Zvezdin Bordo: Novi Keln ili novi Strazbur?

Zvezdinim navijačima dramatični finiši nisu strani, naprotiv, a iskustva umeju da budu fantastična ili tragična.

Dve slične tragedije, obe na obali Rajne, predstavljale su prelomne tačke u poslednjih četvrt veka najtrofejnijeg srpskog kluba – Keln 1989. i Strazbur 2005. godine.

Keln, 6. decembar 1989: Škola

Zvezda se posle izrazito neuspešne sezone za svoje prilike (bez ijednog trofeja, izugbila titulu od Vojvodine debaklom u direktnom duelu), vratila u sjajnu formu, igrala atraktivno i po modelu trenera Dragoslava Šekularca, glatko izbacila Galatasaraj i tada vrlo dobri Žalgiris.

U novembarskom duelu u Beogradu Dejan Savićević sâm je bacio na kolena ekipu koju su predvodili Pjer Litbarski, Tomas Hesler i Bodo Ilgner sa dva gola u drugom poluvremenu.

Na revanš, koji se igrao na stadionu Mingersdorfer, Zvezda je otišla u čudnom raspoloženju – priča o odlasku Dragana Stojkovića u marsejski Olimpik, koji je već dogovoren za naredno leto, probila se u javnost i poremetila pripremu ekipe.

Uprkos tome, u prvih sat vremena Zvezda je kontrolisala igru, dominirala i stvarala šanse, ali nije postigla ključni gol. Kada je Falko Gec u 59. minutu postigao prvi gol za „Jarčeve“ osetilo se da gostujuća ekipa počinje da gubi tlo pod nogama, a kada je isti igrač posle driblinga Heslera po levoj strani izjednačio ukupni skor sedam minuta pred kraj počela je drama.

U 89. minutu Robert Prosinečki imao je priliku da stavi tačku na meč i obezbedi zvezdi 14. proleće u istoriji, ali je njegova lopta prohujala pored nemoćnog Ilgnera, ali sa pogrešne strane stative. Osveta je stigla minut kasnije i to na brutalan način – posle slobodnjaka na 25 metara od gola odbrana je očekivala udarac, pa je centaršut na zadnju stativu ostavio pred debitantom Milojevićem ništa manje od pet usamljenih igrača Kelna, od kojih je loptu preko linije poslao Frank Ordenevic.



Lekcija je bila skupa, jer je Zvezda smatrana jednim od favorita za osvajanje Kupa UEFA, ali se na duže staze isplatila. Manjkavosti u odbrani su otklonjene kada je koju nedelju kasnije doveden Miodrag Belodedić, rumunski reprezentativac koji je izuzetnom hladnokrvnošću i sigurnošću u potpunosti stabilizovao odbranu, dotle upadljivo slabiji deo tima.

Zvezda je zatim osvojila duplu krunu, vratila sa pozajmice Radu Vladimira Jugovića, a priliku da klub povede u novi evropski pohod dobio je Ljupko Petrović, koji je prethodne sezone sa Vojvodinom uzeo Zvezdi titulu. On je sklopio i poslednju kockicu, dovođenjem mlade zvezde svoje šampionske generacije iz Novog Sada Sinišu Mihajlovića.

Uprkos odlasku nesumnjive prve zvezde tadašnjeg tima Dragana Stojkovića, ujednačenija ekipa uspela je ono što niko iz ovih krajeva pre toga nije (a verovatno nikada i neće) – da pokori Evropu i donese na Marakanu ušati pehar. Da u SFRJ nije izbio rat, verovatno da ne bi ceo tim napustio Beograd u samo dva leta, a Zvezda izvesno ne bi titulu branila iz Segedina, Sofije i Budimpešte.

Strazbur, 14. decembar 2005: Ponor

Prvih deset sezona posle sankcija donelo je mnogo uzbuđenja i sjajnih utakmica (od dvomeča sa Barselonom do sjajne pobede nad PSV-om), nekoliko teških poraza (u revanšu od PSV-a i zatim od Zenita), neke bolne neuspehe protiv slabijih rivala (Ksamaks i CSKA Kijev) i tri puta srušene nade u plasman u LŠ. Ipak, tek će sezona 2005/2006 biti prava evropska avantura u starom stilu.

