PREGLED STAMPE

"Danas", 31. jul 2000.

Komentar

Osam nedelja

Jednogodisnja prica o izborima ulazi u zavrsnicu. Treba li koga podsecati da je jos proslog leta, posle ukidanja ratnog stanja i vracanja stranaka na domacu politicku scenu, opozicija izasla sa zahtevom za raspisivanje prevremenih izbora na svim nivoima. Na preobrazenskom i drugim mitinzima bilo je pregrst optimistickih izjava da su rezimu odbrojani dani i da je doslo vreme druge Srbije.

Rezultat je ovakav kakav je. Rezim je, reklo bi se bez vecih napora, odoleo zahtevima za raspisivanje vanrednih izbora i, evo, u redovnom roku raspisuje savezne izbore i lokalne izbore u Srbiji, dok ce republicki izbori za koje je, po logici stvari, srpska opozicija najzainteresovanija, po svemu sudeci sacekati svoj redovni termin sledece godine.

U medjuvremenu, vladajuca koalicija je jos vise prilagodila izborna pravila svojim potrebama, pre svega inovacijom ustavnog statusa predsednika drzave koja daje mogucnost aktuelnom sefu da u jos dva mandata ostane na vlasti. S druge strane, demokratski opozicioni blok stigao je do kakvog-takvog objedinjavanja, ali bez pojedinacno najjace stranke - SPO. Prema onom sto je receno do kraja prosle sedmice, na lokalne izbore ce ici sa zajednickom listom, nastup na saveznim izborima takodje ce biti jedinstven, a tokom ove sedmice tragace se i za zajednickim predsednickim kandidatom.

SPO nastavlja sve teze shvatljivu taktiku odlaganja konacne odluke. Sa vrha stranke izrecene su rezolutne tvrdnje da se na savezne izbore nece ici, da bi zatim one bile relativizovane. Evolucija opozicionog saveza od januara naovamo, ocigledno, nije isla u pravcu koji je SPO prizeljkivao. SPO-formula udruzivanja demokratske opozicije podrazumevala je zvanicno priznavanje liderstva ove stranke i njenog sefa u demokratskom bloku, a kada je to izostalo SPO se distancirao i sada je tamo gde je i bio: verovatno i dalje najjaca pojedinacna opoziciona stranka, ali preslaba da bez podrske drugih odnese izbornu pobedu. Otuda i njihova hamletovska kolebljivost - izaci ili ne izaci na izbore.

Gotovo izvesno, nece se ostvariti ni zelja srpske demokratske opozicije da se u saveznu izbornu trku ukljuce vladajuce stranke Crne Gore, sto antimilosevicevsku opciju cini kudikamo slabijom. Ne moze se izbeci utisak da je, i pored svih objektivnih hendikepa koje joj namece nedemokratski rezim, opozicija propustila da prikupi vise poena posle katastrofalnog poraza Miloseviceve politike na Kosovu i doceka izbore kao jaca politicka snaga.

Sta se u medjuvremenu desavalo u birackom telu, je li ono postalo otpornije na medijske i druge manipulacije kojim se rezim sve beskrupuloznije sluzi, ostaje da se vidi. Istrazivanja javnog mnenja kazu da opozicija, uprkos svemu, ima sansi da pobedi. Da i rezim ima - to svi znaju i bez istrazivanja. Jedno je sigurno: da bi pobedila, opozicija u preostalih osam nedelja mora da prikaze mnogo uverljiviju igru. Valjda to znaju i njeni igraci.

Institut za rat i mir, 31. jul 2000.

