Na ivici dubokog ponora

Tada je, tačno dvadeset dana pred parlamentarne izbore zakazane za 1. novembar, u do sada nezapamćenom terorističkom napadu u istoriji Turske, u centru Ankare poginulo više od sto učesnika mirovnog mitinga koji je organizovala prokurdska Narodna demokratska partija.

Turska i njen predsednik Redžep Tajip Erdogan uhvaćeni su ove jeseni u opasnom raskoraku. Rastrzana između ambicija i mogućnosti, Istoka i Zapada, Evrope i Bliskog Istoka, SAD i Rusije, Islamske države i Kurda – Erdoganova Turska se, zapravo, obrela u svojevrsnom plićaku sopstvene „strategijske dubine“. Kada je zaigrao na sirijsku kartu, u pokušaju da na talasu ratne retorike povrati izgubljeno na junskim parlamentarnim izborima, Erdogan nije računao da će se i na unutrašnjem i na spoljnom planu njegova politika suočiti sa teško premostivim preprekama. Nespreman da deli vlast i formira koalicionu vladu, turski predsednik je sve karte stavio na ponavljanje izbora i pokušaj da njegova Partija pravde i razvoja (AKP) samostalno osvoji većinu. Međutim, vojnom intervencijom Rusije u susednoj Siriji, i eskalacijom sukoba sa Radničkom partijom Kurdistana u samoj Turskoj, dva osnovna stuba Erdoganove politike – širenje uticaja Ankare u neposrednom susedstvu i pridobijanje domaćih Kurda za ideju uvođenja predsedničkog sistema vlasti – poljuljana su u samim svojim temeljima.

Unutrašnje slabosti i već postojeće podele, na Turke i Kurde, sunite i alevite, islamiste i sekulariste – koje su se, uglavnom, smenjivale i nikada se na dnevnom redu nisu nalazile u isto vreme, niti do izražaja dolazile istim intenzitetom – eskalirale su u najgorem trenutku po Tursku i njenog aktuelnog lidera. Stari režim, nametnut s vrha pre gotovo sto godina od strane Ataturka, držao je zemlju na okupu opredeljujući se za čvrstu ruku, turski nacionalizam, sekularizam i izolacionističku spoljnu politiku nedvosmisleno okrenutu Zapadu. Za poslednjih 13 godina vladavine AK partije, Erdogan i drugovi krunili su postepeno kemalistički režim, element po element. Taman kada je planirao da sa nacijom sklopi novi društveni ugovor, kojim bi pod jakim predsedničkim sistemom i sopstvenom čvrstom rukom, okupio sve grupe, Erdogan je na junskim parlamentarnim izborima izgubio većinu za samostalno formiranje vlade.

Jedan od najvećih gubitnika tzv. Arapskog proleća, Turska je direktnim ruskim uključivanjem u rešavanje sirijske krize na strani predsednika Bašara al Asada dodatno marginalizovana kao faktor na Bliskom istoku. Bez snage – političke, vojne i diplomatske, da osetno utiče na tempo rešavanja krize, bez diplomatskih odnosa sa Damaskom, Kairom i Tel Avivom, Ankara se na mnogim pitanjima znatno odvojila od svojih zapadnih saveznika, a nedovoljno smanjila distancu prema Moskvi i Teheranu, najznačajnijim saveznicima vlade predsednika Asada od kojih je i sama energetski zavisna.

Oprhvana spoljnopoličkim stegama – sa Asadom, Kurdima i Islamskom državom na suprotnoj strani, a ruku vezanih unutrašnjom polarizacijom, Erdoganova tehnička vlada na čelu sa Ahmetom Davutogluom, autorom sve imaginarnije Strategijske dubine, nasukala se na oštre hridi u opasnim vodama bliskoistočne zbilje. Lativši se mača, kao poslednje slamke spasa, Erdogan je i sebe i čitavu zemlju doveo na ivicu dubokog ponora.

Dok je Turska još slavila svog drugog po redu nobelovca, profesora Aziza Sandžara, koji je ovo priznanje za dostignuća iz oblasti hemije prošle nedelje podelio sa još dvojicom kolega, njen prvi turski dobitnik, pisac Orhan Pamuk, oštro je, zbog pogrešne predizborne računice sa Kurdima i Islamskom državom, kritikovao predsednika Erdogana. Na Eroganovu žalost, Nobelova nagrada ne dodeljuje se u oblasti alhemije.

Dušan Spasojević
(ambasador Srbije u Turskoj 2010-2013)