Antić za "Kompas": "Da Lompara nisu izbacili sa liste, marginalizovali bi ga posle dolaska na vlast"

Kolumnu prenosimo u velosti:

"Politika, posebno savremena, počiva na novcu. Možete biti idealista, onda prihvatate da vredite samo onoliko koliko vredi vaš glas među milionima, te rukopis u hektarima pisanih sadržaja od novina do tvitova

Kakvi god bili, da bi za vas čuli morate imati posredike, medije, transmisije… Dakle, prinuđeni ste na nekakve kompromise. Onaj ko veruje da može sam, poput nekakvog čarobnjaka,  da izmeni svest, može za opravdanje sopstvene greške imati samo svetu i moćnu mladost. Mladost u politici pruža jedini izgovor za glupost i univerzalno opravdanje za grešku. Mladost nudi priliku da greška pomogne istini, a glupost doprinese mudrosti. Svet neprekidno napreduje, ali najveći nama vidljivi napredak, najdublje opraštanje  sa iluzijama, dolazi sa smenom pokolenja.

Čovek stvara ono što voli. To nije samo zaključak pesnika. Međutim, ipak je neobično da jedan naučnik i intelektualac napravi takvu grešku. Verovatno je u njemu dugo sazrevao taj mesijanski identitet, to uverenje da postojano odbijanje učešća u stranačkoj politici neće samo zaokružiti njega kao (između ostalog i) političkog mislioca, već će se pretvoriti i u jedan sasvim pragmatični politički trijumf, gde će poput tolikih velikana, naučnika i filozofa, jedna karijera biti okrunjena – kada već nije, časništvom nad univerzitetom i akademijom nauka – vrhovnom vlašću nad srpskom državom. Tako se priključio blokaderskom pokretu na univerzitetu, pridodao se (možda sa iskrenošću sporazuma Tita i Draže iz 1941)

Samo, Koštunica 2000. nije rekao upravo to… 'stojim na rasplaganju'. Jer to najčešće vojnik govori oficiru, a kolaboracionista okupatoru.  Trećeg i poslednjeg predsednika SR Jugosavije su tri godine upravo gonili da sa svojom izgrađenom strankom stupi u opozicionu koaliciju. Cenkajući se, naposletku je sa svega 10.000 članova stranke dobio 25% vlasti u Srbiji. Koštuničina stranka je, međutim, imala osam godina parlamentarnog iskustva, organizaciju, odbore, kadrove, ideologiju,  a kasnije smo videli i veze u dubokoj državi. Prof. dr Milo Lompar je imao samo par prijatelja sličnih sebi, registraciju jednog udruženja građana, iskustvo docenta koji se nije čuo 1996–1999. godine i snažnu potrebu da drži predavanja, svetuje i docira… Pokret kome je prišao nikada nije upoznao. Nije mu bilo sumnjivo što su preuzeli model rada anarhista – dakle reč je o neregistrovanoj (danas je grupa građana koja je podnosilac blokaderske liste registrovana lažno, pošto u statutu koji bi mogao biti primljen od bilo koje evropske vlade, svakako ne može biti plenuma 'kao izvora i utoke svake vlasti'). Tako je moguće donositi odluke nedemokratski, transparentnno koliko u Demokratskoj Kampućiji i manipulisati hiljadama naivnih. Uvaženi profesor nije primetio ogromne troškove blokadera, ima onih koji veruju u Deda Mraza (Srbe iz dijaspore i građanske donacije) ali neko je te troškove, koji dnevno iznose i po nekoliko desetina hiljada evra, podmirivao i tokom prvih sedmica protesta. Onda kada je Deda mraz bio još uvek  u Laponiji, Srbi iz dijaspore se i dalje svađali ko će da plati prijem posle božićne liturgije, a građani kao i svake godine odbijali da plate promenu sijaica u hodniku zgrade jer im je pradeda 1963. besplatno okopao ružičnjak ispred zgrade. Kako prof. dr Lomparu nije bilo sumnjivo kada je novopazarski univerzitet posle nekoliko dana jalovih pokušaja da tuguje za novosadskim kaurima prestao sa blokadama, da bi onda ponovo pristupio uz veliku i skupu kampanju i uslove koji javnosti nisu poznati? Zar nije pomislio kako je neobično da se niti jedan fakultet ne suprotstavi postepenom ukidanju blokada tokom juna i jula 2025. godine? Tada se pokazalo da blokade vode dekani fakulteta. Čudo da nije primetio da vebmasteri blokaderskih stranica odlučuju i reaguju na događaje mnogo brže nego što bi ijedan bokaderski plenum mogao da zaseda. Pitam se kako nije primetio da se protiv svega srpskog u vrhvima te organizacije vodi istinski rat? Njega sa iste nije izbacio Novi Pazar, neki student blokader, čija cela porodica glasa za čak tri parlamentarne bošnjačke stranke koje se za nezavisni „Sandžak“ bore krijući se iza statusa nacionallne manjine? Njega su sa iste odstranili oni koji kontrolišu finansije i medije bolkaderskog pokreta.

Ne iznenađuje što je grupa srpskih nacionalista, među kojima i Lompar, podržala bokaderski pokret. Malo će se naših opozicionara zapitati nad totalitarnom prirodom studentske blokaderske organizacije.   Većina opozicione javnosti prihvatila je taj pokret kao čudo i odgovor na vekove patnji i molitvi za spas. Ipak, umesto da stvara sopstvenu organizaciju, širi program, racionalizuje  i demokratizuje pokret, Lompar i istomisleći su naivno mislili da će jedan njihov govor ili gest promeniti sve i pobediti svakoga.

Tužno je da smo mnogo više o politici mi znali kao studenti 1996. godine. Sve sam znao o finansijama studentskog protesta, Studentskog političkog kluba i DS. Procenio sam šta je viši cilj, koliko mogu da podnesem kontroverze a da lično ostanem pošten, znao sam i izborio svoje pozicije i ciljeve. Ljutio se nisam osim ukoliko srpski studenti postanu hrvatski, a demokrate počnu da kradu poslaničke mandate drugih stranaka. Svakako sam primao sportski činjenicu da nisam poslanik, ministar ili predsednik… Za kandidaturu se sami izborite, a narod vas izabere ili odbaci. Te dužnosti se ne udeljuju.   

Nisam veliki čitalac, kao što je prof. dr Milo Lompar. Ipak, verujem da su mnogi velikani to napisali lepše od Marija Puza: 'U politiku se ne ulazi protiv svoje volje, a ne izlazi bez poniženja.'"