UKIDANJE NOVINARSKE SLOBODE

Pise Petar Lukovic

Tacno dva meseca uoci najavljenog paketa izbora (krajem septembra zakazani su predsednicki i savezni izbori na teritoriji SR Jugoslavije, kao i lokalni izbori u Srbiji), rezim Slobodana Milosevica slikovito je demonstrirao svoju silu i moc: presudom Vojnog suda u Nisu, novinar Miroslav Filipovic (radio za beogradski dnevni list "Danas", agenciju AFP i londonski IWPR) osudjen je na sedam godina zatvora - zbog krivicnog dela spijunaze i sirenja laznih vesti. Po prvi put u Srbiji, jedan novinar osudjen je na ovako svirepu kaznu samo zato sto je radio svoj posao: prikupljao podatke, pisao tekstove i objavljivao ih, u inostranim listovima i na internetu, ne bas tipicno spijunski, pod vlastitim imenom i prezimenom. Krug nasilja nad medijima tako se konacno zatvorio u zemlji u kojoj su slobodni novinari i slobodno novinarstvo godinama uzmicali pred sve vecom drzavnom represijom; jos 1990. godine, kad su clanovi paravojne-ultranacionalisticke organizacije "Beli orlovi" (predvodjeni Dragoslavom Bokanom, potencijalnim kandidatom za sudski festival u Hagu) upali u prostorije Televizije "Yutel" i bejzbol palicama unistili opremu - bilo je jasno da nezavisno novinarstvo moze da postoji samo u tragovima. Ubrzo su usledili novi nasrtaji na srpske medije; odlukom Savezne vlade, sredinom devedesetih godina, od urednika i novinara oduzet je list "Borba"; osnovan je nov, nezavisni dnevni list "Nasa borba" koji je postojao sve do oktobra 1998. kad je zbog famoznog Zakona o informisanju morao da prestane da izlazi. Radio B92 doziveo je da bude zatvoren u nekoliko navrata; decembra 1996. Zbog "vlage u koaksijalnom kablu" (rezimsko objasnjenje) nije radio nekoliko dana - pred pritiskom Zapada, Milosevic je popustio i vlaga je nestala. Na samom pocetku NATO-bombardovanja, Radio B-92 presao je u ruke rezima; otmica je obrazlozena tako sto su se, iznenada, pojavili navodni osnivaci Radija (citaj: Milosevicevi socijalisti) i pod svoje uzeli sve sto im je dopalo pod ruku - tehniku, diskove, knjige, namestaj. Avgusta 1999. ponovo su poceli da emituju program u okviru lokalnog Studija B (pod imenom B2-92), ali su vec maja 2000. morali da prestanu s radom - jer su u toku noci antiteroristicke jedinice Ministarstva unutrasnjih poslova Srbije, s oruzjem u rukama i u maskirnim uniformama, osvojile Studio B, zatvorile Radio B2-92 i Beograd oslobodili prisustva nezavisnih elektronskih medija. U medjuvremenu, rezim se vesto nosio s nezavisnim medijima; uskracivao im je preko potreban papir (treba opipati papir na kojem se, recimo, stampa beogradski "Glas javnosti"; to, mozda, i nije papir - vec vrsta davno izumrlog papirusa od pre nekoliko vekova); povremeno hapsio i maltretirao novinare; vodio propagandne akcije protiv navodno, prozapadnjackih medija; slao finansijsku policiju koja je mesecima tragala za najmanjim dokazima sprege sa zlocinackom medjunarodnom zajednicom; velikim distributerima pretio da ce ih zatvoriti ako na kioscima prodaju "Nasu borbu", "Danas" ili "Blic". Konacno, prvi veliki korak ka zatvaranju srpskih medija bio je Zakon o informisanju, donet oktobra 1998; svojim nesuvislo visokim finansijskim kaznama od 30.000 ili 60.000 funti (u zemlji gde je jula 2000. prosecna