Ko je zapalio žito ?

S obzirom da je uredba donešena na inicijativu Ministarstva poljoprivrede – najviše pitanja o tome koliko je uredba dobra ili loša se upravo čulo sa te strane – od poljoprivrednika, kojih se uredba najviše tiče.

Ali, pre nego što počenemo da analiziramo – ko je „dobar“ a ko „loš“ zbog uredbe –najosnovnije je da pokušamo da napravimo scenario – šta sve može ili treba da usledi kao poseledica uredbe.

Pre toga ipak, hajde da vidimo u kakavim okolnostima je uopšte počelo da se razmišlja o zabrani izvoza.

Gladna godina

Žetva pšenice je bila prilično mršava – po onome što je moglo da se vidi na poljima - a prosečna po zvaničnom izveštaju ministarstva poljoprivrede.

Nije bila katastrofalna , kako su neki očekivali , medjutim prinosi su uglavnom bili ispod prosečnih. Interesatno za žetvu je i da je poranila oko petnaest dana , pre svega zbog ranije setve , ali i specifičnih uslova vegetacije. Zvanično, Srbija je požnjela pšenice sa 550 hiljada hektara – nešto preko 2 miliona tona.

Ovo ipak nije tako loše, posebno ako imamo u vidu da su naše godišnje potrebe oko 1,7 miliona tona. Dakle – pšenice je ,makar prema zvaničnim statistikama bilo za izvoz. Pre same žetve predstavnici žitomlinske industrije i vlasnici silosa su pokušali da se dogovore u vezi otkupne cene pšenice.

Glavna poenta sastanka o kome se više nagadjalo nego što je zvanično održan je bilo da se nadje način da se kontroliše cena pšenice u otkupu na iznos izmedju 9 i 10 dinara.

Problem je nastao kada su veliki potencijalni, novi izvoznici pšenice, pre svega MK komenrc objavili da ne žele da se pridržavaju dogovora i da će plaćati pšenicu po ceni koja bi im izvoz učinila isplativim.

Na , kraju tržište je uradilo svoje tako da se pšenica , od kraja do kraja i od silosa do silosa plaćala izmedju 10,20 dinara i 12 dinara, pri kraju žetve.

Ono što je kao pojava bilo primetno je da dosta poljoprivrednika odlučilo da čuva svoju pšenicu. Ova pojava, mada je izuzetno razumna i logična s obzirom na variranje cena pšenice u zavisnosti od doba godine sve do ove godine nije bila uobičajena. Glavni, uslovno rečeno, problem sa žetvom pšenice je to što je to prva ratarska žetva – najveći broj manjih poljoprivrednika je u vreme kada žetva pada finansijski iscrpen i želi da što pre dodje do gotovog novca. Upravo iz toga razloga je uobičajeno da mlinari za vreme do žetve otkupe sve ostatke prošlogodišjneg roda, a do kraja žetve najveći deo roda iz te godine.

Medjutim, poučeni iskustvima iz ranijih godina i subvencijama ministarstva poljoprivrede u predhodnom sazivu, za čuvanje pšenice – dosta njih se odlučilo da svoje žito sačuva.

Medjutim, to im nije uvek uspevalo. Do ove sezone najveći deo skladištnih kapaciteta koji postoji u Srbiji je privatizovan. Novi vlasnici silosa su u dosta slučajeva jednostavno odbili da čuvaju žito, ili su cene čuvajna bile tako visoke da su destimulisale poljoprivrednike.

Ipak i pored uglavnom nefer odnosa silosa prema poljoprivrednicima oko 500 000 tona pšenice je ostalo na čuvajnu.

Pri kraju žetve se javlja novi momenat. Postalo je očigledno da je žetva loša u celom regionu, možda čak i lošija nego u Srbiji. Čak šta više – postoji nedostatak pšenice u celom svetu. Najveći svetski izvoznici SAD, Kanada, Australija najavljuju da će smanjiti kvote za izvoz ove godine. Australija, veliki izvoznik žita je već dve godine pogodjena teškim sušama.

Iz toga razloga cena pšenice na berzama počinje da raste i dostiže rekordni nivo za poslednjih 14 godina.

Pšenica postaje iznenada veoma privlačna za izvoz – medjutim to podiže cenu na lokalnom tržištu Srbije. Izveštaji medija uz stalne konstatacije o lošoj žetvi, podgrevaju osećaj da postoji manjak pšenice. Do donošejna uredba – izveženo je preko 300 000 tona pšenice – medjutim u tom momentu, zbog panike koja je zavladala na tržištu Srbije, cena pšenice toliko raste da izvoz čini skoro neprofitabilnim.

