Teški razgovori

Ako je u pitanju vruća politička tema, znamo da nas u narednih pola sata čeka dobar triler i da ''nema zezanja''. Kod Ćosića u emisiji mogu da se opuste samo ličnosti iz sveta kulture i sporta, i to pod uslovom da nisu akteri neke afere. I ako je po zanimanju pravnik, Ćosić je u stvari novinar sa dugačkim stažom. Dugo godina proveo je na radiju, da bi se početkom ovog veka lagano prebacio na popularniji medij. Na TVB92 vodi hard-talk emisiju  već drugu sezonu, a od ovog septembra u Poligrafu se menja sa legendom radija B92 Antonelom Rihom. Zahvaljujući svojoj inteligenciji, iskustvu i sjajnoj pripremi, Jugoslav Ćosić je trenutno jedan od najboljih voditelja televizijskih intervjua kod nas. Dobitnik je nagrade za novinarsku hrabrost Milan Pantić (2002) i nagrade Stanislav Staša Marinković (2006)  Napisao je i objavio knjigu DOWN UNDER - kratke priče o Australiji. Ko-scenarista je aktuelnog pozorišnog hita ''U kući Velikog blata''. Rođen je 1960-te godine u Beogradu.

Kako izgleda jedan radni dan Jugoslava Ćosića?
Najviše vremena provedem za kompjuterom, komuniciram sa ekipom Poligrafa (Antonela i Bojana), čitam dokumentaciju, razgovaram sa ljudima koji su izvori informacija ili potencijalni sagovornici - telefonom ili ih vidjam, na pauzi pojedem supu i neko povrće ili voće na brzinu, u radnom režimu ishrane,  sve u svemu prilično dinamično.

Za mnoge ličnosti iz javnog života gostovanje kod tebe u emisiji predstavlja sedenje na ''vrućoj'' stolici. Nemaš ''dlake na jeziku'' i lako postavljaš neprijatna pitanja ...  Na koje POLIGRAFE  si najponosniji?
Na one posle kojih su priče iz emisije preuzimali i dalje istraživali štampani mediji. Kada se to desi i kada se tako povežu priče u različitim medijima vidi se njihova snaga.

Bilo je i incidenata sa nekim od gostiju. Rasim Ljajić je posle emisije bio ljut, a gledaoci su mogli da vide bes Bože Prelevića i bivšeg trenera košarkaške reprezentacije Željka Obradovića,sad skoro Nebojša Čović ...
Bilo je neprijatnih situacija. Uvek je problem kada gosti pitanja shvataju lično. Često se radi o veoma delikatnim situacijama, odnosno dogadjajima, koji proizvode posebne tenzije, ali zbog toga se ova forma i zove HARD TALK, odnosno težak razgovor. Pa naravno da ne može biti lak razgovor sa trenerom tima, o debaklu reprezentacije svetskog prvaka u sopstvenoj zemlji. Ili razgovor sa ministrom odbrane, dan nakon što skladište municije odleti u vazduh. Različiti ljudi pitanja primaju na različit način.

Pošto smo radili na istom spratu, sećam se da te neke kolege sa B92 nisu baš najbolje prihvatili kada je krenuo POLIGRAF. Bilo je dosta sumnjičavosti, skepse ...Izgledao si mi u tim danima, kao usamljeni kauboj iz Australije koji je došao u jedan zatvoren svet. Kako ti gledaš na taj početak, i kakva je sad situacija? Postoji li podrška od kolega?
Ja na to gledam ovako. Mi smo svi profesionalci i imamo ugovore koji nas obavezuju. Podrška kolega je važna ali nije presudna. Za mene u svakom slučaju nije. Tačno je da je bilo sumnjičavosti kad je Poligraf startovao, ali to nije neprirodno i ja to nisam primao lično. Sve što je novo sa sobom donosi i sumnjičavost. Sada je bolje.

