Bogati će biti bogatiji, siromašni – siromašniji

Godinu, koju ostavljamo za sobom, Srbija je završila sa dvojbenim rezultatima. Relativno dobrim makroekonomskim i relativno lošim socijalnim. Uz rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) od oko 6 odsto, suficit na državnom računu od oko 0,5 procenata BDP-a, boljim spoljnotrgovinskim rezultatom koji se ogleda u većoj pokrivenosti uvoza izvozom, stranim direktnim investicijama od 1,5 milijardi dolara i deviznim rezervama od 5,7 milijardi dolara, na listi učinka zvanične ekonomske politike stoje i inflacija od oko 18 odsto i nezaposlenost koja je dostigla 27 procenata.

Šta građani Srbije mogu da očekuju od 2006, ako državni planeri najavljuju suzbijanje inflacije (9,3 odsto), održavanje ekonomskog rasta (5 procenata) i nastavak čvrste monetarne i fiskalne politike. Razmišljanja srpskih ekonomista svode se na zaključak da će 2006. biti teška, možda i prelomna godina, i da će prevazilaženje teškoća zavisiti, ne samo od ekonomskog, već možda i više od političkog umeća i doslednosti.

Kosta Josifidis

Restriktivna monetarna politika ostaje neminovno opredeljenje, a to podrazumeva i dalje visoku cenu kapitala - kaže dr Kosta Josifidis, predsednik Saveza ekonomista Vojvodine. - Visina kamatnih stopa nepovoljno će se odraziti na rasta BDP-a, premda na klackalici inflacija ili rast, nažalost, nema alternative. Ako bi se ozbiljnije ugrozila makroekonomska stabilnost u oblasti cena, to bi, po principu domina, poremetilo ukupnu ekonomsku aktivnost, naročito, investicionu, bez čije dinamičnosti ne možemo računati na skori povratak na stanje iz 1989-1990. (trenutno dostignuti nivo je oko 50 procenata).

Projektovana inflacije od 9,3 odsto samo je psihološki umirujuća za stanovništvo i privredu, pošto je veoma teško održiva. Dakle, dvocifrenost inflacije je neizbežna, pitanje je samo intervala. Za sve segmente - stanovništvo, privredu, strane investitore, tržišta dobara i usluga, rada i novca, važno bi bilo da bude ispod psiholoških 20 procenata.

Može se očekivati i nastavak dosadašnje politike kursa. Ozbiljnije ljuljanje dinara se ne nazire, bez obzira što je NBS najavila postepeno smanjivanje vlastitog uticaja i prepuštanje kursa ponudi i tražnji. Kurs kao sidro makroekonomske stabilnosti u našim uslovima još nije zreo za plivanje po principu slobodnog stila, jer bi se time neutralisali napori monetarne politike na području inflacije. Još je manje moguća jednokratna devalvacija, ne samo zato što bi efekti brzo nestali i uzidali se u inflaciju, već i zato što bi izazvala opasna inflatorna očekivanja stanovništva i privrede, koja bi se automatski ugrađivala u cene, sa poznatim spiralnim efektima.

Osnovni problem fiskalne politike je visok nivo javne potrošnje i tu tek slede bolni rezovi na svim područjima. Problem nije kratkoročno rešiv, već samo u dugim rokovima, visokim stopama rasta, smanjivanja nezaposlenosti, ekstremnom investicionom aktivnošću (do i preko 30 procenata BDP-a!), snažnijim ulazom multinacionalnih kompanija i zaživljavanjem glavnog amortizera privatizacije i rasta nezaposlenosti – malih i srednjih preduzeća. Vruć krompir, svakako, ostaje u rukama, ali se mora istrajati u pravcu smanjenja inflacije u kratkom roku, a u dugom roku na navikavanju korisnika državnog proračuna da je budžet ništa drugo do ravnoteža njegovog punjenja i pražnjenja.

Primanja stanovništva su, bez obzira na nivo koji ne omogućava očuvanje ljudskog dostojanstva, izuzetno visoka, jer ne prate rast produktivnosti. Nezarađene su, i zidaju inflaciju. Ovo je posebno uočljivo kod javnih i komunalnih preduzeća, monopolski zaštićenih i bahatog troškovnog ponašanja. Problem je u tome što tvrdo budžetsko ograničenje mora važiti i na mikro planu - u domaćinstvima i firmama. Jagma za potrošačkim kreditima, ne nosi samo opasnost prezaduživanja, već i neutrališe efekte čvrste monetarne i fiskalne politike, pošto su udari na strani tražnje jači nego što su napori za suzbijanje iste.