plata 23 funte), procedurom koja traje samo 24 casa i pretnjama dugogodisnjeg zatvora u slucaju da se kazna ne plati - Zakon je uspeo da unisti "Dnevni telegraf", nedeljnik "Evropljanin", "Nasu borbu", a vaznije od svega, psiholoski, trijumfovao je onog casa kad je autocenzura postala legitimna i kad su novinari, mnogi od njih do tog trenutka veoma hrabri, pokusali da balansiraju sto ezopovskim jezikom sto potrebom da ostanu nedoreceni. Nista im nije pomoglo: u svojoj surovosti, Zakon koji tuzenom ostavlja velikodusnu mogucnost da dokaze da je nevin, ali u roku od 24 casa - ne samo da je unistio mnoge novine, vec je ustolicio Strah kao vladajuci princip. Konacno, ono sto se odavno najavljivalo - da ce neposlusni platiti svojom glavom - desilo se; aprila 1999, u sred bombardovanja, opstenacionalne euforije i totalne medijske cenzure, ubijen je vlasnik "Dnevnog telegrafa" Slavko Curuvija. Ubili su ga ispred kuce, u nedelju, na pravoslavni Uskrs; vec onda su svi znali da ubice nikad nece biti pronadjene (i nisu jos, naravno) i da je Curuvijino ubistvo savrsena opomena svim novinarima da paze sta rade i kako pisu. Nakon trijumfalne pobede Vojske Jugoslavije nad najvecom svetskom silom (NATO) i odbranjenog Kosova integrisanog u suverenitet Savezne Republike Jugoslavije (omiljeni, tradicionalni opis dogadjaja u drzavnim medijima na temu: ko je pobedio u proslogodisnjem obracunu), ono malo uplaseno-nezavisnih medija naslo se u jos gorem polozaj. Zakon o informisanju gotovo redovno uzimao je od novina para koliko drzavi treba; inostrani mentori redovno su i strpljivo pomagali medije, povremeno se glasno pitajuci - ima li smisla da novac koji su skupili ide direktno u ruke rezima. Sve teza politicka situacija - nezapamcena propaganda rezima koji se hvalio pobedom nad Zapadom, Obnovom, patriotskim raspolozenjem i realno, sve vecom izolacijom u svetu, ne racunajuci novostvorene prijatelje Srbije: Vijetnam, Severnu Koreju, Burkinu Faso, Gvineju, Kubu, Libiju, Belorusiju, Peru - doveo je medije u zastrasujuci polozaj. Bez novca, sa Zakonom o informisanju koji je nad glavama visio kao Damoklov mac, u atmosferi u kojoj se traze izdajnici, spijuni, placenici, peta kolona... ono sto je prezivelo - svelo se na nekoliko (beogradskih) dnevnih listova i dva kompromisu sklona nedeljnika ("Vreme" i "NIN"). Istovremeno, jos od zavrsetka bombardovanja, Vojska Jugoslavije obezbedila je sebi nedodirljiv status: generali su, prirodno, kao da je to sasvim normalno, obilazili fabrike i preduzeca, otvarali nove mostove, ucestvovali na rezimskim priredbama, pretili opoziciji i unutrasnjem neprijatelju, ponasali se kao da je ovo zemlja (a izgleda da jeste) nad kojom je zavedena vojna diktatura i u kojoj Vojska - ne samo da jeste iznad svih nas, to se podrazumeva - ima poseban finansijski, drustveni, moralni i narocito politicki status. Obuzeti patoloskom idejom da su svi dosadasnji ratovi Vojske Jugoslavije bili odbrambeni - srpski generali i njima bliski politicari zatvorili su oci pred krvoprolicima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj; dogadjaji na Kosovu - ubistva civila, ucesce paravojnih jedinica, masovna streljanja, egzekucije i likvidacije, uz pljacku i etnicko ciscenje - postali su precutna tabu-tema.

