Taj projekat bi predstavljao transformaciju tokova energije širom azijskog kontinenta.
Projekat je zamišljen pre više od deset godina, kako bi pomogao Rusiji da se "okrene prema istoku" - gasovod kroz Mongoliju do Kine bio bi način da se diverzifikuje trgovina gasom, povećaju prihodi i poraste diplomatska moć Kremlja.
Taj projekat, prvobitno nazvan "Altaj", po planinskoj regiji južnog Sibira, postao je još važniji, a njegova realizacija još hitnija nakon početka sukoba Rusije i Ukrajine jer Moskva sada traži nova tržišta za gas koji je tekao u Evropu pre nego što su Kremlju nametnute zapadne sankcije bez presedana.
Problem za Moskvu je u tome što se Pekingu - koji je postao njen ključni ekonomski partner - čini da ne treba da žuri sa svojim ulaskom u projekat.
Oglasili se Rusi: Oko za oko, zub za zub Radi se o suzdržanosti za koju analitičari kažu da jasno pokazuje koliko je pregovaračka moć Moskve u ratno doba oslabila u poslovanju s ekonomski moćnijim susedom, kako piše Fajnenšel tajms.
Još jedan ruski gasovod, Snaga Sibira, pušten je u rad 2019. godine i očekuje se da će dosegnuti svoj maksimalni kapacitet od 38 milijardi kubnih metara godišnje do 2024.
Međutim, ovaj gasovod se oslanja na razvoj novih gasnih polja u istočnom Sibiru, s kojih se energent nikada nije slao u Evropu, što ga je činilo manje korisnim za kremaljsku strategiju diverzifikacije.
Traženje alternative jedina ruska opcija
Suprotno tome, gasovod Snaga Sibira 2 snabdevao bi Kinu gasom sa severoistočnog poluostrva Jamal, koji je kroz istoriju snabdevao evropsko tržište putem nekoliko gasovoda, uključujući i Severni tok, kroz koji je gas prestao da teče prošle godine zbog sankcija koje su nametnule evropske zemlje, da bi potom bio uništen u sabotaži.
Traženje alternative je od strateškog izbora za Rusiju postalo njena jedina opcija.
"Peking ima istoriju odugovlačenja pregovora kako bi postigao bolji dogovor - tako je bilo kada se pregovaralo o Snazi Sibira 1", kaže Alicja Bačulska, stručnjak za kinesku politiku pri Evropskom veću za spoljne odnose.
Nešto se "kuva" u Evropi: Bude se proruski igrači "Kako se ruska agresija protiv Ukrajine pretvorila u dugotrajni rat, Peking veruje da njegova pregovaračka pozicija u odnosu na Moskvu može samo da jača", dodaje. Odugovlačenje bi moglo da omogući Kini da osigura nižu cenu gasa koji bi dobijala kroz gasovod, kaže Bačulska.
Kinesko-ruski pregovori o gassovodu intenzivirali su se u mesecima pre početka rata.
Tokom Olimpijskih igara u Pekingu, Vladimir Putin i Si Đinping potpisali su 25-godišnji ugovor za dalekoistočnu rutu i "definitivno su razgovarali o Snazi Sibira 2", kako navodi Tatjana Mitrova, istraživač u Centru za globalnu energetsku politiku Univerziteta Kolumbija.
Sprema se novi udar na Putina: Bliži se kraj ruskom "tajnom oružju"? Međutim, sve od tada, dok je Rusija u više navrata isticala svoju spremnost da krene s projektom, Peking je istovremeno upadljivo ćutao.
Tokom posete Kremlju u martu, Si je zaobišao temu Snage Sibira 2, dok je Putin govorio o planu kao da se radi o gotovoj stvari, rekavši da su "praktično svi parametri... finalizovani".
Produženje partnerstva pitanje vremena?
Pomno pazeći da ne zavisi previše od bilo kog dobavljača, Kina je bila vrlo aktivna u osiguravanju ugovora o prirodnom gasu za veće količine nego što su joj zapravo potrebne, objašnjava Gergely Molnar, analitičar za pitanja gasnog poslovanja Međunarodne agencije za energiju.
