliku, miris ili zvuk“ kojih više ne možeš da se oslobodiš, Alesandro Bariko (1958, Torino), jedan od najdarovitijih pisaca savremene italijanske scene, relativno rano spoznao je da talenat, baš kao i javnost i društveno regularan život, može da predstavlja pravi problem.

Početkom devedestih, njegova prva knjiga ”Zamkovi gneva” donosi mu evropska priznanja a ”Svila” - svetsku slavu, kao i ”Pijanista” i ”City” (objavljeni su i kod nas, u izdanju ”Paideie”), a zahvaljujući kultnoj TV emisiji ”Pikvik”, publicističkim tekstovima i muzičkoj kritici u vodećim italijanskim novinama, Bariko postaje istinska zvezda. Onda se, pre par godina, neočekivano povlači, i daleko od medijske sfere, nastavlja da piše, drži predavanja, podučava u školi narativnih tehnika Holden u Torinu, režira...

Sreli smo se nedavno na Festivalu literature u Mantovi (Italija) gde je držao predavanje o nemačkom istoričaru književnosti Valteru Benjaminu. Teško je prihvatio razgovor ali je naša dugogodišnja prepiska obavezivala na to (”Ovo mi je treći intervju u poslednjih pet godina”, naglasio je). Kaže da mu se dopadaju skriveni svetovi kanadskog pijaniste Glena Gulda i genije jednog Selindžera koji je čitav život proživeo daleko od očiju sveta.

Pišući o Valteru Benjaminu beležite: “Ideje su kao žene ili poezija: njih ne treba razumeti, već voleti“.

Da, Benjamin je posedovao finu emotivnu inteligenciju koja je bila naklonjena lepoti. Katkad je beležio misli zbog njihove lepote, a ne zbog istinitosti. Na mnogim stranicama ispisao je misli za koje je znao da nisu tačne ali je njihova lepota bila takva da je morao da ih zapiše.

Sviđa mi se Vaša rečenica u romanu „Okean more“: “Da bismo razumeli, treba da zaboravimo ono što znamo kako bi mašta mogla nesmetano da luta“.

Da, treba upiti što više informacija i potom ih zaboraviti. Ono važno dešava se kad ispliva na površinu sve što smo videli, primili i što je nestalo. To je kao podzemna voda koja, kad ponovo izvire, postaje puna soli, minerala, svega onoga što je usput pokupila.

U pisanju se dešava sličan proces. To kažem i mojim studentima kad izađu iz škole Holden. Kažem im da treba da zaborave sve osim par pravila i kako ja izgledam. Jer ništa nije izgubljeno, sve se vraća. Sve izlazi na površinu. Za to je potrebno strpljenje i vreme ali to je kao voda, ili nastajanje mahovine... Lepota i talenat su dugi i spori procesi.

Kao i Benjamin, kažete da je pisanje zanat, a ne ’slobodna’ umetnost.
U eseju „Narator“ postoji nešto veoma lepo što je Benjamin napisao pozivajući se na ruskog pisca Leskova, koji je govorio da piše kao zanatlija. Benjamin je to povezao sa idejom da je pripovedanje zanatska delatnost.

Da li je pisanje manuelni rad?

Jeste, apsolutno, čak fizički. To je veoma fizička aktivnost. Ja sam zanatlija. I trudim se da radim najbolje moguće. Pisanje izražava jedan deo tebe. I jedan pekar izražava deo sebe. Važno je da stvara nešto što ljudi mogu da drže u rukama i što nosi neku energiju.

Nije lako stvoriti nešto što nosi energiju…

Nije ali mnogi to rade. Možda mi to radimo na suptilniji način ali na kraju ostaje isti problem: treba preneti energiju od tačke na kojoj se nalazim ja do tačke na kojoj se nalaziš ti. Onaj koji je pravio tvoj kostim, on je poimao ideju lepote, talenta, umeo je da radi s tkaninom, krojem, dizajnom, napravio kostim koji nosiš i preneo ti svoju energiju. Onda sam te ja upoznao i pomislio: „Kakav lep kostim, kako lepa žena!“. Došlo je do prenosa energije. Mi u svom pozivu nekad prenosimo dragocenije stvari. Čovek može da živi bez kostima, ali ne bez čitanja, smeha, suza... Mislim da je najbolje reći da smo mi zanatlije.

Da li iz ’zanatskih’ razloga svoje romane smeštate u izmišljene zemlje i samo naznačene, neodređene vremenske periode?

Ne znam, to je neka vrsta inflantilnosti. To je kao kad si dete, igraš se i kažeš: „Kad bih bio lekar, onda bi ti došao i ja bih te ubio...“. A zašto kažemo kad bih bio, a ne ja sam! Zato što postoji taj otklon. U takvoj igri moramo se odvojiti od stvarnosti. A pisanje se ne razlikuje mnogo od igranja dece od 7 godina kad si sam u sobi, zamišljaš i boriš sa zmajevima; tu nema neke razlike. Razlika je samo u tome što je jedno aktivnost odraslog a drugo deteta… Ja sam pomalo detinjast. Na početku mi je bilo teško da pišem knjige sa likovima normalnih imena...