Već prvi meč sezone bio je spektakl u malom – povratak u Hrvatsku posle 14 godina i pobeda nad Interom iz Zaprešića. U revanšu pobeda je bila rutinska, ali je jedan bačeni mobilni telefon naknadno mnogo koštao. No, o tome se mislilo tek posle dramatičnog dvomeča sa Bragom, dva remija i herojski debi Vladimira Stojkovića, koji je odbranio mesto u grupi, prvi put posle sankcija.

Takmičenje u grupi je i pre puta u Alzas doneo mnogo drame. Zvezda je pred praznim tribinama (zbog onog telefona) povela protiv Bazela, igrala dobro i – izgubila, golom u samom finišu. Zatim je usledio put na krajnji sever, meč sa Trumseom od kojeg se očekivala pobeda, a stigao je poraz od 1:3. Kada je izgledalo da je Zvezda srušena, Žigić je blesnuo i sa dva gola srušio favorizovanu Romu (3:1, uz promašaj Kasana sa bele tačke).

Odjednom se pred Zvezdom sve otvorilo. Ekipa je pred utakmicu u Strazburu imala sve u svojim rukama – pobeda vodi u evropsko proleće, prvo u 14 godina, a rival je već prošao dalje i igraće sa kombinovanim timom. Malo dalje, u Mecu, Zvezda je sedam godina ranije izborila dalji plasman na dramatičan način – povela, primila dva gola, pa slavila na penale.

Početak je bio savršen iz ugla Zvezdinih navijača – potpuna dominacija, gol Dušana Baste u prvom poluvremenu, zatim još jedan Ardijana Đokaja na ulasku u završnih pola sata. Sa relativno zainteresovanim Francuzima izgledalo je da se sve kockice Zvezdinog vaskrsnuća slažu.

Da bi se shvatio dodatni značaj situacije, treba se osvrnuti i na okolnosti. Posle teških devedesetih, kada je prvi put u istoriji Zvezda ostala na jednoj tituli u sedam sezona (1993-99) i živela u senci Partizana, još od prelaska veka počeo je uspon ka vrhu, ali su dolazak Dragana Stojkovića na mesto predsednika i pogotovo dovođenje Valtera Zenge na klupu kluba doneli veliki entuzijazam.

Ekipa je bila sastavljena od igrača koji će činiti okosnicu reprezentacije u narednih nekoliko godina (devet startera iz Strazbura igralo je do danas za SCG i Srbiju), i očekivalo se da bi prolazak u prolećnu fazu mogao da bude uvod u veliki uzlet, ako ne u sada zaista nedostižni evropski vrh, onda bar na drugi nivo evropskih klubova.

Onda je došao 75. minut, Đokajev centaršut za Žigića, koji sa peterca šalje loptu visoko na tribine. Samo četiri minuta kasnije tinejdžer Kevin Gameiro, visok 172 cm, najviši je posle jednog prekida i sa peterca smešta loptu u Zvezdinu mrežu.

Usledilo je petnaest minuta panike, sve dok posle tri minuta sudijske nadoknade Nenad Kovačević nije napravio faul na mestu odakle se može uputiti centaršut. Lopta je sa pet metara prosleđena na zadnju stativu, gde je najniži igrač na terenu krunisao svoj evropski debi i drugim golom. Kevin Gameiro je u međuvremenu izrastao u ozbiljnog igrača i reprezentativca Francuske, ali tada je imao 18 godina i desetak seniorskih utakmica iza sebe.



Bio je to šok za navijače i rukovodstvo zvezde, ali utisak je da je udarac najteže pao igračima. Jedna talentovana generacija kao da se nikada nije oporavila od tog šoka na evropskom nivou. Iako su u Srbiji dominirali (te i sledeće sezone osvojili duple krune), u Evropi su dekoncentraciju potvrdili u oba meča sa Liberecom sledeće jeseni (u Češkoj primili po gol u obe nadoknade, u Beogradu iz prvog napada), da bi u jesen 2007. izborili plasman u grupu Lige UEFA, ali tamo ponovo upadali u paniku kako se meč bliži kraju, pa su od Bajerna primili dva gola posle 85. minuta, a od Arisa tri u poslednjih četvrt sata.

