Rekonstrukcija 4: Primer korenite reforme

U prethodna tri dela bavili smo se strukturom lige, od broja klubova, do njihovog geografskog rasporeda, uz primere iz neposrednog susedstva i država sličnih po veličini Srbiji.

Srbija, Poljska
Podeli

Primeri su pokazali da gotovo sve zemlje slične veličine imaju znatno manje prve lige, sa 10 do 12 klubova, i da su učesnici prvog i drugog ranga mnogo bolje raspoređeni nego u Srbiji, gde ne samo da Beograd trenutno ima 37.5 posto superligaša, nego je i u samom gradu njih pet smešteno u trapezu obima manjeg od 11 kilometara vazdušnom linijom (i površine oko 25 kvadratnih kilometara), između Humske i Banjice, Voždovca i Banovog brda.

Danas ćemo se pozabaviti još jednim detaljem, kojeg smo se na trenutak dotakli pominjući Bugarsku. Naši istočni susedi ove godine su odustali od 16-člane lige iz dva razloga – nemaju dovoljno kvalitetnih timova za toliko takmičenje i 30 kola po sezoni u današnje vreme nije dovoljno.

Prostim pogledom na ligaške sisteme širom Evrope vidi se da je standard da se po sezoni u najvišem rangu igra 33 do 38 utakmica. Bugari su situaciju za sada rešili podelom lige na dve grupe od 7, što garantuje 38 mečeva za svaki klub. Hrvati su u dva koraka sa 30 prešli na 36 kola.

U ovom tekstu koncentrisaćemo se na još jednu državu istočne Evrope, koju muče slični problemi kao i ostatak regiona, i koja je sprovela kompletnu reformu fudbalskog sistema tokom upravo završenog leta. Posle toga sledi koherentan predlog ustrojstva ligaškog i kup sistema u Srbiji za predstojeće godine.

Poljska: Leto dubokih rezova

Pre nego što se pozabavimo detaljima poljskog fudbalskog ustrojstva i reforme koju su sproveli ovog leta, moramo se razumeti oko jedne stvari: razlike između Poljske i Srbije su ogromne u svim ključnim elementima. Poljska je mnogo veća od Srbije i po površini (šest i po puta) i po broju stanovnika (pet i po puta), i ima 39 gradova većih od 100 hiljada stanovnika, prema samo 4 u Srbiji. Beograd bi u Poljskoj bio drugi, Novi Sad dvanaesti grad po veličini, Niš bi se smestio na 21, a Kragujevac na 24 poziciju.

Sa druge strane, u istoriji poljskog fudbala nema dominantnih klubova kao kod nas – od nastanka nacionalne lige (1. marta 1927) čak 16 klubova osvajalo je titulu, a čak sedam ih ima 4 i više titula. Nijedan klub nije igrao svih 80 sezona (Legija rekorder sa 76), a samo sedam ih je nakupilo bar polovinu.

Poljaci nikad nisu osvojili nijedan evrokup, a osim briljatne 1970. (Gurnjik Zabže finale Kupa kupova, Legija polufinale Kupa šampiona) samo je Viđev Lođ igrao polufinale KEŠ 1983, a Legija 1991. prošla u polufinale Kupa kupova. U moderno doba Legija je 1995/96 stigla do četvrtfinala Lige šampiona, a Viđev sledeće godine igrao u grupi.

Zbog toga će nam Poljska, baš kao i druge države kojima smo se bavili u prethodnim nastavcima, služiti za sticanje iskustva na tuđem primeru, pre nego što se odlučimo za sopstveni plan, a ne za direktno prepisivanje.

Ekstraklasa je najviša liga Poljske, ovog jula je ušla u svoju 80. sezonu (prvi dan ligaškog fudbala bio je 3. april 1927, ali je ratna pauza bila duga). Najviši poljski rang ima prilično stabilan sistem sa 16 timova, koji nije menjan od 2005. Pre toga Poljaci su decenijama koristili isti sistem do 1991, kada su povećali broj klubova na 18. Posle 7 godina shvaćeno je da ne postoje uslovi za toliku prvu ligu, pa je u narednih 7 sezona isprobano nekoliko sistema, sa 14 i 16 klubova u običnom dvokružnom sistemu i sa 16 ekipa u dve grupe i dve faze, sve do pomenutog leta 2005.