Vladimir Gligorov

Srbija naredne godine treba da donese tri važne odluke, koje se tiču njenog ustavnog statusa, demokratizacije i reforme privrednog sistema - kaže analitičar Bečkog instituta za međunarodnu trgovinu dr Vladimir Gligorov. - U poslednjih pet godina, Srbija je propustila šansu da sama definiše svoju državu, tako da će se ključne odluke doneti mimo nje ili uz njeno učešće. Tu mislim na pitanje suvereniteta Crne Gore i rešavanje statusa Kosova. Mada će primena, posebno ove druge odluke, potrajati neko vreme, time će biti određena teritorija Srbije. Posle svega toga će Srbija možda biti spremna da donese sopstveni ustav.

Da li će biti i sposobna, zavisi od toga hoće li konačno doći do demokratizacije Srbije. Sledeće bi godine građani Srbije trebalo da se odluče da li hoće da vlast povere demokratskim snagama ili onima drugima. U ovom času nije jasno koji će tačno biti ishod, ali je sva prilika da će ipak demokratska javnost prevladati jednom kada se sva pitanja od značaja za nacionaliste skinu sa dnevnog reda.

Konačno, sledeće bi godine trebalo da se krene sa stvarnom promenom privrednog sistema, to jest sa stvarnom tranzicijom. Kako sada stoje stvari, ekonomska će politika biti restriktivna upravo u vreme kada je potrebno početi sa reformom javnog sektora. Zbog toga će socijalni troškovi biti veći, što može da ide na ruku populistima. U tranziciji je cilj da se sužavanje javnog sektora nadoknađuje širenjem privatnog sektora, da se smanjenje javne potrošnje kompenzuje rastom privatne potrošnje. Nije dobro ako se obe smanjuju, što će možda biti slučaj sledeće godine u Srbiji. Sasvim je moguće da 2006. bude obeležena visokom inflacijom, nižom stopom rasta i odlaganjem transformacije javnog sektora.

Hoće li u tome i uspeti zavisi od unutrašnjih političkih prilika, ali još više od međunarodnih šansi i obaveza. Rečju, i 2006. godine će odluke koje će doneti drugi, kao i uslovljavanja međunarodnih činilaca, imati odlučujući uticaj na srpsku politiku. Jedina nada da će se nešto samostalno učiniti jeste da će valjanu odluku doneti srpski glasač na izborima.

Miroslav Prokopijević

Mnogo je teže prognozirati ekonomska zbivanja u Srbiji 2006, nego što je to bilo 2004. ili 2005. godina - kaže direktor Centra za slobodno tržište u Beogradu dr Miroslav Prokopijević. - Prethodne dve, bile su deo zatišja u kome je Zapad osiguravao znatnu pomoć Srbiji. Donacija, “jeftinih” kredita i prihoda od privatizacije će biti i 2006, ali oni, verovatno, neće biti ključne determinante ekonomske situacije. Osnovno pitanje je koliko će politička zbivanja uticati na ekonomske tokove (Crna Gora, Kosovo, Republika Srpska, Hag, MMF...).

Da nije toga, bilo bi lakše govoriti o tome šta se može očekivati. Društveni proizvod će nastaviti da raste, ali po nižoj stopi od oko 6 odsto, koliko je rastao u 2005. Inflacija će u najboljem slučaju biti oko 14 procenata, a u lošijem oko 20 odsto. Dinar bi mogao izgubiti više u odnosu na vodeće valute nego 2005. godine. Nezaposlenost će nastaviti da raste. Ekonomski rast će biti veći ako se konačno krene u likvidaciju bankrotiranih firmi i otpuštanje po javnim i javnim komunalnim preduzećima i u državnoj upravi. Ulaganja će ostati na nivou od oko 16 procenata BDP-a, skoro duplo niže od najuspešnijih tranzicionih privreda. Strana ulaganja će biti približna ovogodišnjim, ako ne bude prodaje neke veće firme (Telekom, NIS...) ili veće koncesije. Trgovinski i deficit tekućeg računa bi mogli biti nešto niži nego 2004, ali nešto viši nego 2005.

Najveći broj stanovnika Srbije neće živeti ništa bolje u 2006. godini. Čak subjektivni osećaj može biti da im se ekonomski položaj pogoršao. Tri su osnovna razloga za to. Iako se nacionalni dohodak nešto povećava, to povećanje se ne raspodeljuje jednako na sve. U zemlji rastu ekonomske nejednakosti, koje su tipične za prvobitnu akumulaciju kroz koju Srbija prolazi. Bolje stojeća manjina imaće više, ogromna većina - sve manje para.