Dotle će iz kluba već otići svi akteri strazburske drame, a tim će tek sačekati pet godina agonije na svakom planu, od finansija, do klupskog ustrojstva, od serije sezona bez titule, do pet godina bez septembra u Evropi.

Gde će Zvezda posle ovoga?

Sa ovakve tačke postoje samo dva puta – Zvezda se može podići, nastavljajući tako proces koji je uočljiv od dolaska Prosinečkog, a posebno tokom ove godine, ili sasvim pasti, šokirana neuspehom, kada je trijumf bio u rukama.

Ono što se u Ljutice Bogdana dogodilo u poslednjih godinu dana lako izmiče pogledu ako se u obzir uzmu sve dramatične okolnosti koje su pomenute u prethodnim pasusima. A promena je zaista dramatična i jasna ako se uporede dve utakmice sa francuskim timovima u plej of rundi za Ligu Evrope, iako je u krajnjoj liniji njihov ishod isti.

U finansijskim uslovima u kojima se tim nalazi Robert Prosinečki možda i nije imao drugi izbor, ali je presek koji je napravio prošle zime dugoročno najbolja stvar koja se desila Zvezdi u poslednjih četvrt veka, još od kada su Džaja, Cvele i ostali napravili istorijski petogodišnji plan, ostvaren u Bariju posle četiri sezone.

Daleko od toga da Zvezda, ili bilo ko iz naše okoline (čitaj: od Milana i Minhena naovamo) može u ovom trenutku i da sanja o onome što se dogodilo 1991, ili pet godina ranije Steaui. Jeste Zvezda 15 puta igrala evropsko proleće i 6 polufinala evrokupova, ali je to činila u jedno drugo vreme. Plasman u LŠ i 5-6 bodova u grupi bi u današnje vreme bilo lep uspeh, a proleće u elitnom takmičenju apsolutni vrhunac realnih ambicija.

Sve pobrojano je u odnosu na rezultate iz prethodnih dvadeset godina veoma daleko. Ali, uslovi da se na tu stranu krene su postavljeni, a značaj drugog Robijevog boravka na Marakani verovatno će se dobro sagledavati tek sa distance. Radikalno podmlađivanje, koje je nastavljeno dovođenjem Mudrinskog i Pantića u finišu prelaznog roka, dovelo je dotle da je i bez velikih ulaganja oformljena kičma ekipe za naredni period koji se više ne broji sa dva ili tri prelazna roka.

Prosinečki je vrlo često bio krajnje rigidan oko svojih ideja, što ga je dovodilo u sukobe čak i kada je bio potpuno u pravu. To je posebno primetno bilo u izboru taktike, koji je trpeo kritike čak i od klupskih čelnika, posle kojih je i došlo do razlaza. Igra Zvezde od dolaska Prosinečkog može se opisati kao 4-3-3 sa velikim posedom lopte. Mnogi kritičari preferiraju 4-4-2, iako Zvezda nije imala igrače za takav raspored. Kritika je bilo i na Robijevo insistiranje na kontroli lopte, koje je često tumačeno kao jalovo.

Međutim, tim je za samo godinu dana od potpune pogubljenosti na terenu u Renu i zbirnih 1:6 došao do ravnopravnog dvomeča sa kvalitetnim francuskim timom i čak sedam uzastopnih poluvremena bez primljenog gola protiv solidne Omonije i kvalitetnog Bordoa.

Ako su strateška ideja i harizma Roberta Prosinečkog bili dovoljni da postave temelj tima, dolazak Aleksandra Jankovića, iako se tranzicija odigrala u zaista najnepogodnijem mogućem trenutku, mogao bi da bude podjednako bitan faktor. Hladnokrvnost i studioznost novog Zvezdinog trenera odlična su kontrateža onome što su mladići u crveno-belom imali u svlačionici u prošlih godinu i po.

