Sport / Jelena Trajković 39

Doviđenja, Brđo, ne zbogom!

Bio je pravi kapiten. Vođa na terenu kakav se samo poželeti može. Van njega, sjajan čovek i zato je njegova smrt došla kao šok, kako onima koji su ga poznavali, tako i onima koji nisu. Jer, živeo je malo, tek 50 godina, ali je pružio mnogo. Ime Dejana Brđovića zauvek će zlatnim slovima biti upisano u istoriji srpske odbojke, a ljubitelji tog sporta uvek će ga se ponosno sećati.

Izvor:
Starsportphoto

Dejan Brđović je preminuo u ponedeljak, dva meseca pre svog 50. rođendana, a vest o njegovoj smrti šokirala je sve. Tek mali broj ljudi znao je da je teško bolestan i to samo zato što je on uvek bio pozitivan, zabavan i čovek koji se nikada nije predavao. Zbog toga je mnogima bio idol, ali i činjenice da je odbojku držao u malom prstu.

Saigračima je bilo pravo zadovoljstvo da ga imaju u timu, a igračima koje je trenirao čast što uče od takvog odbojkaškog majstora. Nije skromno reći da je upravo on jedan od onih koji su Srbiju napravili odbojkaškom zemljom. Odigrao je 300 utakmica u dresu reprezentacije Jugoslavije i ostavio je na snažnim osnovama svojim naslednicima, ali je prethodno sa većinom njih osvojio olimpijsku bronzu 1996. godine u Atlanti.

Iako je na početku karijere igrao na poziciji tehničara, najveću slavu stekao je kao korektor, a onda samo pomislite kako je bilo Ivanu Miljkoviću kada je njega nasledio na toj poziciji u reprezentaciji Jugoslavije. Istina je da je bio veliki korektor, ali još veći kapiten, koji je bodrio svoju ekipu i dizao je kada joj nije išlo. Imao je pravo umeće da kaže pravu stvar u pravo vreme i to ga je učinilo pravim vođom na terenu, ali i van njega.

Mnogi ga pamte po igrama u nacionalnom timu devedesetih godina, ali je on plavi dres nosio mnogo ranije. Debi za Jugoslaviju na nekom od velikih takmičenja imao je na Univerzitetskim igrama 1985. godine, a samo dve godine kasnije usledila je zlatna medalja na istom takmičenju, kada je domaćin bio Zagreb.

Branio je boje Jugoslavije na Evropskim prvenstvima 1987. i 1989, a potom i Mediteranskim igrama 1991. godine u Atini, na kojima je osvojeno srebro. Posle ukidanja sankcija bio je kapiten reprezentacije koja je započela svoj put ka odbojkaškom vrhu. Taj put je započet bronzom na Evropskom prvenstvu Atini, a godinu dana kasnije došla je još vrednija medalja istog sjaja na Olimpijskim igrama u Atlanti.

Igrao je za Jugoslaviju na prvom učešću u Svetskoj ligi 1997. godine, a nedugo zatim je svoje mesto ustupio nekim novim klincima koji su 2000. godine ostvarili najveći uspeh u istoriji odbojke na ovim prostorima – osvajanjem zlata na Olimpijskim igrama u Sidneju. Koliko je neizbrisiv trag ostavio u reprezentativnoj odbojci, takav slučaj bio je i u klupskoj.

Starsportphoto

Srećko Lisinac: Ulio mi je veru u moje mogućnosti

Veliki šok za mene, kao i za sve radnike u našoj zemlji i šire. To je ogroman gubitak za srpsku odbojku – napustio nas je sjajan igrač i trener, ali i još veći čovek.

Kao klinac sam ga gledao pri kraju karijere u Crvenoj zvezdi i nisam ni slutio da ću nekoliko godina kasnije imati priliku da ga upoznam. Na samom početku karijere trenirao sam kod Dejana na njegovom odbojkaškom kampu, on je jedan od prvih trenera koji mi je ulio veru u moje mogućnosti. Na njegov predlog sam prešao u Ribnicu i nisam pogrešio.

Takođe, žao mi je i njegove porodice. Aleksu i Anu dobro poznajem, a sa Aleksom sam igrao prošle godine u Poljskoj, pa mi je tuga zbog toga još veća
“, rekao je Srećko Lisinac za B92.

Odbojkašku karijeru je započeo u rodnoj Žiči, a nastavio ju je u Ribnici i Crvenoj zvezdi. Vanserijski talenat i svestrani odbojkaš, slavu kraljevačke, srpske i jugoslovenske odbojke pronosio je širom sveta. Igrao je u Grčkoj za Olimpijakos, Orestijadu i AEK, u Italiji za Romu, Milano, Loreto i Lube, a igračku karijeru je završio 2006. u Radničkom.

Trenersku karijeru je počeo u Kragujevcu, nastavio u italijanskoj Novari, azerbejdžanskoj Rabiti iz Bakua u dva navrata, Kini, pa Vizuri. Godinu dana je bio generalni direktor Ribnice, a smrt ga je zatekla na mestu trenera poljskog Šćećina. Iza sebe je ostavio suprugu Jelenu, bivšu odbojkašicu, ćerku Aleksandru i sina Aleksu, kojima je preneo svoju ljubav prema odbojci.

22-godišnji Aleksa je poslednjih godina reprezentativac Srbije i trenutno brani boje ruskog kluba Gasprom-Urga, a prethodno je igrao za Ribnicu, Mladi radnik, Partizan i Skra Belhatov. Njegova četiri godine mlađa sestra Aleksandra je krenula je tatinim stopama i obukla dres Crvene zvezde, u kojem je Dejan dva puta bio sportista godine. Oboje igraju na poziciji tehničara, koju je i njihov otac igrao na početku karijere.

Sigurno je da je njima u ovom trenutku najteže, a ako je za utehu, imaju na šta da budu ponosni jer je njihov otac bio veliki odbojkaš i još veći čovek. Nažalost, napustio nas je prerano, a nebeska odbojka je postala jača. Sigurno već sada ’testira’ blok Žarka Petrovića, još jedne odbojkaške legende koja nas je prerano, pre osam godina, napustila.

I, za kraj, Brđo, doviđenja i hvala za sve, ovo definitivno nije zbogom. Jer, legende kao Vi, ne umiru, već žive kroz sve one koji su ih voleli i poštovali.

Jelena Trajković (@zvezdica)

Komentari 39
Čitajte
Pošalji komentar

Sport

Rožerio 'M1TO' Seni – golman sa 'krizom identiteta'

Sećam se da je trebalo da se nađem sa najboljim ortakom u kraju, krajem devedesetih na dan nekog od silnih državnih praznika. U tom trenutku to je bio idealan scenario – nije se išlo u školu, pa je bilo logično da se celodnevni plan i program sadržao isključivo od igranja Internacional Superstar Soccera, koji se samo nekoliko dana ranije pojavio kod lokalnih ’pirata’.

Nemanja Đorđević četvrtak 24.12. 13:45 Komentara: 21