Sto razloga da se bavite naukom

Biblioteka Marije Kiri nalazi se u glavnoj zgradi Instituta “Abdus Salam” u Trstu, i odabrao sam je za polaznu tačku svog malog projekta. U pauzi između dva seminara iz teorijske astrofizike poželeo sam da se igram novinarstva i skupim materijal o stvarima koje zanimaju moje kolege, a pre svega su me zanimali razlozi zbog kojih su se opredelili za bavljenje naukom.

Neočekivanu pomoć dobio sam od jedne žene koja je sa sinom (ne starijim od 7-8 godina) ušla u biblioteku - pažljivo birajući naslove koji su stajali na polici za prodaju, odlučila se sa knjigu pod imenom “One Hundred Reasons To Be A Scientist”. Isprva sam bio zadivljen sa kakvom ljubavlju je ta žena objašnjavala svom sinu zašto je važno čitati knjige, a onda i zašto je važno čitati knjige o nauci. Morao sam da zavirim u jedan od primeraka.

Kada sam se s knjigom u ruci sjurio u kafeteriju smeštenu u delu zdanja koji nosi ime Leonarda da Vinčija, većina mojih novih prijatelja otprilike je znala šta ih čeka. Meni je bilo vrlo simpatično što niko nije izbegao “intervju”, iako su svi do jednog bili iznenađeni ovom idejom. Naručili smo dovoljno čaja i kolača, i krenuli da lutamo daleko od jutarnjih formula i numeričkih proračuna.

Ahmed je Iranac. Dolazi sa Univerziteta u Teheranu, gde je doktorirao nuklearnu fiziku. Kaže da nikad ranije nije razmišljao da će mu fizika doneti toliko mnogo mogućnosti. Njegova supruga je takođe fizičarka, i oni u Iranu kao naučni radnici imaju pristojan život. Ahmed u budućnosti želi da proučava procese koji se dešavaju u neutronskim zvezdama.

Pitao sam ga šta najviše voli tokom svojih radnih seansi, a on je bez razmišljanja odgovorio - sladoled. Kaže da ga sladoled održava u odličnoj misaonoj kondiciji tokom dugih noći, koje provodi radeći na svojoj teoriji. Ahmed nešto slabije priča engleski, a razlog za to je nemogućnost da kroz redovno školovanje u Iranu dobijete visoko znanje ovog jezika. U razgovor se ubacuje Indijac Kinsuk, koji je na doktorskim studijama na čuvenom Bozeovom Institutu u Kalkuti. Kinsuk odaje utisak vrlo nervoznog momka, a jednako brzo i gotovo nerazgovetno priča engleski, mada primećujem da se on i Ahmed odlično razumeju. Shvatam da su našli neke zajedničke reči i sada započinju raspravu oko toga. Kinsuk kaže da i on obožava sladoled, i da je njegova ljubav prema fizici započela upravo jednog letnjeg dana u Kalkuti, kada je otišao do uličnih prodavaca sladoleda.

Međutim, hladnjak je bio pokvaren i on se razočaran vratio kući. Pročitao je nekoliko kratkih lekcija o faznim prelazima, i momentalno odjurio kod sladoledžije sa „genijalnom idejom“ kako da popravi mašinu. Od tog momenta započelo je njegovo interesovanje za fiziku i on i danas proučava termodinamičke parametre oko objekata koji su egzotičniji i samog sladoleda – crnih rupa. Takođe, u školskim danima važio je za vrlo talentovanog šahistu, i njegovi roditelji su poželeli da i njihov sin krene stopama Višvanatana Ananda (Anand je aktuelni svetski šampion u šahu).

Međutim, nekon nekoliko meseci treninga, šahovski instruktori su rekli da je mali Kinsuk previše brzoplet za šah, i da je bolje da se opredeli za nešto drugo. Nije bio isuviše tužan zbog toga, i mada bi više voleo da je otišao na kriket, odlučio je da se bavi matematikom. Kasnije je spojio fluide, (svoju staru ljubav, još iz sladoledžijskih dana), sa matematikom, i sada je jedan od najperspektivnijh indijskih teorijskih fizičara.

foto:sxc.hu

Vanesa, srdačna Meksikanka, otkriva nam da uopšte nije planirala da se bavi fizikom. Ona je želela da studira matematiku, ali je nekoliko meseci pred upis studija otišla na predavanje o širenju Svemira i tako promenila sve svoje dotadašnje planove u jednoj jedinoj sekundi. U šali sam joj rekao da se i za nju desio jedan mali Big Bang, na šta se nadovezao Majkl, Nemac koji se zanima za magnetohidrodinamičke simulacije, rekavši kako smo hteli-ne hteli svi posledica bar jednog, slučajno izazvanog Velikog praska.