Nekoliko godina unazad vodi se ozbiljna rasprava o sezoni koja je prekratka za standarde ne samo vodećih, već i liga srednje evropske klase. Poljska ima 38 miliona stanovnika i 400 hiljada registrovanih fudbalera. Kroz istoriju je u Ligi (do rata), Prvoj ligi (do 2002) i Ekstraklasi igralo 78 klubova, a čak 32 različite ekipe imaju dvocifren broj sezona u njoj.

Ipak, iskustvo ih je naučilo da nemaju resurse za dodatne klubove u najvišem rangu, naprotiv, stručnjaci su procenili da bi liga od 14 ekipa bila baš po meri te velike države. To je potvrdio i rasplet prošle sezone, u kojoj su dva istorijski značajna i decenijama uspešna kluba dug krizni period završila bankrotom i prebacivanjem u peti rang.

Jedan od njih, Polonija iz Varšave (dve titule, dva kupa), uprkos dugotrajnoj agoniji završio je sezonu na 6. mestu, ali nije dobio licencu (to je samo nova etapa raspada kluba, koji se pre pet godina spojio sa Diskobolijom i tako uopšte i ušao u Ekstraklasu). Drugi LKS Lođ (dve titule, jedan kup) povukao se iz Prve lige (drugi rang) početkom druge polusezone, jer je već tada bilo izvesno da neće dobiti licencu. Obe ekipe od leta igraju u oblasnim grupama Četvrte lige (peti rang), jedan rang ispod Ruha iz Radzjonkova, koji se povukao iz Prve lige na startu prošle sezone.

Polonijino ispadanje spaslo je jedan drugi Ruh, onaj iz Hožuva, mnogo poznatiji i trofejniji. Taj šleski klub, 13 puta šampion države (pet pre rata, ali poslednji put još u doba Varšavskog pakta, 1989. godine), bio je godinu ranije drugi, ali je u maju 2013. ispred njegovog imena stajao broj 15 i navijači su ga već prežalili, kada je stigla vest o sudbini manjeg prestoničkog kluba.

Ko rano rani...

Poljski fudbal je u velikom naletu posle priprema za EURO 2012, koje su donele preko 6 milijardi evra ulaganja u infrastrukturu, od 4 velika stadiona, do stotina terena sa veštačkom travom širom zemlje, za koje je vlada Poljske dala 700 miliona evra. U takvim okolnostima procenjeno je da je pravi trenutak za reformu lige. Odlučeno je da se usvoji kompromisno rešenje – bez promene broja klubova, ali sa povećanim brojem utakmica.

Duža sezona znači uigranije ekipe, ali u poljskom primeru donosi i dodatnu vrednost. Kao i druge nacije za koje evropska takmičenja počinju sredinom jula, i klubovi u Poljskoj imaju velike probleme sa ulaskom u formu, što ih postavlja u podređen položaj protiv ekipa iz severne Evrope i bivšeg SSSR, gde je sezona u punom jeku. Produžena sezona pomerila je početak sa 17. avgusta, kada je počeo prošli šampionat, na 19. jul.

Mi u ovim krajevima odlično znamo kakav problem izaziva Platinijeva fudbalska reforma, koja je početak evropske sezone pomerila na start jula. Vojvodina je ove godine takmičenje počela već 4. jula, a Jagodina prošlog leta već ispala 12. jula, 29 dana pre nego što su zaigrali prvi domaći klubovi koji ne nastupaju u Evropi. I ove godine Jagodinci su imali 16 dana od revanša u Kazanju do meča sa Napretkom, kojim su otvorili Superligu. Tempiranje forme u takvim okolnostima je pravi pakao za stručni štab.

U takvim okolnostima rani početak sezone jedan je od faktora koji treba da poboljšaju status poljskih klubova u Evropi. Poljaci trenutno zauzimaju 22. mesto na UEFA listi, a učinak Legije u Ligi Evrope može ih prebaciti u Top 20 već do kraja ove jeseni. S obzirom na to da im iz petogodišnjeg koeficijenta ispada još jedna vrlo slaba sezona, izvesno će se sledeće godine popeti na 19. mesto, uz minimalan zaostatak za Austrijom, Kiprom i Izraelom.

