Da li reklame vređaju žene?

Naša kultura nas uči da stvaramo predrasude. Ljude stavljamo u kategorije: ne samo da pravimo stereotipe o muškarcima i ženama, nego i o njihovim ličnim osobinama (debeli, mršavi, visoki, niski).

To činimo samo radi uprošćavanja ekstremne složenosti međuljudskih odnosa u ovovremenskoj kulturi (da je drugačije, verovatno ne bismo mogli da funkcionišemo u njoj).

U skladu s tim, posao medija donekle se sastoji u tome da pojave i ljude klasifikuje, dakle, svrstava u kategorije, uprosti nam stvarnost i naposletku, proda ih kao proizvode.

Oni su samo nusprodukt naše nemogućnosti da budemo u toku sa svim onim što se događa na svetu. Kao neželjeni, ali nužni, efekat, javljaju se predrasude i stereotipi.

Problem nastaje u trenutku kada mediji i društvo shvate da su žene jedine koje mogu da prodaju bilo kakav proizvod i muškarcima i ženama.

Dakle, ako prodajete supu nekom muškarcu, najjednostavnije je da prikažite ženu kako je kuva. Ako želite da prodate supu ženi, opet prikažite ženu koja kuva.

Svaki put kada vidimo ili identifikujemo ženu kao žrtvu eksploatacije, treba da shvatimo da reklame i mediji eksploatišu i muškarce, doduše, suptilnije. Što je najgore, to čine na vrlo perfidan način: gađaju ih u primalne nagone, u njihovu ljubav prema lepom ženskom telu.

Koriste ih kao sigurne potrošače jedne ogromne industrije. To ih ne čini ništa manje žrtvama, nego što su to žene.

Da li izgled žena kao animalnih, hiperseksualnih, pohotnih bića više doprinosi njihovoj jednakosti sa muškarcima ili stavu seksista?

Mnogi će zlurado reći da žene u kostimima „Plejboj“ zečica ne mogu doprineti jednakosti polova i da mu u značajnoj meri čak i odmažu. Međutim, da li odrasle osobe treba da „sole pamet“ drugima o tome kako i šta treba raditi i šta je to „normalno“ ponašanje i što je još bitnije, da li to može promeniti nešto?

Najefektivniji način da svako od ljudi koji pogledaju neku reklamu koju smatra uvredljivom za ženski rod prosto odluči da ne kupi taj proizvod. Na kraju krajeva, današnji potrošač i te kako ima mogućnost izbora.

Ako, pak odlučite da kupite taj proizvod, direktno finansirate tu kampanju, kakva god da je ona.

Zašto seks prodaje proizvode i kakve to veze ima sa kapitalističkim društvom?

Nažalost, većina „mamaca“ za kupovinu namenjeni su ženama, kao da su one neki ekskluzivni potrošači. Magazini sami sebe nazivaju „najvećim magazinima za šoping“, ali se istim žarom deklarišu i kao „ženski“.

Postoji dilema da li žene kupuju zato što isključivo one pripadaju konzumerističkoj kulturi ili zato što nas je kultura naterala da strahujemo za opstanak? Činjenica je da su žene te koje se češće brinu za egzistenciju porodice – o tome da deca ne treba da budu gladna, da svi imaju šta da obuku i da stan u kom žive bude lepo opremljen.

Kada se granice između ženske brige i konzumerizma pomute dobijamo još jedan neželjeni efekat: nikad nam ničeg nije dovoljno – hronično smo nesigurni.

Žene svaki novi proizvod, svaku krpicu, komad nameštaja ili kozmetike doživljavaju kao „princa na belom konju“ koji je tu da ih spasi od njih samih.

Ali, ne samo one, svi oduvek traže nešto što će ih učiniti boljim, ne zato što im reklame kažu da su toga vredni, nego zato što su bez njih ništa.

Da li su takve reklame nasilje nad ženama?

Ne. Da bi se neka reklama svrstala u „nasilnu“ potrebno je da sadrži scene nasilja nad muškarcima ili ženama.

Ključ ne leži u njihovom sankcionisanju i cenzuri, nego u tome da činimo sve što je u našoj moći da ubedimo sebe i učinimo da svi postanu svesni da iza svake reklame stoje dobro plaćeni ljudi koji je kreiraju kao takvu (i gle čuda, pritom ispituju naše, javno mnjenje o potrebama i željama).

Uz sve to, pri kupovini proizvoda, mi je i sami plaćamo i to prilično visokoj ceni.

Međutim, ne bi trebalo da sami sebe i žene doživljavamo kao decu i smatramo da nemamo tu moć da promenimo kanal.

Naš smisao za humor i ironiju koji prevazilazi granice groteske (pivo = grudi) može da prevaziđe i potrebu za cenzurom.

Da li ovakve reklame i plakati imaju uticaj na ljubavni život ljudi u savremenom svetu i njihova očekivanja od veze?

Ako imate osećaj da reklama upravlja vašim odnosom sa voljenom osobom u trajanju dužem od 20 minuta, onda ste, sasvim sigurno, u pogrešnoj vezi.

Slike (a time i reklame) koje dominiraju današnjom kulturom utiču na to kako članovi globalne zajednice definišu, razumeju i sude o drugima.

Oni nisu beznačajni. Međutim, ni jedan od njih ponaosob nije dovoljno snažan da im da značenje i da ih tumači drugima. To je posao za kolektiv i to u najširem mogućem značenju – globalnu zajednicu.

Imamo moć da razumemo, interpretiramo i čak plasiramo te slike (putem interneta) ali imamo i moć da ih podcenimo, ismejemo i na kraju ih potpuno diskvalifikujemo.

Žrtva koju činimo gledajući nešto za šta duboko u sebi verujemo da nije ispravno je samo upadanje u još jedan stereotip, ovog puta o prosečnom potrošaču: „Ko sam ja da prosuđujem?“

Istina je upravo suprotna – samo vi ste osobe koje uopšte i mogu da daju sud! Svako od nas konstruiše realnost i zaključuje u skladu sa sopstvenim mogućnostima.

Sve dok razvijamo hrabrost, istrajnost i mudrost, kao svoje osobine, imaćemo sposobnost da moć koristimo za bolje stvari, u ime boljih razloga i zbog boljeg razumevanja sveta.