O čemu govorimo kada govorimo o Čoveku ptici?

Da li ste znali da je Fara Foset umrla istog dana kada i Majkl Džekson?

Piše: Mladen Savković
Podeli

Niste? E pa isti problem muči i Rigana Tomsona (Majkl Kiton), kao i to što će stradati u avionskoj nesreći, a ceo svet će pisati o smrti Džordža Klunija koji je sa njim bio na letu. Tomson je šezdesetogodišnjak za kojim je svet nekada uzdisao dok ga je na velikom platnu gledao kao superheroja, a danas ga znaju kao „čoveka u kostimu ptice koji priča pomalo odvratne priče kod Latermana“. Sa teretom karijere koja preti da se ugasi pod najezdom raznoraznih blokbastera u trista nastavaka, sa nekim novim superherojima u glavnim ulogama, Tomson se okreće pozorištu i pokušava da oživi karijeru brodvejskim debijem, postavljajući na scenu „O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi“ Rejmonda Karvera.

To je radnja filma „Čovek ptica“ Alehandra Gonsalesa Injaritua, čuvenog meksičkog reditelja (Pasji život, 21 gram, Vavilon, Prelepo), koji je 22. februara u Los Anđelesu nagrađen sa četiri Oskara, uključujući i onaj za najbolji film.

Nagrada uručena filmu u srcu filmske mašinerije utoliko je zanimljivija jer Injaritu u svom novom ostvarenju uspeva da sve kritike na račun Holivuda, glumačkih zvezda i zvezdica, filmskih kritičara i običnih malih smrtnika koji se dive tim zvezdama izruči direktno u lice gledaocu kroz beskraj zajedljivih i duhovitih komentara svojih likova. Od „Iron Mana“ preko Rajana Goslinga do „onog lika iz 'Američke pite'“... Zbog toga je i prilično zabavno gledati kako „Čovek ptica“ leti na krilima zasluženog uspeha iznad tog istog Holivuda, na način na koji pobednosno leti Rigan Tomson iznad brodvejskih ulica, tešeći se kako je on jednom bio superheroj i kako će on uvek biti iznad sveta dasaka koje život znače.

Kao reditelj i jedan od scenarista, Injaritu je uspešno izbegao zamku crno-belih junaka, pa „Čovek ptica“ zapravo ni nema klasične negativce, već se svi junaci bore sa sopstvenim problemima i egoima. Lik Edvarda Nortona, koji sa početkom filma dobija predznak zlikovca, prgavog i umišljenog, ali popularnog saradnika (upravo takve glasine kruže o Nortonu kao kolegi) bledi i nestaje do kraja filma. I malu, ali važnu ulogu kritičarke Njujork Tajmsa, koja svojim pisanjem i pre gledanja predstave može istu da osudi na propast, nije teško zavoleti jer iz svojih malih pozorišnih usta Kitonovom junaku uoči premijere govori veliku istinu o filmu i pozorištu poentirajući ubitačnom replikom: „Ti nisi glumac, ti si selebriti.

Ono u čemu Injaritu takođe briljira jeste način na koji uspeva da potkači ceo niz društvenih problema, a da ne pretvori film u još jednu „potresnu dramu o porodičnim odnosima“ ili još jednu, bez sumnje preko potrebnu, kritiku društvenih mreža i medija današnjice. (Čak ni novinarka koja postavlja pitanje: „Kako si se osećala kada ti se otac upucao“ za gledaoca u Srbiji ne predstavlja nepoznanicu...) Ipak, sve to vreme „Čovek ptica“ je još uvek veoma jasno film koji se bavi problemom glumca i umrtvljenom karijerom kao i pozorišnom industrijom nasuprot filmske, koja je skoro pa sasvim u sebi potisnula umetnost.

Zanimljivo je svakako i to da, baš kao što radnja filma „Čovek ptica“ prati dešavanja iza kulisa jedne predstave, tako i ono što se dešavalo iza filmske kamere umnogome prati radnju filma. Injaritu je bio više nego svestan da je snimanje komedije rizik za njegovu karijeru koju su obeležile upravo potresne drame o porodičnim i drugim odnosima. Kako je uz to na umu imao ideju o filmu isporučenom u maltene jednom beskrajnom kadru, članovima ekipe poslao je fotografiju Filipa Petita koji na žici hoda između njujorških bliznakinja, uz komentar: „Ovo ćemo da radimo. Ako padnemo, propali smo.“

Sa istim rizikom u filmu se suočava i Rigan Tomson, kojeg prilično uverljivo tumači Majkl Kiton. To je bio još jedan koliko neočekivan, toliko i logičan izbor, za ulogu pomalo zaboravljenog Rigana Tomsona, glumca koji je upamćen po ulozi superheroja. Jer, probajte da se setite nekoliko upečatljivih Kitonovih filmskih uloga iz poslednjih nekoliko godina? Glumac je u nekoliko navrata dao svoj glas animiranim junacima, pojavio se i u nekoliko blokbastera, ali je upravo „Čovek ptica“ ono što je oživelo njegovu karijeru na pragu sedme decenije života. Baš kao što se dešava i Riganu Tomsonu kojeg tumači u filmu.

Kiton zaista pravi povratak u velikom stilu, pokazujući da jre prethodnih godina krio veliki talenat od gledalaca. Međutim, odličan scenario daje dovoljno prostora i plejadi sporednih likova da se iskažu kroz svega nekoliko pametnih replika. Zaista čudi nominacija za Oskara sasvim solidne Eme Stoun koja se u filmu pojavljuje, čini se, tek na nekoliko minuta. Pažnju, uz Nortona, vredi obratiti i na Zeka Galifijanakisa, koji baš u ovoj komediji odstupa od svojih ustaljenih komičarskih likova. Tu je i ceo zakulisni život jednog pozorišta koje Injaritu usput skicira, odajući počast „malim ljudima“ koji se staraju da daske koje život znače sijaju punim sjajem.

Posebno mesto u celoj priči zauzima Emanuel „Čivo“ Lubecki, višestruko talentovani direktor fotografije, deo „meksičkog klana“ koji poslednjih godina hara kinematografijom. Injaritu sa njim pod ruku, uz veštu montažu, uspeva da kreira osećaj da gledamo film snimljen iz svega nekoliko dugih kadrova, baš poput kakve pozorišne predstave.

Iako je podnaslov filma „Neočekivani trijumf neznanja“, kako glasi i podnaslov kritike Tomsonove predstave objavljene u Njujork tajmsu, ne bi se moglo reći da je uspeh „Čoveka ptice“ trijumf neznanja. Možda taj trijumf nije bio očekivan, ali iza njega stoji bez sumnje veliko umeće Injaritua i ekipe koju je okupio.

Film „Čovek ptica“ pred srpskom publikom premijerno će biti prikazan u okviru predstojećeg Festa (28.februar, 1. i 2. mart), dok na redovne bioskopske repertoare dolazi 19. marta.

strana 1 od 6 idi na stranu