Ne volite obična imena?

Ne, dosadna su mi.

Ne volite ni obične situacije. Ne volite ništa što je obično...

Stvarnost, obične situacije... Ako želim da o njima pišem, napišem esej. Napišem Varvare, Next, Barnum. Ali ako treba da napišem priču, to je kao da se opet igram u svojoj sobi.

U prozi, uvek se’ igrate’ istim temama, ali ako treba da izaberem najveću – bila bi to priča o skrivenom talentu, o nekome ko ima božanski dar i, paradoksalno, taj dar čuva u tajnosti. Volela bih da napravimo paralelu između „Španske partije“, scenarija za film koji nikada nije snimljen, i „Pijaniste“. U prvom naslovu slikate lik Farinelija, velikog operskog pevača koji ceo život peva samo 4 partiture, a u drugom - pijaniste koji život provodi na brodu gde njegov talenat ostaje zarobljen.

S tačke gledišta pisca zanatlije, to je ista priča. Mislim da svi mi pišemo 3 – 4
priče. Napisao sam 7 – 8 romana koji u sebi sadrže 3 teme. Jedna je priča o velikom talentu koji ostaje skriven. Hipertrofija talenta je instinkt za skrivanjem. To je jedna od tri priče koje pričam.

Zašto?

Nema razloga. Mi postojimo da bismo napisali 3 – 4 priče. I možemo tu priču da ispričamo najbolje na svetu. To je priča o velikom talentu i instinktu skrivanja talenta, zbog čega taj neko nije nesrećan već to oseća kao ispunjenje svog dara

Da li i filozof u vama – pošto ste filozof po obrazovanju – misli isto?

Filozofski gledano, možda jedan deo mene misli tako. Da je poslednji delić talenta beg. Da, ako toga nema, to onda nije pravi talenat. Da kada postoji sposobnost eksponiranja, to možda nije potpuni talenat. Ja lično više verujem talentima koji žive skriveni… Ali ne bih tome učio svog sina.

Da li talenat ostaje ’po strani’ zato što je tako predodređeno ili je u pitanju lični izbor?

Uopšteno govoreći, mislim da ljudi rade i jesu ono što žele. Ono što zovemo sudbinom, mislim da je samo naša čudovišna sposobnost da oko sebe stvaramo željenu stvarnost. Nekad imamo sudbinu koja boli ali mnogi to priželjkuju. Mnogi žele da žive u bolu, u slabosti, ranjivosti. Tako se najbolje osećaju.

Vaši likovi veoma su ranjivi. Dopada mi se ta preosetljivost, čini se kao da će se i na najmanji dodir raspasti u najsitnije delove. Kako ih stvarate: da li su to ljudi koje ste sreli ili izmaštali?

Poslednji romani više se zasnivaju na stvarnim ljudima. Ali na početku, to je bila stvar mašte, ono što vole čitaoci – izmaštane likove. Pa opet, ti likovi imaju odlike koje su mi dobro poznate, imaju tu ranjivost. Ako prejaka svetlost padne na tapiseriju njihovog života, oni umiru.

Prejaki za smrt a preslabi za život…

Da, to je istovremeno velika snaga i velika ranjivost. Ali mnogi ljudi su takvi. Možda zato čitaju moje knjige. Postoji to zrno ludačke snage skrivene u stravičnoj osetljivosti. Ili obrnuto: zrno osetljivosti pod zaštitom oklopa...

Koji deo sebe dajete svojim junacima?

Mene ima svuda pomalo.

Kažete da, kad nešto ne znate da imenujete, ispričate priču. Čemu služi priča, roman?
Za mene, najistinitiji smisao pisanja je u stvaranju lepote, snage, nečega što pulsira, što je živo, izvan mene. Dakle, preda mnom je mrtva materija, potom se priča gradi rečima, rečenicama, i na kraju postaje živa. I nosi moju energiju. To je prenošenje. Kao kada napravite dete. Prenosite život i puštate da raste pred vama.

Da li je to i odgovor na moje omiljeno pitanje: zašto pišete?

To ono što najbolje radim. Da umem isto tako dobro da trčim, ja bih trčao. Imao sam sreće da radim ono za šta sam rođen. Ja pišem i nikada neću prestati. Nema drugog razloga. To je samo životinjski instinkt.

Autorka je urednik rubrike u Redakciji za kulturu RTS. Emisija iz serije „Savremeni svetski pisci: Alesandro Bariko“ je emitovana na II programu RTS-a 24. decembra u 22.00

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 6 idi na stranu