Kina se oslanja na Rusiju za nešto više od 5 posto svojg snabdevanja gasom, ističe on. Zajedno s planiranim povećanjem snabdevanja kroz postojeće trase iz Rusije, sporazum o Snazi Sibira 2 povećao bi taj udeo na oko 20 posto do ranih 2030-ih godina.
Kina bi imala koristi od gasovoda. Namera joj je da diverzifikuje izvore energije u zemlji, posebno snabdevanje kopnom iz Rusije i centralne Azije, koja bi bila sigurnija od morskih ruta u slučaju geopolitičkih ili vojnih napetosti sa Zapadom.
"Sigurnije je da transport gasa ide preko Rusije, kopnenim putem, u poređenju s udaljenim Bliskim istokom", ističe Lin Boqiang, vođa Kineskog instituta za studije energetske politike pri Univerzitetu Xiamen.
Iako postoje neke geopolitičke komplikacije pri dogovaranju sporazuma u kontekstu rata u Ukrajini, neki dobri poznavaoci kineske politike veruju da je produženje energetskog partnerstva s Rusijom samo pitanje vremena.
"Nitko ne bi trebao da očekuje da Kina zaista treba da prereže svoj pristup ruskoj nafti i gasu", kaže Victor Gao, potpredjednik Centra za Kinu i globalizaciju sa sedištem u Pekingu.
"Ova vrsta trgovine je normalna, to je miroljubiva trgovina". On navodi da će ogromna trgovina energijom između Rusije i Kine na kraju dovesti do rekonfiguracije snabdevanja naftom i gasom u svetu i da, kako kaže, Zapad tome ne treba da se čudi".
Za Rusiju je izgradnja Snage Sibira 2 jedini način da nadoknadi bar deo izgubljenog tržišta EU-a. Na to tržište odlazila je većina gasa proizvedenog na poluostrvu Jamal. Međutim, to isto tako znači da sada nema posebnog podsticaja za Kinu da pristane na novi gasovod.
Nadoknada gubitka u Evropi nedostižna
U međuvremenu, pak, Kina je takođe bila zauzeta razvojem drugih kopnenih puteva snabdevanja.
Na samitu sa centralnoazijskim zemljama prošle nedelje, Si je zagovarao izgradnju tzv. gasovoda Linija D, koji bi bio četvrti kineski gasovod u regiji kojom bi tekao gas iz Turkmenistana.
Oko 35 milijardi kubnih metara gasa prošle godine je izvezeno iz Turkmenistana u Kinu putem tri gasovoda, u poređenju sa 16 milijardi kubnih metara koje je poslala Rusija putem Snage Sibira.
Čak i s gasovodom Snaga Sibira 2, Rusija ne bi mogla da nadoknadi ono šta je s prekidom isporuka u Evropu. Cena tog gasa takođe bi bila niža.
Gas koji se šalje kroz gasovod Snaga Sibira - prema uslovima postignutim kada je ruska pregovaračka pozicija bila mnogo jača - ima cenu znatno nižu od nekadašnje evropske tržišne cene.
Sergej Vakulenko, bivši direktor strategija ruskog energetskog diva Gasprom, kaže da Rusija ne uspeva da postigne ni cenu koju Kina plaća za uvoz putem gasovoda od drugih dobavljača.
S obzirom na te faktore, gasovod Snaga Sibira 2 bi Gaspromu doneo oko 12 milijardi dolara godišnje, od čega bi država zaradila oko 4,6 milijardi dolara kroz carine i poreze, kaže Ronald Smit, viši analitičar za naftu i gas u investicijskoj kompaniji BCS Global Markets.
Ovaj iznos, ekvivalentan iznosu manjem od polovine ruskih prosečnih mesečnih prihoda od energije u 2023. godini, teško da može da zadovolji Moskvu. Međutim, Kremlj očajnički traži dodatne prihode dok mu raste proračunski deficit i ratni troškovi, a prodaja gasa u Evropi opada.
"Ovaj gas nema gde drugde da ide", zaključuje Tatjana Mitrova.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 24
Pogledaj komentare