Zapisi iz podzemlja

Na sceni Bojan Stupica Jugoslovenskog dramskog pozorišta od nedavno se izvodi predstava ,,Zapisi iz podzemlja”, jedno od prvih dela Dostojevskog koje je napisao nakon devetogodišnjeg izgnanstva.

Ova duboka i snažna adaptacija jasno i istančeno oslikava ono što je Dostojevski opisao u svom klasiku - osećanja i porive Čoveka ili antiheroja, kako ga i sam autor naziva, koji je duboko neuklopljen i otuđen od društvene stvarnosti. Njegove socijalne interakcije završavaju se poniženjem, kajanjem, sramotom, stvaranjem dubokih i nepremostivih naprslina u duši.

Ali Zapisi nisu samo priča o neuspešnom činovniku neprihvaćenom u društvu koji jedinu utehu pronalazi u svom očaju, već i dubokoumni doživljaj o čovekovom egoizmu, njegovim moralnim dilemama i antropološkom pesimizmu glavnog junaka.

Na sceni gledamo Čoveka zarobljenog u subjektivnom lavirintu lažnog moralnog integriteta, koji mašta o svom neostvarenom Ja, i na momente ima uzvišenu formu mislioca, a onda opet doživljava momente potpune sebičnosti i kukavičluka.

Izvanredna gluma i scenska pojava Srđana Timarova, u ulozi glavnog junaka, istančeno opisuje svaki osećaj njegove društvene nelagodnosti, nespretnosti, intelektualne frustracije, kao i samosažaljenja koji vladaju u Podzemlju.

A podzemlje, ili stanje duše, kako ga sam Dostojevski opisuje u svojim Zapisima, je “mrsko poluočajanje, svesno zakopavanje sebe živog, od muke… u veštački stvorenu bezizlaznost iz svog položaja, u otrov nezadovoljenih želja koje su prodrle u dubinu”.

Koherentnom vizijom režije spojeni su mnogi elementi ovog komada u pitku celinu, koja nije preteška za publiku. Monolog naratora koji preovladava u samom delu u predstavi je “razbijen” i predstavljen kroz glumu, izraze lica, dijaloge, susret sa podozrivim školskim drugovima, naraciju sluge Apolona, pa čak i tišinu.

Tamno siva minimalistička scenografija prenosi utisak skučenosti duše i ostaje nepromenjena u toku predstave, a promena svetala vešto naznačava nove scene i situacije. Takođe, i zvuci koji se čuju tokom izvedbe kao da još više naglašavaju psihotično stanje filozofa iz podzemlja zarobljenog u sopstvenim klaustrofobičnim mislima.

Predstava sadrži i elemente društvene kritike, ironije, a interesantna je i uloga žene, prostitutke, simbol telesne ljubavi i posedovanja, kroz koju Čovek ne uspeva da nađe spasenje i ljubav, već samo još jedan razlog da unizi i mrzi sebe.

Izvedba ovog klasika, iako se ne poklapa u potpunosti sa delom, u pozitivnom smislu upotpunjuje njegovo shvatanje i produbljuje ga na sebi svojstven način.

Jer, ako je Dostojevski suštinski hteo da u svojim Zapisima proveri da li čovek može da makar pred sobom bude iskren, a da ne ustukne pred istinom o onom što stvarno jeste, onda je ovaj komad uspeo.

Suočeni sa svešću o mučnoj Čovekovoj stvarnosti, koja nalikuje na smrt, jer je potpuno različita od njegove suštine, ostajemo skamenjeni završetkom predstave. Iako nema puno toga na sceni, možemo da vidimo mnogo. Sedimo u polumraku, a vrlo koncizno vidimo čovekovu dušu.