Nije valjda stečaj kriv

Kada ja sad budem rekla da je stečaj najbolji mehanizam zaštite dobrih od loših firmi, mnogi će pomisliti da, usred svih priča o hapšenju stečajne mafije, ovo svakako nije najbolje odabran trenutak za takvu izjavu. Verovatno bi mudrije bilo tvrditi, recimo, da se poker u kazinu može igrati samo dok se ima gotovine. Poker je ipak ozbiljna igra, a privredni život u Srbiji to nije.

U takvom, neozbiljnom okruženju, afera oko uhapšenog sudije Kljajevića izbacila je na površinu dve stvari. Prvo, to je on sam, čovek čiju su ostavku izgleda svi do sada uzaludno tražili. Naravno, ja mu želim nepristrasan i transparentan sudski proces i pravednu kaznu, ukoliko se ne ispostavi da je nevin, što za sada valjda jeste. Druga stvar koja se ovih dana vrti u medijima jeste ova već pomenuta – stečajna mafija. O njoj se sve glasnije govori, što je svakako fantastično. Samo, uz ogorčenje prema mafiji, u medijima sve glasnije odzvanja refren jedne nove pesme, zvane – UA, STEČAJ!

A u ozbiljnim zemljama u tranziciji, što mi nismo, stečajni mehanizam je osnovna poluga novog, pouzdanog privrednog ambijenta. Pravilo je jednostavno: onaj ko ne plati račune milom, platiće ih po sili zakona: to je stečaj. Jasno je odmah da to mora da bude hitna procedura, jer je cilj da se poverioci što pre namire, a da se ni dužniku imovina ne obezvredi... I, ne znam da li ste primetili da ovo više nema nikakve veze sa privrednim ambijentom u kome živimo. Ovde u Srbiji caruju dužnici, stečajno zakonodavstvo se uopšte i ne primenjuje, ovde o stečaju najviše govore sindikati, valjda stoga što je poznato da su radnici stub svakog samoupravnog socijalističkog preduzeća!

U Mađarskoj je to bilo (i ostalo!) veoma strogo: rukovodilac koji ne prijavi „minus” od samo jedne forinte u periodu od 90 dana, ide – u zatvor! Ovaj zakon je uveden krajem druge godine tranzicije, a još u prvom talasu više od 10.000 preduzeća otišlo je u stečaj, i to nisu bila samo stara, državna preduzeća, već i nova, privatna. To je bilo veoma važno, jer je kultura neplaćanja u privatnim preduzećima na početku bila potpuno ista kao u državnim (a kako drukčije?). Glavni efekat bio je da je ogroman dug između preduzeća, ta ogromna kultura neplaćanja, bila izbrisana skoro jednim potezom preko noći. Od zemlje u kojoj je u komunizmu stečaj bio zabranjen, ona je postala Meka stranih investitora, koji jedino ovakav ambijent razumeju!

Stečaj i „smrt” preduzeća nisu isto. Naime, čak i ako preduzeće bude „u minusu”, u mnogim slučajevima ono neće bankrotirati, u smislu da će njegova imovina biti rasprodata, dok će se poverioci naplatiti iz stečajne mase. Ne, u velikom broju slučajeva primenjuje se model reorganizacije, koji znači da se dugovi reprogramiraju, a troškovi firme snažno smanjuju. U cilju opstanka firme, prodaju se delovi imovine, otpušta višak zaposlenih i primenjuju sve raspoložive, po pravilu veoma bolne mere ozdravljenja. No, ovo je dobar metod. U SAD su, recimo, skoro sve avio-kompanije prošle proceduru stečajne reorganizacije, čuveni ,,Chapter 11”, a samo je Pan Ameriken bankrotirao... pa se onda čovek neminovno upita kad će JAT u stečaj, a odgovor je – nikada. Ovo stoga što ga je, kao i sva javna preduzeća, domaće zakonodavstvo zaštitilo kao svetu kravu.

I onda imamo to što imamo: Jatom će, kao i drugim javnim preduzećima upravljati naše najmoćnije političke partije u svoju korist a na štetu svih nas. Nas će, naime, a ne njih, i dalje opsluživati nervozne stjuardese sa nekim čudnim brojevima u krštenici, a na beogradskom aerodromu (to je posebno javno preduzeće sa drugom upravljačko-partijskom kombinacijom) isterivaće vas iz praznog restorana prljavih čaršava, jer niste razgovetno naručili to što ste možda mislili da hoćete da naručite.

Zakon o stečajnom postupku kod nas se ne primenjuje. Tek je nešto preko godinu dana kako je zakon donesen, a stečajni upravnici još nisu licencirani. Kada budu, naći će se neki novi izgovor za odustajanje od ovog zakona. Otkud ja to znam? Pa znam stoga što se sećam kako je propraćena mera guvernera Jelašića da na sajtu NBS budu dostupni podaci o bonitetu firmi. Najglasnije negodovanje dolazilo je upravo iz vlade Srbije, u kojoj izgleda većina smatra da baš i nije vreme za tako nešto: zašto bi ljudi znali s kim ne treba da posluju, ovde se igra ruski rulet, a ko neće, može lepo da traži neformalnu zaštitu vlasti, na obostrano finansijsko zadovoljstvo! Stoga ocenjujem da pesma UA, STEČAJ! ovde ima odličnu perspektivu, čak i kada priče o stečajnoj mafiji zameni neka druga zgodna afera, što će verovatno biti već za koji dan.

*profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, članica Centra za liberalno-demokratske studije