U novoj sezoni, POLIGRAF deliš sa  iskusnom novinarkom Antonelom Rihom. Kako je došlo do te saradnje ? Da li je to posledica tvog umora od svakodnevnih emisija, ili je cilj bio da se osveži program?
Istina je da sam na kraju prošle sezone bio prilično iscrpljen. Ali, bio sam zadovoljan jer smo prvi uveli konfrontirajući intervju svakog dana i u elektronskim medijima pomerili stvari unapred. Tražili smo soluciju za još jednog novinara-voditelja da bismo unapredili Poligraf i obezbedili više vremena za ozbiljnu pripremu. Pozvao sam Antonelu i veoma sam zadovoljan što je pristala.

Novinarsku karijeru si započeo u studentskom radio programu Index 202. Jednom nedeljno si vodio i uređivao jednosatnu emisiju. Kako je to izgledalo?  Koje su bile teme? Kako je uopšte bilo raditi na radiju u to vreme početkom osamdesetih?
Impresivno. Obožavao sam radio. Tada, naravno, nije bili trista stanica već samo nekoliko i to je čitavoj stvari posebno davalo na značaju. To jeste bio studentski program ali smo se u velikoj meri bavili opštim društvenom temama, socijalizmom, opozicijom, demokratijom, slobodom medija...Čitali smo zagrebački  Polet, slovenačko Delo, Nin, beogradske Vidike i Student.To su bili lideri u štampanim medijima. A, da, i Književne novine. Nikad više neknjiževnih ljudi  nije čitalo književne novine nego tad.

Pored tebe u tadašnjem Indexu su bili i Nenad Cekić, Aleksandar Žigić, Saša D.Kovačević i još nekoliko ljudi...Neki od njih se više ne bave novinarstvom, neki su otišli iz zemlje, a neki su bili u ozbiljnom konfliktu sa devedesetdvojkom. Da li si u kontaktu sa tim ljudima?
Uglavnom ne. Ljudi koje si pomenuo bili su generacija koja je dolazila u Indeks a moja je odlazila. Uočio sam da su bili drugačiji po mnogo čemu.

U tom periodu pisao si scenarija za Indexovo radio pozorište i to je bila izuzetno  popularna emisija koja se kasnije pretvorila u pravi pozorišni šou. Kako si primetio kod sebe talenat za pisanje i da li si imao nekih problema zbog svojih tekstova?
Poslednje što sam tada kod sebe primetio je talenat. Uz  put, ne mislim  da je to bio talenat za pisanje. Da si ti u pravu verovatno bih do sad napisao dvesta knjiga  poput mnogih srpskih skribomana. Pre bih rekao da je to bio osećaj za jednu novu i originalnu formu. Probleme uglavnom nismo imali. Jesu nam malo skraćivali emisije i ponekad tražili  izmene ali naše shvatanje granica hrabrosti u to vreme, nije bilo baš toliko liberalno. Bili smo ispred drugih ali ne baš miljama.

Posle Indexa 202 seliš se na 2 program radio Beograda. Vodio si i uređivao kultne emisije Niko kao ja i Zeleni Megaherc. Neki od  ljudi sa devedesetdvojke su tada  radili sa tobom. Možeš li malo da se osvrneš na taj period?  
I tu emisiju i većinu ljudi koji su u njoj radili ja sam zatekao. Autor i prvi urednik emisije bila je Svetlana Lukić. Ja sam u Niko kao ja došao kada je ona odlazila. Ona je pravi autor tog kulta kao što je i autor kultne emisije Peščanik. A zatekao sam drugu Cecu, Sandu Savić, Dacu Vučenić, Nebojšu Bugarinovića, Tamaru Pupovac...Već tad su bili dobri novinari. Kao i sve drugo što je u to vreme na radiju i TV-u  bilo dobro, i ta je emisija zatvorena kao kafana. Ja sam tada već bio u Australiji.

1991 godine odlazak u  Sidnej, i sedam godina neprekidnog boravka u Australiji. Kako si doneo odluku da odeš odavde,šta si sve radio u Australiji i kakvo je bilo iskustvo živeti tamo toliko godina?
Otišao sam iz privatnih razloga a ostao veoma dugo, sve u svemu, sa poslednjim odlaskom 2002. godine, skoro deset godina. Jedan važan projekat u tom vremenu bila je knjižara-galerija u Sidneju, čiji sam bio suvlasnik i koja je snabdevala mnoge australijske biblioteke sa srpskim knjigama a drugi je bio radio-program na srpskom jeziku na sidnejskoj radio-stanici 2000 FM. Australija je impresivna zemlja: slobodna, socijalno sredjena, sa pitomom klimom i mnogo plaža, sa stavom da se različitost beskompromisno brani, sa preko 5 miliona ljudi različitog etničkog porekla.