Poljaci smatraju da je jedan od razloga za 17-godišnje odsustvo njihovih klubova iz Lige šampiona to što u ligi ne postoji dominantni klub, već se na vrhu smenjuju Legija, Visla, Leh i Šljonsk (kako se zaista čita ime kluba iz Vroclava). Naše iskustvo im ne bi pomoglo, jer što je u Srbiji duža dominacija jednog kluba, to je on dalje od LŠ. Naprotiv, dve najbolje vezane sezone u Evropi Partizan je imao u vreme kada je titula otišla Zvezdi.

Promene u Ekstraklasi

U novoj sezoni Ekstraklasa ima 16 klubova, koji igraju dvokružni sistem, a posle 30 kola klubovi se dele na dve grupe od po osam, i odigraju još sedam kola. Da bi finiš učinili još zanimljivijim broj bodova iz dotadašnjeg takmičenja se prepolovljuje (u slučaju neparnog broja zaokružuje se na veći), a kluminacija se ostavlja za kraj, jer u poslednjem kolu sastaju se prvi i drugi, a u prethodna trećeplasirani igra sa vodećim tandemom.

U zamenu za oduzete bodove bolje rangirane ekipe imaju veliku prednost u rasporedu. Zbog neparnog broja utakmica, po 4 bolje plasirana u obe grupe imaju po meč više kod kuće. Prvi ima prednost u tome što dočekuje i drugog i trećeg, dok drugom kao naknada za gostovanje kod lidera stižu mečevi kod kuće sa trećim, četvrtim i petim.

Slično je i na dnu grupe za opstanak, gde se tri najslabija međusobno sastaju u poslednja tri kola, s tim što je 14. dvaput domaćin, a 15. jednom, dok ekipa sa pozicije 16 oba puta gostuje najbližim rivalima. Da li će u novom sistemu prevagnuti mane ili prednosti prosudićemo tek kada vidimo kako izgleda u praksi tih odlučujućih sedam kola.

Iz naše lige ispadaju samo dva kluba i samo 4 idu u Evropu, što ostavlja veliki broj timova na sredini. Ne mogu da smislim trenere i direktore klubova sa sredine tabele, koji posle 18 ili 22 kola kažu – sad smo bezbedni, pošto obezbede opstanak. Želim takmičenje u kojem će se borba voditi do samog kraja i koje će zabaviti navijače“, kaže predsednik Ekstraklase Boguslav Bišof, opisujući problem sa kojim se i mi suočavamo.

Druga važna promena za ovogodišnju Ekstraklasu je ukidanje takmičenja mladih timova. Započeta u leto 2007. Mloda Ekstraklasa nije donela očekivane rezultate. Takmičenje je organizovano po principu po kojem se igra U21 Premijer liga- u timu igraju fudbaleri do 21 godine, uz dozvolu nastupatri starija igrača.

Kao i u mnogim drugim državama, i Poljaci su uvideli važnost ozbiljnog takmičarskog fudbala nezavisnog od godina, pasu ove godine otvorili rezervnim timovimasvih prvoligaških klubova pristup u četvrti rang seniorskog sistema. U Španiji rezervni tim (sastavljen u ogromnoj većini od igrača do 21 godine) može da uđe čak i u drugu ligu, u Nemačkoj je ograničen na treću.

Još mlađi fudbaleri, oni do 19 godina, igraju i dalje u Centralnoj ligi juniora. Organizovana slično takmičenju tog i bliskih uzrasta u Nemačkoj, CNJ se igra po regionima, u četiri grupe sapo 12 klubova. Po četiri najbolja ulaze u eliminacionu fazu, u kojoj se kroz dve dvokružne runde stiže do završnog turnira 4 kluba, koji se bore za prvaka.

Superkup i Kup Poljske

Popularnost poljske lige izuzetno je porasla prethodnih godina, zahvaljujući velikom zamahu iniciranom dobijanjem organizacije EP. Međutim, ta tri stadiona (Vroclav, Poznanj, Gdanjsk, na varšavskom se ne igra ligaški fudbal) samo su komadi, istina krupni, velike slagalice.

Širom zemlje grade se novi i rekonstruišu stari stadioni, 14 od 16 članova Ekstraklase i priličan broj ekipa ispod tog nivoa upustio se u taj strateški posao, znajući da će im se na duže staze isplatiti. Porast broja posetilaca stadionima je upadljiv, iako je prosek tek prešao 8000, nema dileme da petocifreni broj nije daleko.

