DW: Jedno je jasno

Zato je pitanje ne samo kako bi mogla da izgleda evropska izbeglička politika, nego da li će je uopšte i biti.

Evropska komisija ove srede (23. septembar) iznosi predloge za reformu azilnog prava i raspodelu izbeglica u okviru Evropske unije. Da li je to deža vi? Jer Komisije je već uzaludno predlagala rešenja 2015. i 2016. godine u jeku izbegličke krize. Dogovora do danas nema.

U briselskim hodnicima kažu da je požar koji je progutao grozomorni izbeglički kamp Morija na Lezbosu, te ostavio hiljade migranata u još većem očaju, dao novi zamajac debati oko zajedničke evropske politike.

Jedno je jasno, i to je potvrdila i šefica Komisije Ursula fon der Lajen: Dablinski sistem treba zameniti nečim novim. Dablinska pravila su ionako faktički godinama van snage. Ona kažu da potražilac azila mora tražiti azil isključivo u onoj državi EU u koju je prvo stupio. Takve su po pravilu mediteranske države Grčka, Italija, Malta, Španija, nešto manje Bugarska i Rumunija. Ali niti su one bile spremne za milione došljaka, niti su ovi hteli tu da traže azil.

Veruje se da predlog Brisela za novo rešenje neće uključivati odredbu prema kojoj bi sve članice EU bile obavezne da prihvate određeni broj izbeglica ili potražilaca azila. Jer, zbog takve odredbe bi neke zemlje, poput Mađarske ili Poljske, sigurno blokirale ceo dogovor.

Beč predvodi protivnike

Koliko je ovo mučno pitanje u okviru EU pokazuje rasprava o 12.000 migranata na Lezbosu. Nemačka će primiti deo, ukupno 1.500 ljudi, ali ne samo sa Lezbosa nego sa svih grčkih ostrva i to uglavnom porodice kojima Grci već priznaju da imaju pravo na zaštitu. Uz to će Nemačka primiti još 150 maloletnika koji putuju bez pratnje.

Francuska će primiti do 150 maloletnika, a Holandija sto maloletnika ili članova porodica. Ali Vlada u Hagu te brojke želi da sravni sa kontigentom koji previđaju UN pa, osim njih, ne želi dodatne potražioce azila. Finska će odobriti ulazak u zemlju za tačno dvanaest maloletnika.

Svi ostali ćute. Austrijski konzervartivni ministar unutrašnjih poslova Karl Nehamer kao da je govorio u ime većine država EU kada je rekao da je prijem ljudi iz Morije „potpuno pogrešan signal“ i da se „ne sme popustiti pred nasilnim migrantima“.

Misli se na indicije da su sami migranti zapalili kamp kako ne bi ostali u lošim uslovima već bili prebačeni na grčko kopno i, dalje, ka zapadnoj Evropi. Požara je bilo i u drugim kampovima. U pokušaju da osujeti te navodne namere, Austrija je poslala 55 tona pomoći za izgradnju novog kampa na Lezbosu.

Ni građani nisu previše raspoloženi

Retko se uopšte širom EU raspravlja o ovom problemu. To se još najviše čini u Nemačkoj, gde opozicione stranke uglavnom traže prijem više izbeglica, a tokom vikenda je bilo i demonstracija gde se isto tražilo od zvaničnog Berlina. U Švedskoj je grupa naučnika pozvala Vladu da primi jedan broj ljudi, što Stokholm odbija.

Drugde se o ovome i ne raspravlja. Mađarska, Poljska i Češka načelno odbijaju prijem ijedne izbeglice iz Grčke ili Italije, uprkos presudama Evropskog suda.

Jedna studija Evropske komisije u februaru je pokazala da, na osnovu anketa i ishoda izbora, veliki broj građana EU bira stranke koje se protive ovakvom doseljavanju. Najviše ih je procentualno u Mađarskoj i Italiji (60 odsto), a najmanje u Portugaliji i Rumuniji (oko 20 odsto). Nemačka je sa 40 odsto negde u sredini.

Potražioci azila stižu i kao „turisti“

Prema podacima evropske granične službe Fronteks, prošle godine je širom EU podneto 720.000 zahteva za azil, što je daleko više od 142.000 „iregularnih“ ulazaka u EU, koliko su graničari izbrojali. Razlika u brojkama znači da mnogi potražioci azila ulaze neprimećeno. Ili pak sa regularnom turističkom vizom. Jedna anketa je recimo pokazala da čak 40 odsto potražilaca azila u Nemačkoj stiže avionom.

Najviše je zahteva za azil prošle godine podneto upravo u Nemačkoj (165.000), slede Španija, Francuska i Grčka. Na ove četiri zemlje otpadaju dve trećine svih zahteva za azil mada su, prema broju stanovnika, najviše opterećene male ostrvske države Kipar i Malta. Nasuprot tome, u Mađarskoj je prošle godine podneto tek 500 zahteva za azil.

To kojim rutama migranti mahom dolaze i to gde zapravo traže azil dobro pokazuje da se Dablinska pravila ne primenjuju. Na to je ukazao i nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer. Taj se bavarski konzervativac protivio prijemu ljudi sa grčkih ostrva, ali je morao da popusti pred kancelarkom Angelom Merkel i većinom u Vladi.

Koalicija voljnih?

Evropski komesar za pitanje migracija Margaritis Šinas već je natuknuo u kojem pravcu bi mogla da ide nova konstrukcija evropske izbegličke politike. Prvo, da se motivišu tranzitne zemlje poput Turske, Libije, Tunisa i Maroka da zadrže više migranata. Drugo, da se spoljne granice EU zatvore na moru i da se provera da li neko ima pravo na azil obavlja na granicama. Treće, da se među članicama EU uvede „obavezna solidarnost“ u izbegličkoj politici.

Nejasno je šta bi bila ta „obavezna solidarnost“, ali to svakako neće biti čvrste kvote za raspodelu tražilaca azila. „Naučili smo lekciju da određene članice EU ne veruju u sistem azila. Ne žele da ponude zaštitu izbeglicama“, kaže Ketrin Vulard, generalna sekretarka „Evropskog izbegličkog saveta“ koji okuplja više od stotinu nevladinih organizacija iz čitave Evrope.

„To znači da mehanizam raspodele (tražilaca azila) najpre mora da se zasniva na koaliciji voljnih“, dodaje Vulard.

„Koalicija voljnih“ – to znači da zemlje koje načelno hoće da prime potražioce azila, zbrinu ih i razmotre njihove slučajeve, moraju da se dogovore između sebe. Pitanje je, međutim, koliko će se takvih zemalja uopšte naći i da li će i ovaj pokušaj Evropske komisije propasti.