Po povratku iz Australije zaposlio  si se kao dopisnik Slobodne Evrope, i to u najluđe vreme dok je trajalo bombardovanje 1999 godine. Kako je bilo biti dopisnik Slobodne Evrope za vreme bombardovanja i još pod vlašću Slobodana Miloševića i radikala?
Bilo je veoma napeto. Naročito u početku. Nije moguće, u našem poslu,  zamisliti veću dilemu od dileme: da li se može raditi za američku stanicu kad vas avioni iste te zemlje bombarduju. Ali verovatno ni veći izazov. Moj odgovor je: može! Uvek me je u komplikovanim situacijama vodio novinarski instinkt i osećaj da je najvažnije istinito izveštavati o dogadjajima. Ako za to postoje uslovi, ako nema pritisaka, to je to. Mislim da nije bilo nijedne civilne žrtve i srušene kuće koju ja nisam pomenuo u svojim izveštajima.

Nije bilo pritisaka iz Slobodne Evrope iz Praga, jedino su živa uključenja reportera iz Beograda odvojili od uključenja reportera iz Brisela, koji su izveštavali sa NATO brifinga. Nisu tražili da bilo šta menjam u svojim izveštajima ili u pristupu. Znam da nas je slušala i državna i vojna bezbednost.  Vučić mi je tada rekao da snimam i čuvam svaki izveštaj, svaku reč. Nakon bombardovanja zvali su me u par navrata, pred velike mitinge opozicije, na razgovor u Državnu Bezbednost. Odbio sam da tamo idem. Srećom bez posledica.

Široj javnosti postaješ poznat  tek 2001 godine kada si na TV Politici imao autorsku emisiju 60 MINUTA.Tada si prvi put radio na televiziji, ali je tvoja emisija doživela veliki uspeh i mnogi su se pitali ko je ovaj čovek što ''razvaljuje'' sagovornike? Šta te je nateralo da posle godinu dana na TV Politika, opet odeš u Australiju? Bilo je dosta špekulacija oko toga,  ti si čak i tužio jedan list koji napravio ''dramu'' oko tvog odlaska.   
Tužio sam Nacional, jer su lagali da sam pobegao pod pretnjom. Niti mi je iko pretio niti sam pobegao. Da apsurd bude veći nekoliko dana pred odlazak napravio sam promociju knjige priča o Australiji, koju sam tih dana objavio. Ali i danas kao i onda postoje mediji koji  su odlično razumeli da se od medijskog kriminala može super živeti kao i od svakog drugog. Ništa me, dakle, nije nateralo da odem. Otišli smo, kao porodica, i uživali u Australiji dve godine.

Da se vratimo na POLIGRAF. Kad kod kuće gledaš snimak svojih emisija, šta najviše zameraš sebi? Koliko si samokritičan?
Obično najnemirnije spavam  kad tek nakon emisije otkrijem ono što je trebalo da saznam pre.

Kada bi u svojoj emisiji ugostio Verana Matića, koja bi bila prva tri pitanja?
Za menadžment postoji samo jedno pitanje: Kad će plata?

Ko su ti novinarski uzori?
Danas volim Stivena Sakura sa BBC-a. I Janu Wendt sa SBS-a u Australiji, mada za nju u Evropi malo ko zna. A što se tiče naših novinara, svojevremno sam bio spreman da Goranu Miliću i Gordani Suši donosim kafu, samo da udjem u njihove redakcije.

Da li je opterećenost politikom sudbina ljudi koji žive u  Srbiji?
Naravno da nije, kao što to nije sudbina nijedne nacije. Samo gradjani Srbije zbog viza ne mogu da izadju i da vide o čemu se tu radi.

