Ka tehnoekološkoj umetnosti

Kao deo evropskog projekta Tehnoekologije, međunarodna izložba „Autonomije“, organizovana od strane Instituta za fleksibilne kulture i tehnologije Napon, može se posetiti do 28. novembra u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.

Piše: Sonja Jankov
Podeli

Novi mediji i kompjuterski softveri su u velikoj meri promenili proces stvaranja i estetsku vrednost kinetičke umetnosti, ali i pružili mogućnost umetnicima da se kroz svoja istraživanja okreću kritikovanju algoritama i odnosa tehnološke autonomije i ekositema. Retko koji radovi iz ove oblasti se danas stvaraju ručno, kako je dadaista Marsel Dišan 1926. godine pravio „Malokrvni bioskop“ (Anemic Cinema) http://youtu.be/dXINTf8kXCc, M. K. Ešer konstruisao „Granicu kruga III“ (Circle Limit III) http://youtu.be/O66yvewIKv8, a Viktor Vazareli početkom ’60-ih kinetičke skulpture koje se „pokreću“ uz pomoć optičke iluzije dok posmatrač hoda oko njih.

Nova kinetička umetnost

Većina savremenih umetnika koji svoje radove temelje na optičkim iluzijama i „uklapanju“ formi, za realizaciju svojih ideja koristi softvere, kakva je praksa i pri dizajniranju takozvane organske arhitekture. Tehnološki razvoj i mašinska autonomija, kao i umetnost koja je zavisna od njih, izazivaju oduševljene, ali i strahove, kako u domenu estetike i teorije, tako i u domenu praktičnih izvođenja koja su u interakciji sa publikom.

Među radove koji nastaju uz pomoć algoritma spada serija optičkih skulptura „Žabe su ugrožene“ Džontija Harvica koji stvara amorfne skulpture koje dobijaju prepoznatljiv oblik tek kada se ugleda njihov odraz u cilindričnom ogledalu. Bez takvog ogledala, većina njegovih skulptura od bronze izgleda kao razvučena, ružna masa koja je dobijena skeniranjem trodimenzialnog oblika (žabe) i „razvlačenjem“ pomoću kompjuterskog softvera u nove forme i paterne koji se kasnije izlivaju u bronzi. Odlivci i cilindrična ogledala odgovarajućeg prečnika zajedno čine refleksije i ostavljaju utisak na gledaoce.

Polazeći od stanovišta da je tehnologija produžetak čovekovih sposobnosti, stvaralaštvo Kristijana Zvanikena http://youtu.be/ZFXXH19pU1k prikazuje kako tehnologija ima kontrolu nad ljudima jer je danas svakodnevni život nemoguć bez nje, te tehnologija upravlja ljudima, umesto da im pomaže. U svojim radovima, Zvaniken adresira nadmoć koju čovek ima nad prirodom uz pomoć tehnologije, ali i povlači znak jednakosti između divljaštva prirode i divljaštva tehnologije. To je svet u kojem su životinje oživljene uz pomoć tehnologije i u kojem nije najjasnije ko komunicira sa kim niti da li bilo šta komunicira međusobno.

Theo Jansen from Salazar on Vimeo. Teo Jansen je takođe umetnik koji stvara kinetičke imitacije živih organizama, konstrukcije od recikliranih materijala koje se pokreću uz pomoć prirodnih sila poput vetra.

„Autonomije“
7-28. novembar 2013.
Muzej savremene umetnosti Vojvodine
Dunavska 37, Novi Sad
Utorak-petak 10-18h
Subota i nedleja 10-14h
Ulaz slobodan
Umetnici:
Darija Medić SRB
Emilio Vavarella IT
Geraldine Juarez SE
Heath Bunting UK
Jan Lemitz DE
Joana Mol ES
Les Miserables SRB
Matthias Tarasiewicz AT
Shinseungback Kimyonghun KR
Stevan Kojić SRB
Wonbin Yang USA
Zvonko Gorečan SRB
Koncept: Kristian Lukić i Sunčica Pasuljević Kandić

Savremena tehnoekološka umetnost

Muzej savremene umetnosti Vojvodine je ove godine ugostio niz manifestacija koje su se manje ili više direktno ticale odnosa tehnologije i ekologije. Tako su u okviru Cinema City festivala u MSUV bili projektovani filmovi Peoplemeter, Izvanrdnog Boba i Drugi vetar, Sergeja Tsisa. Oba kratka ostvarenja prikazuju svet u kojem je reciklirani tehnološki otpad jedini „živi“ svet na planeti osim čoveka.

Tekuća izložba „Autonomije“ ispituje kroz umetničke koncepte složene odnose tehnološkog razvoja i ekosistema. Nastala je od radova koji su pristigli na ovogodišnji konkurs i nastavak je projekta koji se prezentovao od 2011. godine kroz razgovore, predavanja i izlaganje radova koji su davali odgovor na problematiku koju projekat adresira http://napon.org/autonomy/.

„Pojam autonomije u ovom značenju primarno predstavljaju autonomiju u sferi automatizacije i nivoa samostalnosti algoritama i hardverske osnove. Pojam mašinskih autonomija neizbežno prate i propitavanja položaja čoveka u mašinizovanom ekosistemu i čovekovih autonomija i kibernetičkih povratnih sprega“, navode autori/kustosi izložbe.

Etički položaj autonomnog sistema tehnike i mašina od društva, čoveka i prirode problematizuje mogućnost opstanka koja je nezavisna od upravljanja i od kontrole. Time se otvara mogućnost da se društveni, kognitivni i biološki procesi prepuste mašinskoj inteligenciji koja bi odlučivala i već odlučuje umesto čoveka, menjajući time definiciju čoveka kao društvenog i svesnog bića.