U momentu pred samo donošenje uredbe vlade cena pšenice na čikaškoj berzi je 14,50 dinara, na budumpeštanskoj berzi, koja je referentna u regionu je nešto preko 15 dinara – a u Srbiji je otprilike nešto izmedju te dve cene.

Zbog skoka cene pšenice – raste cena brašna – što pokreće pitanja o opravdanosti cene hleba.

To pitajne nije novo – i prošle godine, kada je cena pšenica bila nešto iznad 9 dinara privatni pekari su zahtevali korigovanje cena hleba – medjutim , zahvaljujući reakciji vlade, izdavanju pšenice iz robnih rezervi – poskupljenje je izbegnuto.

Mediji su se u toku „mrtve“ sezone godišnjih odmora, u nedostatku tema posvetili pričima o suši i predstojećoj katastofi i poskupljenjima.

To dodatno podgreva strahovajna o nedostatku pšenice.

Svi naši strahovi

Zbog suše očekuje se veoma loša žetva svih ostalih žitarica – kukuruza, soje , suncokreta.

Vlada se plaši da bi podizanje cene hrane moglo da podigne stopu inflacije.

Industrija prerade hrane se plaši da bi mogla da ostane bez sirovina ili da će morati da ih uvozi po visokim cenama. Naše uljare su izvoznici ulja – ali pri tome i uvoznici sirovine. Prošle godine smo izvezli suncokret iz Ukrajine. Preradjivački kapaciteti prevazilaze domaću proizvodnju čak i u normalnim godinama – ove godine ne samo da se očekuje loša žetva već je i suncokretom posejano 30% manje površina nego prošle.

Prozvodjači stočne hrane su takodje u panici. Zbog rekordno visokih cena kukuruza moraju da podignu cenu koncentrata.

Posledično, mora da skoče otkupne cena mesa.

Klaničari podižu svoje cene- jer je i njima poskupela sirovina.

Gradjani su uplašeni – i nezadovoljni najavljivanim porastom cena.

I tako – trećeg avgusta doneta je uredba ...

U petak uveče , na telefonskoj sednici, moglo bi da se kaže , po hitnom postupku vlada donosi uredbu kojom se zabranjuje izvoz pšenice u sledeća tri meseca. Šta je tu čudno ?

Prvo , zašto petak uveče i telefonska sednica. Niko ne može tek tako da izveze žito – preko vikenda.Drugo, mada je glavni razlog „telefonskog sastanka“ donošenje uredbe o pšenici – konačan dokument zadrži zabranu izvoza i kukuruza, suncokreta i soje.

Ko je izgubio ?

Svako bi pomisli da su najugroženije sve te firme koje se bave izvozom pšenice – njima je nešto zabranjeno.

Medjutim, ovo ne mora da bude baš tačno. U momentu kada je uredba donešena, cena pšenice je toliko visoka na domaćem tržištu da je – skoro besmisleno izvoziti je.

Dakle – izvoznici pšenice ne gube ništa specijalno. Čak šta više, ugovori, dogovori koji postoje o izvozu sada ne moraju da se poštuju – pošto je delovala VIS MAJOR – u ovom slučaju vlada.

Intresatno je da je većina izvoznika zapravo pozdravila odluku vlade. Da li samo zbog fer i korektnih odnosa i razvijene svesti o opštem dobru ?

Da li gube mlinari ?

Pa – ne baš – oni su i onako svu pšenicu otkupili po ceni od oko 10,5 do 11 dinara. Oni sigurno imaju zaradu. Ukoliko cena pšenice i padne kao posledica uredbe – to neće biti ništa značajno za njih.

A postoji i jedna svarno dobra okolnost za njih.

Uredba važi na tri meseca.

Oni ionako čuvaju žito. Većina njih da i onako ne bi prodala „u celosti“, već samo da podmiri svoje troškove i trenutne potrebe.

S druge strane – uredba je donešena, u neku ruku , pod pritiskom javnosti – potrošača uplašenih da će morati da plaćaju više za svoju hranu.

Šta su oni dobili ?

Poskupljenje hleba koje je najavljeno mora da se dogodi – ekonomski uzevši trebalo je da se dogodi i mnogo pre. Poskupljenja mesa takodje. Zapravo ne postoji nijedna zakonska prepreka da ne poskupe i ulje, šećer. To će se zapravo najverovatnje dogoditi.

Kada se granice budu otvorile za tri meseca – osim ukoliko ne bude nove subvencije vlade, cene na tržištu prehrambenih proizvoda će se formirati slobodno.

Okrunjen ili neokrunjen ?

Dakle, ko je dobio ?

Setimo se onog podatka – da poljoprivrednici čuvaju 500 000 tona žita.

Njima je novac itekako potreban. Finansijski nisu dovoljno snažni da duže čuvaju žito – zbog visokih cena SKLADIŠTENJA. Moraju da ga prodaju – mlinarima.