Sa druge strane porast je još veći. Dva uzastopna dobra televizijska ugovora otvorila su domaću ligu za široki auditorijum, prenosima svake od 240 utakmica u sezoni. Taj recept doneo je odlične rezultate i u drugim državama (setite se Danske), a u Poljskoj je prva velika pobeda već postignuta. U pretprošloj sezoni utakmice Ekstraklase gledalo je u proseku 1.5 miliona ljudi po kolu, što je više nego zbir gledalaca svih mečeva „lige petice“.

To nije samo pitanje prestiža, nego i temelj blagostanja za fudbal u Poljskoj. Veća gledanost donosi više sponzorskog novca, što je ključno u zemlji koja je najmanje osetila ekonomsku krizu od svih članica EU. Poljska privreda funkcioniše, ima veliko tržište i izvesno je da prilične sume mogu da budu uložene u fudbal, ako bude kontinuirano popularan.

Veća sponzorstva pojačala bi klupske budžete, poboljšala klubovima pregovaračku poziciju kada prodaju igrače (Leh je Levandovskog prodao Dortmundu za 4.5 miliona kada je pola Evrope znalo kakav je talenat) i dovela u Ekstraklasu bolje strance. Sadašnji izbor stranih igrača prilično je prosečan, a u ligi ih je 30 posto (znatno manje nego u desetak najjačih liga kontinenta), iako su propisi dovoljno liberalni da ih bude i duplo više.

Sledeći korak je međunarodno priznanje, a za to postoji jedan važan preduslov – ogromna poljska dijaspora u najvećim državama Zapada (4 miliona u Nemačkoj, Francuskoj i Britaniji zbirno). Prošle godine počelo je prikazivanje Ekstraklase na britanskim kablovskim televizijama, a dogovor sa Eurosportom upoznao je dvadesetak država od Baltika do Mediterana sa tim takmičenjem.

Sledeći korak je Superkup, takmičenje koje mnoge države, sledeći italijanski i portugalski primer, organizuju u inostranstvu, tamo gde je brojna dijaspora ili gde postoji želja za probojem na tržište. Poljaci su Superkup pomerili sa početka sezone na februar, pred start prolećne polusezone, i planiraju da ga narednih godina održavaju u Nemačkoj i/ili Engleskoj.

Promene su osmišljene i u poljskom kupu, koji sada liči na teniske turnire. Žreb se obavlja na početku sezone, unapred se zna ceo potencijalni put svake ekipe, a koncept je jednostavan – pošto su timovi poređani po plasmanu iz prethodne sezone, sve do finala prednost domaćeg terena ima slabiji.

Refrorma nižih rangova

Najkontroverzniji deo velike poljske reforme vezan je za zbivanja u nižim rangovima. Ideja je da se od sadašnjeg sistema, koji već od trećeg ranga (Druga liga) regionalno deli ekipe stvore tri jedinstvena nacionalna ranga i znatno umanjen četvrti.

U prvoj sezoni plan je da se dve grupe trećeg ranga (Druga liga) spoje u jednu, tako što će praktično pola klubova iz obe grupe ispasti. Po planu, Drugu ligu za sezonu 2014/15 sačinjavaće četiri tima koja ispadnu iz Prve lige i ekipe sa pozicija 3-8 u obe grupe sadašnjeg trećeg ranga.

Godinu dana kasnije isti proces ponoviće se u Trećoj ligi (četvrti rang), koja u ovom trenutku ima osam grupa. Ideja je da se broj liga u tom rangu prepolovi na četiri, tako da od sadašnjih 16 vojvodstava u državi, po 4 čine jednu grupu, u skladu sa podelom u juniorskoj ligi.

Reforma sledi sličan primer u Nemačkoj, gde je potpuno promenjen treći rang, koji je sada jedinstven i profesionalan. Cilj je jasan, ići ka engleskom sistemu takmičenja, koji se u prvih pet nivoa igra na celoj teritoriji države, jer je na taj način, sa manje klubova u jednom rangu, lakše obezbediti im sponzore i stabilne prihode. Za početak bi morao da se podigne i broj gledalaca, koji na drugom nivou ne prelazi 2000 po meču.

Kritičari su našli mnogo zamerki na ovaj deo reforme. Pre svega, na samom njenom startu postoji opasnost da neko osvajanjem dva uzastopna deveta ili deseta mesta u ligi od 16 ili 18 klubova sleti iz trećeg u peti rang, koji više nije ni pod jurisdikcijom nacionalne, već regionalne asocijacije. Drugi problem predstavljaju troškovi putovanja – duplirajući teritoriju liga izlaže klubove troškovima koji su okvirno procenjeni na 20 posto veće u odnosu na dosadašnje.