Ekipa se potpuno opustila i sada zbijaju šale na moj račun pitajući me da li za ovo očekujem da dobijem Pulicera jednog dana i da li sam dobro odabrao redosled sagovornika: u smeru kazaljke na satu, ili pak suprotnom. Vanesa nam pušta muziku (prepoznajem španski ritam, ali sam ime pevačice zaboravio), dok Alžirka Juzun stidljivo nagoveštava da bi trebalo da se „držimo pravilnika“ i nastavimo sa „ozbiljnim temama“.

Juzun je nešto starija od ostalih, i ima poprilično iskustvo u nauci. Dugi niz godina radi na Institutu za geofiziku i planira da se preseli u Francusku. Nabraja mi nekoliko razloga, od kojih je najjači utisak na mene ostavio onaj koji govori o „nedostatku sređenih parkova u njenom gradu“. Alžir je lepo mesto, ali ona procenjuje da njihove prethodne vlasti nisu dovoljno marile za naučnike. Ponovo nailazi na podršku svih prisutnih.

Nerado konstatujemo kako političari ne čine dovoljno da nauka bude na još većem nivou nego što je sada. Inače, Juzun govori tečno čak pet jezika, a našu jutarnju posetu biblioteci iskoristila je da nabavi i jednu knjigu na grčkom jeziku. Voli da sluša džez, a geofizikom je počela da se zanima na poslednjoj godini osnovnih studija. „Ništa na svetu nije toliko uzbudljivo kao naučno otkriće“, kaže Juzun. Zaista, ako je bogatstvo života u stvaranju umetničkih dela i rešavanju zagonetki prirode, onda su naučnici i umetnici najbogatiji ljudi na svetu.

Klaudija je Italijanka. Ona je kosmolog i došla je u Trst na doktorske studije na Institut SISSA. Priča nam da je „naučnik“ od kad zna za sebe. Često bi u kući držala „naučne konferencije“ gde su joj glavna publika bile starije sestre i tadašnja komšinica, Đulija, koja je u međuvremenu postala uspešan mikrobiolog. Njene „konferencije“ nisu imale standardan tok i trajanje – trajale su ponekad čitavu noć, a ponekad samo par minuta.

Najrazličitije teme obrađivale su se u kući Antolinijevih: da li je Njutnu zaista pala jabuka na glavu, kako se češljao Ajnštajn, ima li vreme početak i kraj, kako leti raketa... Klaudija ističe da ima toliko izražen avanturistički duh, da je u stanju da godišnje preleti okean nekoliko puta samo da bi stigla do novih naučnih saznanja i bila u centru kosmoloških zbivanja.

Stigla nam je i posluga sa kolačima i čajem. Shvatam da se i u Ahmedovoj zemlji čaj izgovara isto kao i u našoj. Razgovor o nauci otvorio je mnoštvo tema, a pauza i broj kolača na stolu su ipak samo ograničavajući faktori.

Kinsuk je poželeo da mu damo priliku za „završnu reč“. Ono što nam je on ispričao moglo bi se sažeti u sledeću rečenicu:

Bogatstvo različitosti na jednom malom prostoru kao što je sto u kantini naučnog instituta zapravo je bogatstvo da komunicirate sa ljudima i svetom oko vas na jednom jeziku. Svako pitanje koje sebi postavite, još jedan je razlog više da se bavite naukom.

Pričljiva Meksikanka, Vanesa, imala je još nešto da doda:

„Na ovim naučnim konferencija zaista prave odlične kolače. Eto, i oni su razlog koji treba imati na umu!“

„I sladoled“, dodao je Ahmed, „i sladoled! Zar ne, Kinsuk?“