Građani Srbije osuđeni na inflaciju

Slične probleme s kursom nemaju zemlje u okruženju, nacionalne valute stabilne su u Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, a u Crnoj Gori je već odavno evro. Građanima ovih država je život jednostavniji, a žitelji Srbije kao da su doživotno osuđeni na inflaciju.

Potrošači ne mare ni za argumentaciju da je to zato što drugi imaju jaču ekonomiju. Jer teško je verovati da su ekonomije Makedonije, Crne Gore, BiH jače od ekonomije Srbije. Iste te potrošače ne interesuje ni da li je reč o plivajućem ili fiksnom kursu, oni ne žele da im se novac u džepu iz dana u dan topi.

Kreatori ekonomske politike, koji su manje-više isti od 2000. godine, očigledno su napravili mnogo grešaka i duguju odgovore. Zašto je dinar prethodnih godina bio stabilan, čak i precenjen, a sada gubi na vrednosti? Da li zbog toga da bi uvoznici dobro zarađivali ili da bi se prikupljali jeftini politički poeni i osvajale fotelje? Hoće li ceh platiti samo građani? Hoće li neko da pomogne onima koji su verovali da je dinar stabilan kada je vredeo 85 ili 90 dinara i uzimali kredite, a sada ih banke deru jer su ugradile devizne klauzule zbog kojih rata raste sa slabljenjem domaće valute?

Država je vodila pogrešnu politiku poslednjih desetak godina i sada su svi potezi iznuđeni, a rešenja bolna, tvrde ekonomisti. "Guverner Jelašić je dugo govorio da je cena deviza kao cena višanja i trešanja na pijaci – posledica odnosa ponude i tražnje. Ali ispostavilo se da nije baš tako. Zato je od izbijanja ekonomske krize NBS na „sprečavanje velikih dnevnih fluktuacija kursa“, kako to piše u njihovim saopštenjima, skrckala skoro dve milijarde evra. Veliko je pitanje da li nam je tako olako trošenje deviznih rezervi uopšte bilo potrebno", kaže profesor Ekonomskog fakulteta Mlađen Kovačević.

Iako su devizne rezerve narasle do impozantnih 10,5 milijardi evra, Kovačević upozorava da to i nije tako velika suma, pogotovo ako se intervencije NBS na deviznom tržištu nastave sadašnjim tempom (u januaru i februaru već je potrošeno oko 450 miliona evra). Tim pre što devizne rezerve treba da pokriju i mnoge obaveze države – prema bankama, starim deviznim štedišama i, jednog dana kad se usvoji Zakon o denacionalizaciji, prema starim vlasnicima.

I Goran Nikolić, saradnik Instituta za evropske studije, kaže da se kurs ne može braniti po svaku scenu. "Možemo dinar održati stabilnim tako što ćemo potrošiti devizne rezerve, ali šta ćemo posle? Pa i dobar deo tih para su uzeti krediti koje neko mora da vraća. Nema tu velike matematike, domaća ekonomija mora da ojača, a to će se desiti sa više stranih investicija ili nekim čudom, ako na primer, pronađemo naftu", kaže u šali Nikolić.

On ističe da sličan način utvrđivanja kursa kao Srbija imaju Makedonija i Hrvatska, ali su njihove valute mnogo manje oslabile jer ih centralne banke po svaku cenu brane prodajući devizne rezerve. Zbog velikog spoljnog duga, kaže Nikolić, Hrvatska ne sme da dozvoli slabljenje kune, ali je Hrvatima je lakše da troše svoje devizne rezerve jer ih mogu popuniti prilivom od turizma.

Takođe i zemlje centralne i istočne Evrope imaju isti način usklađivanja kursa kao Srbija, ali su i valute ovih zemalja manje depresirale nego dinar. Početkom godine, kaže Nikolić, valute nekoliko zemalja su se i oporavile, što se ne dešava sa dinarom jer je u prošlosti bio mnogo više precenjen.

"Po obračunu NBS, može se to proveriti na njihovom sajtu, dinar je krajem septembra 2008. bio precenjen 110 odsto. A koreni te precenjenosti leže u 2001. i 2002. godini kada smo pod pritiskom MMF imali fiksiran kurs, iako je inflacija 2001. bila čak 40 odsto", objašnjava Mlađen Kovačević.