Ključni aspekti Jankovićevog rada identični su onima koje ima veliki deo mlađe generacije evropskih trenera, još od doba kada je Murinjo poveo revoluciju. Baš kao novi trener Liverpula Brendan Rodžers, gvardiolin zamenik Tito Vilanova, kao i Totenhemov Andre Vilas Boaš, Janković se rano odlučio da umesto igračke radi na trenerskoj karijeri.

Svi oni su počeli kao pomoćnici svojih uspešnih mentora, a tokom razvoja bili su skauti. Svakodnevno suočavanje sa različitim pristupima protivničkih timova značajno pomaže razumevanju taktike i uočavanju prednosti i nedostataka i svog i protivničkog tima u duelu. Praksa u evropskom fudbalu govori da treneri sa takvom razvojnom putanjom imaju sve više uspeha.

Jankovićev mirniji i fleksibilniji karakter sačuvaće ga od nepotrebnih sukoba, što je u periodu kada Zvezdi očajnički nedostaje stabilnost preko potrebno. U prošlom boravku na klupi ekipe on nije izgubio meč u domaćim takmičenjima, a sa početkom kakav je imao po povratku u klub, nema sumnje da će imati opštu podršku.

Zvezdina najvažnija godina

Za Zvezdu je poslednjeg avgustovskog dana 2012. počela odlučujuća godina u istoriji. Ono što klub učini u narednih 12 meseci odrediće godine, možda i decenije koje slede. U takvim okolnostima nema mnogo pitanja šta je cilj – sve osim titule biće izraziti neuspeh, ali pravi test biće sledeće leto i borba za mesto u Ligi šampiona.

Posle sezona u borbi sa francuskim klubovima, prijatna promena za navijače crveno-belih svakako bi bila da im najteži moguć rival u žrebu dolazi iz liga kakve su danska, švajcarska, austrijska, kiparska ili izraelska, a prvaci tih pet država su najviše rangirani timovi u delu žreba za šampione, tokom kvalifikacija za sledeću LŠ. Pred mečeve sa njima javnost svakako neće, kao pred mečeve sa Bordoom, Zvezdine šanse svoditi na statističku grešku.

U evropskom fudbalu slede turbulencije kakve do sada nismo videli, zbog dramatične finansijske krize koja trese kontinent, a još više (i prilično povezano) zbog toga što za dva leta ističe sporazum FIFA, UEFA i najvećih evropskih klubova. To u praksi znači da posle SP u Brazilu prestaju obaveze klubova i prema svetskoj (da igrače puštaju u nacionalne timove), i prema evropskoj kući fudbala (učešće u takmičenjima koja organizuje UEFA).

Razlog je novac – FIFA i UEFA već decenijama grabe daleko veći procenat sve većeg finansijskog kolača, iako su im rizik i ulaganja potpuno nesrazmerno mali, a oni koji igrače plaćaju suludo mnogo ne žele da tako i ostane. Da li će to doneti fudbalski ULEB, evropsku Superligu ili značajno finansijski reformisano takmičenje u obliku sličnom današnjeg, izvesno je samo da bez promena neće proći.

Upravo zbog toga je pozicioniranje klubova pred te tektonske promene od ključne važnosti, a realno je potencijal Crvene zvezde nemerljiv sa bilo kojom drugom ekipom iz ovog dela Evrope, ne samo zbog istorije, još više zbog broja navijača i komercijalnih mogućnosti koje to sa sobom nosi. Iz tog ugla onih 40 hiljada, koliko je u proseku gledalo tri evropska meča na Marakani, ili onih petnaestak hiljada, koji se svakog drugog vikenda pojave na stadionu, izgleda još veće.

Zbog toga za klub iz Ljutice Bogdana više nema vremena da se čeka sledeća sezona. Imperativ je uspeh odmah. U takvim okolnostima, pre svega zbog relativno malog broja igrača u rotaciji, ispadanje iz Lige Evrope može se ispostaviti i kao prikriveni blagoslov.