Na isti nacin kao sto se odbija ingerencija Haskog suda (koji se u srpskim medijima proglasava za "antisrpski" i "nelegitimnim") spram optuznica za Slobodana Milosevica, generala Dragoljuba Ojdanica, predsednika Srbije Milana Milutinovica i potpredsednika Savezne Vlade Nikolu Sainovica - odbija se svaka ideja, svaka naznaka, svako svedocanstvo da su pripadnici Vojske Jugoslavije bilo gde i bilo kad imali veze sa zlocinima, jer, kazu oni: zlocina nije bilo, Srbi nikad nisu cinili zlocine, Srbi su se uvek branili, prema tome - sve vase zapadne konstrukcije su laz i propaganda i zelja da se uprljaju delo i lik Slobodana Milosevica koji se vecito zalagao za mir i ravnopravnost. Tu negde pocinje prava prica o Miroslavu Filipovicu koji se usudio da uradio ono sto srpski mediji nisu hteli i nisu mogli svih ovih godina; ratni zlocini o kojima se godinama precutno govori i diskretno iznose krvavi detalji (Srebrenica, Prijedor, Bratunac, Slavonija, Dubrovnik, Vukovar), nikad u oficijalnoj Srbiji (koju vodi trio: Slobodan Milosevic - Vojislav Seselj - dr Mira Markovic) nisu bili dozvoljena medijska tema; dok su u Hrvatskoj i u Bosni magazini kao sto su "Feral Tribune" ili "Dani" do detalja iznosili najprljaviji ves iz sopstvenog dvorista, u Srbiji su kriminalci-ratni zlocinci imali status bozanstva. Slobodan Milosevic u nekoliko navrata odbijao je da izruci srpskog kasapina iz Vukovara pukovnika Veselina Sljivancanina koji se sam hvalio rusenjem ovog hrvatskog grada ("Rusili smo ga... i neka smo"). Filipovicevi razgovori sa svedocima, podaci, svedocanstva; sve objavljeno kao serija tekstova - ne samo da ruse jevtino propagandni image Vojske Jugoslavije kao formacije koja se, toboze, pridrzava Zenevskih konvencija; ti tekstovi govore o Zlu, o unapred zacrtanom planu da se teritorije ociste od neprijateljske populacije, ti tekstovi govore o strasnim ljudskim dilemama, o uzasu, o finalizaciji nacionalnog projekta koji ne ume da zaustavi. Upravo zbog toga je Miroslav Filipovic bio opasan: jer je pokazao/dokazao da je Kosovo samo nastavak antihrvatske tj. antibosanske tj. anticivilizacijske politike, primerima i svedocenjima raskrinkao sve one koji se - samo zato sto danas nose uniformu - osecaju zasticenim i sigurnim. Istina da Filipovicevi tekstovi nisu i ne mogu biti objavljeni u Srbiji - govori sama za sebe. Nema tog lista koji bi sad, ovog casa, Filipoviceve reportaze preneo, iz revolta ili podrske; ovo je, I'm sorry, Serbia, u kojoj je Filipovic perfektno prineta zrtva buducim izborima, najbolja vrsta opomene sta nam se svima moze dogoditi ako ne budemo pazili, slusali, ponasali se po patriotskim pravilima. Revolt, protesti, saopstenja, izjave i molbe spram Slucaja Filipovic - u ovom trenutku, u drzavi kojom suvereno vlada Milosevic - ograniceni su na ono malo kako-tako slobodnih medija koji jos uvek postoje; hrabri cinjenica da su se oglasile mnoge politicke partije (Demokratska stranka, Gradjanski savez), da su mnogi novinari potpisali Otvoreno pismo Predsedniku SRJ u kojem od njega trazi da abolira Filipovica, lepo je cuti da su glas protesta izrazile nevladine organizacije, strukovne asocijacije, pojedinci... Ali je, ipak, tuzno, najtuznije, da je sve ovo moralo da se desi pa da shvatimo da je sloboda medija u Srbiji zauvek ukinuta i da, nakon Filipoviceve osude, svako ko se bavi istrazivackim novinarstvom - skuplja izjave, podatke - moze vec sutra da kao spijun zavrsi nekom od mnogobrojnih vojnih zatvora koji se, pre roka, obnavljaju. Buduci da nijedan od drzavnih TV-medija o ovom slucaju nije progovorio ni slovo, da je Miloseviceva "Politika" svojim retardiranim citaocima objasnila da je rec o spijunazi - a sa spijunima se zna kako se postupa - ocekivati, naivno, da ce Slucaj Filipovic masovno uzbuditi stanovnistvo, izazvati proteste, okupljanja, jeste iluzija, jer je rezim sve karte ovih dana bacio na izbore, a jedan od aduta upravo jeste Filipoviceva kazna. Pred dilemom: sedam godina u vojnom zatvoru - potpuno je logicno pitanje: a za koga cete glasati?