Cvetković: Kako su me ukrali...

Film ,,Kako su me ukrali Nemci” pojaviće se krajem proleća na filmskim festivalima.

Šta izdvaja novi film ,,Kako su me ukrali Nemci” od ranijih filmova koje ste radili sa Mišom?

Ovaj film je nešto što on jako dugo sprema. To je pogled u njegovo detinjstvo zapravo autobiografski film, što je retko u kinematografiji. Često se rade autobiografski romani, novele i priče, ali retko koji reditelj se usuđuje da scenaristički uđe u nešto što su njegovi koreni, i da onda to nadograđuje i elaborira. Miša je to osmislio pre više od petnaest godina, a onda su mu pritekli u pomoć koscenaristi Vladislava Vojinović i Svetozar Vlajković i zahvaljujući njima, pre četiri godine je nastao scenario za ovaj film.

Sa kojim teškoćama ste se susretali u produkcijskom delu posla?

Svaki put kad bi se bavio produkcijom, bilo da je pozorište u pitanju, u kome sam dugo to radio, pa onda i film, svaki korak bio je sve veći iprovokativniji . Naravno do sada je ,,Turneja” Gorana Markovića bila najveći projekat, ali tu smo bili podržani sa različitih strana.

Ovde je najveći izazov bio što sam bio sâm, i što je trebalo privlačiti druge ljude k sebi. U trenutku kada smo pridobili koproducente, trebalo je nastaviti razgovore sa ljudima koji raspolažu nekim sredstvima koja bi uložili u to, iako znaju da im se ta sredstva neće vratiti u materijalnom obliku.

To je bio izazov sa finansijske strane, drugi je bio sa umetničke strane.

Miša Radivojević je, uz Purišu Đorđevića, najproduktivniji živi reditelj, a ovo je njegov šesnaesti igrani film. Nijedan od tih filmova nije zaradio enormne pare, ali su bili višestruko nagrađivani.

Dakle trebalo je obratiti pažnju na ličnu, romantičnu, emotivnu i duhovitu priču koju nosi ovaj film, koji u dobroj meri demistifijkuje vreme između 1941. i 1944. godine u provinciji, i postaviti veliki znak pitanja pred našu tipologizaciju nemačkog vojnika, pripadnika trećeg rajha.

Kako je prikazan nemački oficir u ovom filmu?

U ovom filmu nemački oficir je glavnokomandujući, u malom srpskom gradu u provinciji, koji zahvaljujući svojim osećanjima prihvata jednog trogodišnjeg dečaka kao svog sina i ponaša se prema njemu kao rođeni otac.

To je priča iz detinjstva Miše Radivojevića iz koje on dalje gradi priču koja je vezana za to vreme, kao i za početak devedesetih, kada se taj dečak, u svojim pedesetim godinama, sreće sa devojčicom koja je siroče iz rata devedesetih...

Ko igra nemačkog oficira u filmu?

Nemca igra škotski glumac Daglas Henshol. Ja sam sa njim stupio u kontakt u Engleskoj, a on je pristao na nešto što se zove ovdašnji uslovi. Odlično govori nemački, a u filmu je govorio i nemački i engleski sa nemačkim akcentom. Moram da kažem da nemački glumci ne bi pristali da igraju pod ovdašnjim uslovima, a Daglas nam je rekao da je to najbolja uloga koja mu je ikada ponuđena i da neće postavljati specijalne uslove. Jedino je želeo da ode na 15 dana u Berlin pre samog snimanja. Tamo je razgovarao sa nemačkim kolegama, dobro se pripremio i došao potuno spreman na svoje tri nedelje snimanja u Valjevo.

Kako biste opisali lik koji tumačite u filmu?

Na neki način, ja sam refleksija samog autora, zato i volim da igram u filmovima koje Miša radi, to je uvek više od pukog tumačenja nekog lika. Ja igram tog dečaka iz 1943. godine koji se suočava se sa sudbinom zemlje koja se raspada, kroz pokušaj da tu devojčicu sprovede od kuće do sirotišta.

Ponovo ste bili sa celom porodicom na snimanju filma, isto kao i na snimanju ,,Turneje”?

Lakše mi je bilo što sam sa njima na terenu nego da sam bio sâm. To je u celoj priči lepši i lakši deo. Kad pogledam druge ljude koji su se odvajali od svoje porodice mislim da je njima to teže padalo, jer meni je moja porodica nedostajala čak i kada sam sa snimanja odlazio na sastanke sa koproducentima, a to su bile kraće pauze.

Da li se sa suprugom srećete u nekoj sekvenci filma, i kako ste odabrali glumačku ekipu?

Jelena (Đokić) je snimala potpuno drugi deo u odnosu na ovo što sam ja radio, dakle ono vreme četrdesetih godina, a ja sam snimao devedesete godine, tako da se nismo sreli direktno u kadru osim u jednoj montažnoj varijanti koju je Miša želeo da postigne.

Što se tiče cele podele – zajedno smo je pravili Miša i ja. Sa nama igraju Dara Džokić, Miki Krstović, Nenad Ćirić, Kičić, Neša Milovanović, Nada Šargin...

Kada će film izaći iz postprodukcije?

Ekipa od šezdeset ljudi je obavila veći deo posla, a ono što bismo mi najviše voleli, na čemu trenutno i radimo, je da imamo gotov film do kraja proleća, jer ga tada možemo prikazati festivalskoj javnosti, jer gde god smo se pojavili na pičinzima, svi su bili fascinirani pričom o odnosu koji je stvoren između jednog oficira okupatorske vojske i dečaka iz zemlje koja je okupirana.

Dugo ste bili na čelu Ateljea 212. Kako se osećate sada kad niste više na toj funkciji?

Moja je odluka bila da posle tri mandata treba promeniti čoveka, i mislim da bi bilo najbolje da se ipak i profil nečega što sam vodio promeni, jer dvanaest godina je dug period. Imao sam sreću da iza toga ne ostane prazan hod nego sam iza toga odmah uskočio u posao koji sam radio preko leta na Kotor Art Festivalu.

Za to vreme su već krenule pripreme filma tako da sam praktično tutnjao tim vozom, ali na neku drugu stranu u odnosu na ono što je bio Atelje. Mislim da bih teško ovaj film radio paralelno sa vođenjem Ateljea tako da je sa te strane bitno olakšano, a sa druge strane imam jednu veliku satisfakciju da za vreme mog mandata nije bilo prevelikih drmanja i skandala, koja obično karakterišu vođenje pozorišta kod nas, imam satisfakciju u tome da nisam oteran sa tog mesta.

Moram da priznam da nisam upoznao ni jednog od upravnika starije generacije koji na ružan način nisu oterani sa mesta na kojima su bili upravnici, pogotovo u Ateljeu i JDP-u. To je sudbina koju sam uspeo da izbegnem, svojom zaslugom kao i zaslugom onoh sa kojima sam sarađivao.

Kako ste postali omiljeni glumac Miše Radivojevića?

Upoznali smo se radeći film „Na Nebu Ni na Zemlji“ 1993. godine koji je doživeo neverovatan komercijalni uspeh u tim najstrašnijim godinama nemaštine. Do današnjih dana postali smo ne samo prijatelji, već je to prijateljstvo veoma kreativno. Slično razmišljamo o filmu, radili smo zajedno filmove „Buđenje iz Mrtvih“ i „Odbačeni“, koje sam ja i producirao, pored toga što sam igrao u njima.