Ali , naravno, s obzirom da cena pšenice pada – moraće da ga prodaju , po , doduše višim cenama nego u žetvi – ali opet NIŽIM od onih koje su mogle da postignu – i vrlo verovatno po NIŽIM cenama nego na svetskom tržištu.

Za tri meseca kada izvoz ponovo bude dozvoljen – njihovo žito ĆE BITI PRODATO po cenama koje će sigurno BITI VIŠE. Ali, neće ga prodati oni – već trgovci.

Ali , to nije jedino važno.

Bliži se žetva suncokreta. U okruženju su cene zrna dostigle neverovatnih 400 dolara po toni. Istovremeno u Srbiji je svega 10% posto površina radjeno u kooperacije, gde će uljare dobiti sirovinu po ceni od 175 evra po toni.

Zahvaljujući uredbi – poljoprivrednici će prodavati suncokret po cenama koje su niže nego u okruženju – uljare će dobiti jeftine sirovine.

Isto važi i za soju i kukuruz.

Tokom tri meseca koliko će uredba biti na snazi – cena žitarica u Srbiji će višestruko pasti u odnosu na cenu na svetkom tržištu.

Poljoprivrednici će prodati svoj rod po veoma niskim cenama.

Fear and loathing in Las Vegas

Uredba će preradjivačkoj industriji omogućiti da dodje do jeftinih sirovina.

Kada se granice ponovo otvore za tri meseca proizvodi i sirovine koje su otkupljene po veoma niskim cenama biće veoma konkurentni na svetskom tržištu.

Zapravo – prodaja pšenice i kukurza bi mogla da tada bude dobar posao.

Izvoz ulja takodje. Uljare ne samo da su imale jeftine sirovine već imaju i subvencije vlade od 10% za izvoz ulja.

Biće zarade.

Vlada, zavera, paranoja ?

I ... ako ste pročitali sve ove stvari – osnovna pitajnu su :

Da li je vlada u ovom slučaju veliki zli vuk koji je na uštrb seljaka odlučio da pomogne jednoj od najmoćnijih industrija u Srbiji ?

Da li je to usluga koju si finansijeri predizbornih kampanja tražili od pobednika ?

Pa – možda ima istine u tome – ali to niko ne može da dokaže - a i možda je i totalna besmislica.

Vlada je donela uredbu da bi zaštitila ekonomiju, potrošače.

Najspornije je ograničeno vremensko trajanje – šta će se dogoditi za tri meseca ?

Medjutim , s druge strane - vlada jedne zemlje i industrija – ne bi trebali da budu sukobljeni – logično je i da vlada brine o interesu industrije.

Ili – možda je samo donošenje uredbe nespretan marketinški potez – koji treba da uveri gradjane da vlada brine o njima ?

Slučajno – ovo se pogodilo sa interesima velikih poslovnih sistema ?

Alternativni scenario

Ali, da bi pokušali da se još malo približimo nekim odgovorima , moram da prepoznamo šta bi se dogodilo da vlada nije donela uredbu ?

Da su izvoznici izvezli žito da li bi narod ostao gladan ? Pa – ne baš. Cena pšenica je u vreme donošenja uredbe već bila nestimulativna za izvoz. Čak šta više – u ovom momentu , posle donošenja uredbe je potpuno ista kao cene pšenice iz uvoza.

Da li bi srpski stočari ostali bez kukuruza ? Ne bi – žetva kukuruza će biti veoma loša – oko toga se svi slažu – ali opet kukuruza ima dovoljno za domaće potrebe.

Cena kukuruza bi rasla – dok se ne poklopi sa cenom na svetskom tržištu – i tu bi morala da stane. Fabrike stočne hrane bi morale da podignu cene koncentrata – stočari bi morali da podignu cene stoke, skočila bi cena mesa – ali – to se već i onako dogodilo.

Uljare bi morale da plate više za soju i suncokret – moralo bi da dodje do rasta cena ulja ? Vrlo verovatno. Ali s druge strane – da li će neko sprečiti uljare da podignu cenu ulja sada zbog toga ?

Fucking&Shoping

I na kraju – šta je sa slobodnim tržitem i trgovinom ?

Možda – zapravo sve može da poprimi izvestan smisao ? Ako ...

Jedna stvar povlači drugu sa sobom. Ako se vlada odlučila na mere kojima je praktično naredila poljoprivrednicima da jeftino prodaju svoje proizvode – da li će to uraditi i sa preradjivačkom industrijom ?

Da li će za tri meseca da bude zabranjen izvoz ulja, brašna,stočne hrane, mesa ?

Ako je odgovor da – onda je sve u redu – uredba ima smisla.