Zvezdine dramatične pobede

Najopštije mesto ovog tipa bez dileme je meč sa minhenskim Bajernom u Beogradu, 24. aprila 1991. godine. Zvezda je prvi meč polufinala na olimpijskom stadionu u bavarskom glavnom gradu dobila rezultatom 2:1, odlično je otvorila i revanš, povela 1:0, ali je kiks-gol iz slobodnog udarca ulio strah u kosti šampionske generacije. U narednih dvadesetak minuta Bajern je dominirao, poveo i preko Rolanda volfarta propustio priliku da dotuče ekipu Ljupka Petrovića, što im se osvetilo kada je Augentaler nespretno zakačio loptu i prevario zbunjenog Aumana, posle čega se nebo otvorilo, a stadion eksplodir’o.



Visoko mesto u istoriji FKCZ predstavlja i gol Dušana Savića na Hajberiju u 87. minutu, kojim se Zvezda izborila za evropsko proleće 1979. Ta sezona je, osim što je bila druga po uspešnosti u istoriji kluba (završila se finalnim dvomečom sa Borusijom Menhengladbah) bila i najdramatičnija u njegovoj istoriji.



Počela je neverovatnim preokretom protiv belinskog Dinama. Posle 2:5 u Nemačkoj malo ko je u Beogradu bio optimista, a kada je Dinamo poveo na Marakani u 12. minutu svi su mislili da će evropski put beogradskog kluba biti okončan već na startu. Međutim, od 60. minuta kreće preokret, koji je okončan autogolom Rajnharda Lauka u 90. minutu, posle pokušaja Miloša Šestića. Zvezda je dalje otišla na gol u gostima, a ostatak je istorija – pali su Sporting Hihon, Arsenal, Vest bromvič i Herta, do poraza u finalu.



Sličan preokret gledaoci na Marakani doživali su i u leto 2009, kada je Crvena zvezda igrala sa Dinamom iz Tbilisija. Posle dve početničke greške u Gruziji i poraza 2:0 posao je izuzetno iskoplikovan sa dva još bizarnija primljena gola u prvih 25 minuta, posle čega su momci iz Tbilisija imali ukupnih 4:1. Međutim, zvezda se vratila do poluvremena sa još dva gola, a četvrti gol Dejana Lekića (jedan je smestio u svoju, a tri u protivničku mrežu) na meču u 88. minutu za 5:2 izazvao je eksploziju emocija na stadionu.



Slična atmosfera vladala je i u jesen 1997, kadaje na startu takmičenja u Kupu kupova Zvezda izvukla Kajzerslautern. Posle 1:0 u Nemačkoj Zvezda je istovetnim rezultatom pobedila u 90 minuta na Marakani, a u produžecima crveno-beli su odigrali šokantno dobro i postigli još tri gola. Blistao je tada još tinejdžer Dejan Stanković, dvostruki strelac, ali je neumoljivi žreb u sledećoj rundi srpskom klubu dao za rivala Barselonu, kasnijeg pobednika takmičenja.

Penali odlični, gol u gostima 50-50

Zvezda je navikla na drame sa evropskim velikanima, a sa tri najuspešnije ekipe starog kontinenta morala je da igra i posle 180 minuta, i to sa dvotrećinskim uspehom – u Kupu Sajamskih gradova 1963. Zvezda je u majstorici pobedila Barselonu u Nici 1:0, a 12 godina kasnije na penale izbacila Real Madrid u četvrtfinalu Kupa pobednika kupova. Manje sreće crveno-beli su imali sa maglom i Milanom – posle dva puta po 1:1 Milanisti su prošli na penale, pošto je prvobitno prekinut beogradski meč pri vođstvu Zvezde.



Zvezda je penale ukupno izvodila pet puta, i samo je tada izgubila. Pored pomenuta dva meča i finala u Bariju ekipa iz Ljutice Bogdana pobedila je na penale i Mec 1998, kao i Omoniju ovog avgusta.



Dok se pobednik u slučaju ukupnog nerešenog ishoda odlučivao majstoricom, Zvezda je imala skor 1-1 (godinu posle barse ispala od Rendžersa), a od kada razliku predstavlja gol u gostima to je presudilo 12 Zvezdinih dvomeča, po 6 u korist i protiv beogradske ekipe. Zanimljivo je da je dva puta gol u sotima bio dovoljan na putu ka finalu Kupa UEFA 1979, a da je na isti način ekipa ispala u polufinalu KEŠ osam godina ranije.