Naoružani su do zuba i spremni za svaki napad

Kao članica NATO sa geostrateškim značajem prvog reda i izlazom na tri mora, Turska razvija sopstvenu odbrambenu industriju i koncept odbrane zasnovan na hladnoratovskoj doktrini odvraćanja, kolokvijalno poznatoj kao "doktrina ježa".

Ovakav pristup podrazumeva izgradnju vojne sile koja je sposobna da svojom snagom efikasno brani kopneni, vazdušni i pomorski prostor, na način da svaka agresija postane krajnje neisplativa.

Dolaskom Redžepa Tajipa Erdogana na vlast, stvoren je snažan vojno-industrijski kompleks koji je omogućio Turskoj da u domaćim kompanijama razvije celokupan vojni arsenal potreban njenim oružanim snagama.

U tom kontekstu, iskustvo Irana u razvoju raketnih snaga – koje čine temelj ograničenog nenuklearnog odvraćanja – nesumnjivo će dodatno podstaći razvoj turskog balističkog programa.

Balističke rakete

Turska je zemlja u usponu kada je reč o svemirskim tehnologijama, ali zbog fokusa na više visokotehnoloških oblasti, još ne može u potpunosti da iskoristi sve razvojne kapacitete. Trenutno koristi deset satelita domaće proizvodnje, koji zadovoljavaju i civilne i vojne potrebe.

• Vojska polaže oružje: Kraj rata!
• Erdogan: Ugostićemo lidere NATO-a u Ankari


•  

Vojni sateliti Göktürk-2 koriste se za izviđačke misije sa rezolucijom od 2,5 metara, dok se uskoro očekuje nova generacija osmatračkih satelita – Göktürk-3. Zašto su vojni sateliti važni za razumevanje sposobnosti razvoja raketa neke države?

Sposobnosti satelitskog nadzora, komunikacije i izviđanja su temelj za upravljanje i precizno navođenje savremenih balističkih raketa svih dometa.

U tom pravcu, 2022. godine predstavljena je najuspešnija balistička raketa turskog programa — Tayfun, sa dometom od 550 kilometara, što je u okviru klasifikacije kratkodometnih balističkih raketa (SRBM).

S obzirom na uspešnost svih lansiranja, Tayfun ima potencijalni domet i do 1.000 kilometara uz preciznost od svega 10 metara greške, što je industrijski standard. Postoji i izvozna verzija sa manjom bojevom glavom i dometom od 280 kilometara, pod nazivom Bora-2.

Međutim, najjači aduti turske raketne industrije su Cenk i Gezgin. Balistička raketa srednjeg dometa Cenk, čiji se domet procenjuje na između 1.000 i 1.500 kilometara, navodno poseduje sposobnost MARV bojeve glave.

• Bližimo se "tački bez povratka"?; "Ovo ludilo mora da se završi što je pre moguće"
• Turska objavila mapu, a onda su Grci poludeli: "Uzurpacija"

To znači da se bojeva glava odvaja u srednjoj fazi leta i samostalno se navodi ka cilju po promenljivoj trajektoriji, što značajno otežava njeno presretanje.

Krstareća raketa Gezgin, turska verzija poznate američke rakete Tomahawk (TLAM), ima deklarisani domet u razvoju i do 2.000 kilometara.

Posebna strateška prednost Turske jeste to što koristi mobilne lansere, čime se obezbeđuje stalna spremnost i efekt odvraćanja širom teritorije.

Na taktičkom nivou, Turska poseduje veliki broj raketa dometa do 300 kilometara za borbu protiv brodova, koje se mogu koristiti i protiv kopnenih ciljeva.

Najnovije fregate i korvete turske mornarice već su naoružane protivbrodskim krstarećim raketama ATMACA, dometa do 400 kilometara, čime Turska ostvaruje snažno odvraćanje i na moru.

Izrael negoduje

Najveće negodovanje zbog brzog razvoja turskog balističkog programa dolazi iz Izraela, iako dve zemlje sarađuju u pojedinim oblastima vojne industrije. Deo izraelskih stručnjaka poziva na pojačani nadzor nad poštovanjem Režima kontrole raketne tehnologije (MTCR).

Turska je članica MTCR od 1987. i obavezala se da neće izvoziti balističke rakete dometa preko 300 kilometara i sa bojevom glavom većom od 500 kilograma.

Međutim, ovaj režim se ne odnosi na sopstveni razvoj za domaće potrebe, što izraelsku kritiku čini slabom utemeljenom.

Iransko iskustvo kao lekcija

Za razliku od većine susednih zemalja na istoku, severu i jugu, Turska je članica NATO, što je ključni faktor u svakoj vojno-političkoj analizi. Ipak, isključivo oslanjanje na snage odvraćanja može biti problematično ako je protivnik država sa visoko razvijenim vazduhoplovstvom.

Balističke i krstareće rakete su stub nenuklearnog odvraćanja, ali bez sposobnosti zaštite lansera, fabrika i ključne infrastrukture, njihova efikasnost je ograničena. To je najbolje pokazao 12-dnevni rat Izraela i Irana, koji je još jednom potvrdio presudnu ulogu ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane.

Ne postoji vojni suverenitet bez snažnog ratnog vazduhoplovstva – to je osnovna dogma svih savremenih doktrina još od Hladnog rata i koncepta "kopneno-vazdušne bitke".

Zbog kupovine ruskog sistema S-400, Turska je isključena iz programa F-35 i trenutno se oslanja na lovce F-16 C/D.

Političke odluke i bezbednosne posledice

Zbližavanje Erdogana i bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa otvorilo je mogućnost povratka Turske u program F-35. Istovremeno, Ankara je podnela zahtev za kupovinu najnovijih F-16 Block 70 (Viper), što će biti politički veoma izazovna odluka.

Dok se čeka odobrenje iz Vašingtona, Turska će se oslanjati na sopstvene programe kao što su nacionalni borbeni avion KAAN, sistem PVO "kupola" i arsenal balističkih raketa.

Nema sumnje da su u Ankari uzeli šestar, stavili ga u centar turske teritorije i nacrtali krug od 2.000 kilometara – poluprečnik odvraćanja koji pokriva ogromnu regiju, pre svega oslanjajući se na sopstvene vojne snage.