Da li je u Srbiji dozvoljeno misliti sve najgore, na primer, o političkom angažmanu Mome Kapora ili Dragoša Kalajića, ali istovremeno voleti neke njihove knjige i slike? Imam utisak da ovde sve mora da bude crno-belo...
Ja mislim da bismo morali da razvijamo taj osećaj u srpskom društvu. To bi trebalo da bude potpuno normalno.

Kako ti izgleda medijska scena u Srbiji ?
Prilično loše. Posebno u elektronskim medijima. Štampani mediji su bolji, više je dobrih novinara u novinama.

Koje domaće novinare  voliš da čitaš?
Kompletnu ekipu iz Vremena.

Kad gledam Aleksandra Stankovića na HRT-u, podseća me na tvoj stil vođenja intervjua... Oštro, konkretno, pametno... Kako ti se čini njegova emisija ''NEDELJOM U 2'' i kako ti generalno izgleda hrvatska televizija u odnosu na naš tv program?
Stanković je vrhunski novinar. Kad god vidim njegovu emisiju poželim da radim jednom nedeljno. HRT, odnosno nekada TV Zagreb, oduvek je bio mnogo bolji od RTS-a, konceptualno, sadržinski, vizuelno, u svakom pogledu. Uvek je to izgledalo ovako: Beograd je imao bolje i hrabrije štampane medije ali je Zagreb imao bolje elektronske medije. To je ključna medijska razlika Srbije i Hrvatske. To se nije promenilo.

Kada će Srbija postati normalna zemlja?
Brzo. Taj evropski talas normalnosti toliko je jak da čak ni Srbija sa svim svojim retrogradnim sklonostima i srednjovekovnim političarima neće moći da mu se odupre. Sve će mnogo brže da se menja kad budemo na beloj šengenskoj listi a na Surčinu budu parkirani avioni barem dve low cost kompanije. Kad klinci budu mogli za 50 Evra da provedu dan u Parizu ili Amsterdamu.

Ako postoji podela na dve ili tri Srbije, kako bi je ti definisao i gde si ti u toj priči?
Tu podelu odnosno sintagmu: dve ili tri Srbije, forsira ta srednjevekovna politička svest koju sam pomenuo. To se u normalnom svetu zove različitost. Ona se podrazumeva i naravno toleriše. Pod uslovom da se ne razlikujemo tako što neko govori istinu a neko laže. Što neko otima i zloupotrebljava svoje pozicije a drugi to ne rade. Ja se lično vidim u jednoj tolerantnoj i izrazito gradjanskoj priči.

Šta čitaš u poslednje vreme? Možeš li nešto da preporučiš?
Trenutno ponovo čitam Darelov Aleksandrijski Kvartet. To je čudesna knjiga. A mogu recimo da  preporučim i knjigu: Najbolje za muškarca, Džona O Farela. Beskrajno je inteligentna i duhovita.

Kakvu vrstu opuštanja voliš i kako uopšte provodiš slobodno vreme? Sport, slušanje muzike...?
Sada nemam baš mnogo slobodnog vremena, nažalost. Ali, volim vina i skupljam ih. Naravno i otvaram ih, kad sam sa prijateljima. Ne retko i kad sam sam. Vino je najsocijalnije piće, pod uslovom da se ne loče već pije. Trenutno sam na pauzi ali uglavnom se bavim sportom. Mašine za kondiciju, teretana i slično. Muzika, naravno.

Prva ploča u životu, i poslednji CD koji si kupio?
Prva ploča? Mislim da je bio Bob Dilan. Poslednji CD je Cold Play.

Ko su tvoji heroji iz detinjstva ?
Moja cela generacija je rasla na srpskim košarkaškim mitovima. Direktno iz stripova smo prešli na sport.

Omiljena ulica u Beogradu ?
Ljube Stojanovića, u profesorskoj koloniji. U beogradskom betonskom dizajnersko-gradjevinskom masakru ona deluje nestvarno lepo i jednostavno.

Šta te u Srbiji najviše nervira , a šta te raduje?
Izludjuje me primitivizam. Raduje me što će uskoro izbori.

Nedavno je kod tebe u emisiji bio gost  popularni Miki iz Velikog brata . Da nisi na TV B92, da li bi radio  intervju sa njim?
Naravno. Goste u Poligrafu ne bira Emotion. Goste biramo Antonela i ja.