Stvaranje i usavršavanje mašina koje sve nezavisnije funkcionišu od čoveka rezultiralo je rastom efikasnosti, emancipacijom čoveka od otuđujućeg serijskog (manufakturnog ili kasnije fordističkog) modaliteta rada, kao i talas tehnološke nezaposlenosti, ali i potpuno nova područja ekoloških rizika.

Sa druge strane, omogućilo je pojavu post-fordizma, to jest svet prekomerne proizvodnje najraznovrsnijih varijateta robe, zasnovan na moći potrošača da bira proizvod, čime je došlo do otvaranja novih područja ekoloških rizika. Dok je fordizam uveo serijsku proizvodnju nekoliko modela (recimo, obuće), postfordizam donosi stotine i stotine u detaljima različitih modela koji kod konzumenata stvaraju veću želju za potrošnjom, a koja, opet, rezultira većom proizvodnjom i širenjem tržišta.

Neki radovi u okviru „Autonomija“ se bave autonomnim sistemima monitoringa granica, neki fenomenom HFT, tj. visoko frekventne trgovine, a rad Darije Medić izbegavanjima elektromagnetnih polja.

Parabole automatskog novca Hit Banting (Velika Britanija) pretvaraju čoveka u aktivan subjekt preko niza algoritama – kodiranih logičkih naredbi pomoću kojih funkcionišu računari. Gradacija „if – then“ instrukcija se kreće u okviru granica čovek - artificijalni subjekt, engleski jezik – veštački jezik tehnologije, čovek kao vlasnik novca - veštački vlasnik novca. U igri su različiti načini da se dođe do novca – posedovanje računara, usluge banaka, sudski procesi, odšteta za namerno izazvanu povredu, itd.

Matias Tarasievic (Austrija) predstavlja interaktivnu instalaciju i reaktivnu skulpturu Bitcoin oblak koja postoji od zavisnosti od toga koliko ga posetioci posmatraju. Instalacija je u interakciji sa posmatračima na sličan način kao Kišna soba (2012) grupe rAndom International. Kroz Kišnu sobu je, uz muziku Maksa Ričera, bilo moguće kretetati se, bez navigacije, kroz 100 metara kvadratnih u kojima pada kiša, a da se ne pokisne. Tokom hoda, posetilac bi shvatio da padanje vode reaguje, uz pomoć senzora, na njegovo kretanje i prisustvo. Bitcoin oblak na sličan način ostvaruje komunikaciju sa posetiocima.

Clud Face Šinseunbaka Kimjonhuna (Južna Koreja) ispituje odnos između računarskog i ljudskog vida kroz seriju fotografija oblaka koje je fejsbukov face recognition algoritam prepoznao kao ljudska lica, mada se i ljudskom oku dešava da u oblacima vidi figure, oblike životinja, pa i lica.

Osobine algoritma ispituje i Emilio Vavarela (Italija) u radu Vozač i kamere, fokusirajući se na fotografije iz kamere Google Street View auta i algoritam koji automatski zamagljuje lica ljudi zbog zaštite privatnosti slučajno snimljenih. „Stvarajući ovu seriju fotografija, tražio sam lica koja su izbegla Google Street View algoritam i izolovao sam jedanaest portreta“, ističe autor. „Lice vozača je simbol greške, ali u isto vreme pokazuje ljudsku stranu i, možda, granice tehnološke moći.“

The Lost Treasure Stevana Kojića je iniciranje fiktivne muzejske kolekcije bio-tehnološkog otpada koji je u komunikaciji sa posetiocima tako što je jedan deo rada crtež poput kardiograma koji je in-situ vizuelni zapis komunikacije tokom otvaranja izložbe. U ovom segmentu, The Lost Treasure ima dodirnu tačku sa stvaralaštvom Balinta Bolinga koji koristi rotirajuće projektore kako bi stvorio skulpture od svetlosti ili raznovrsne kinetičke naprave koje ostavljaju pisane tragove i na taj način stvaraju delo, ali je artificijelnost crteža u Kojićevom radu kodiranje zvuka publike, a ne rezultat unapred zadatog algoritma. Kojićev rad se kritički i ironično odnosi prema in-situ, site-specific i eko-art praksama rezultirajući mogućom verzijom budućeg post-tehnološkog sveta u kojem tehnički optad postaje aktivni, živi i samoodrživi subjekt koji može postati osnova novih megapolisa.

Vonbin Jang (USA) u svojim radovima takođe istražuje prožimanje tehnološkog sistema sa lokalnim ekosistemima. Jang stvara veštačke žive organizme, autonomne kinetičke objekte od đubreta i recikliranih delova mehanizama, sistematizujući nova robotska bića u rodove i vrste po latinskim nazivima, po uzoru na biološki sistem. To su kinetički „organizmi“ koji evoluiraju, bore se za opstanak, razmnožavaju se od serijskog tehnološkog otpada i žive na istim staništima gde i ljudi.

Projekat je deo programa „EU Culture“ i podržan je od strane Sekretarijata za kulturu i obrazovanje AP Vojvodine i Ministarstva kulture Republike Srbije. Realizuje se u saradnji sa Zavodom za kulturu Vojvodine, a međunarodni partneri u okviru evropskog projekta Tehnoekologije su Centar za nove medije RIXC iz Rige, Baltan Laboratories iz Ajndhovena, Finsko društvo az bioumetnost iz Helsinkija i Ars Longa iz Pariza.

strana 1 od 3 idi na stranu