Sa druge strane bi novi sistem zaštitio vrh poljskog fudbala od iznenadnog proboja veštačkih klubova iz veoma malih mesta, koji zahvaljujući trenutnoj zainteresovanosti gazde i velikim ulaganjima stignu i do Ekstraklase (pa i do Evrope, kao u slučaju Zvezdinog nedavnog rivala Gorklin Diskobolije, kluba iz mesta od 13 hiljada stanovnika, koji ove sezone igra u sedmoj ligi), a onda se ugase ili survaju natrag u opskurnost čim gazda nađe drugu zabavu. Nije da nismo i mi imali slične primere.

Iako je Poljska na toliko nivoa različita od Srbije, istovremeno joj je i jako slična, ne samo zbog sličnog mentaliteta, slovenske bliskosti i slične sudbine, koju često diktiraju veći narodi. Spajaju nas i tranzicione teškoće, problemi sa korpucijom, potreba za korenitom reformom, da navijače i ne spominjemo. Na slučaj Poljske vratićemo se u jednom od nastavaka, kada budemo pričali o finansijama na istoku Evrope.

Predlog ustrojstva lige

Pošto smo prešli sva osnovna pitanja, vreme je da se postavi nekakav koherentan predlog. Krenućemo od onoga što trenutno imamo – Superligu od 16, Prvu ligu od 18 klubova i 4 grupe trećeg ranga (koji se zove Srpska liga, iako smo u osmoj sezoni samostalne Srbije).

Postoji pogrešno uverenje da je u našoj zemlji isprobana liga se deset klubova, što je suštinski netačno. Na papiru je u ligi igralo deset ekipa, ali su 4 tima u polusezoni prelazila iz A u B grupu i obratno, što govori da je liga zapravo bila 20-člana.

U ovom trenutku svaki sistem sa više od 10 klubova u najvišem rangu kontraproduktivan je za srpski fudbal. Srbija nema ni infrastrukturu, ni dovoljan broj kvalitetnih domaćih igrača, ni novac za pristojna strana pojačanja za više od toga. Stranci koji su ovog leta dolazili u našu zemlju, ili su bili na korak od toga, najbolji su dokaz – stizali su iz druge letonske, šeste nemačke i šeste italijanske lige.

Preveliki broj domaćih igrača u postavama (preko 300, ako se poštuju važeći propisi o strancima) tera srpske klubove da prijavljuju sve mlađe igrače (Partizan bi ovim tempom uskoro mogao da na teren šalje petnaestogodišnjake), pa je Srbija po prosečnoj starosti 29. od 30 najjačih liga Evrope, iza je samo Hrvatska (23.7, mi 24.1 godinu). Na suprotnom kraju te skale su naređane tri najjače lige Evrope, sve sa po preko 27 godina u proseku.

Deset klubova koji se sastaju četvorokružno ponudili bi mnogo uravnoteženije takmičenje u kojem se ne bi dešavalo da šampion osvaja po 87 posto bodova. Partizan je u ligi sa 12 klubova (2006-09) gubio u proseku 20% bodova, a u ligi sa 16 (2009-12) samo 13%. Čak je i Zvezda smanjila procenat izgubljenih bodova (sa 26 na 22 posto), iako je u prvom periodu osvojila titulu, a ceo drugi je era Vladana Lukića.

U prethodnom periodu Superliga nije samo postala izvesnija i lakša za vodeći tandem, nego je i kvalitet upadljivo opao, posebno u napadačkom sektoru. Tako je u sezoni 2011/12 Srbija bila evropski lider po broju utakmica bez golova (15.4 posto, u blizini su samo Austrija sa 14.4 i Moldavija sa 14.1 posto). U konkurenciji liga sa najmanjim prosekom golova po meču ispred Superlige je samo Kipar – ostrvljani imaju 2.19, mi i Poljaci po 2.20 (ako ste se pitali zašto im treba reforma), a Slovaci 2.29.

Jedna od glavnih zamerki četvorokružnog sistema je što bi se njime „urušila institucija derbija“. Posle dvadeset godina lige u kojoj su interesi dva kluba ili jednog od njih bili prioritet, krajnje je vreme da se odmaknemo od takvog razmišljanja.

Profesionalni fudbal u Srbiji treba zadržati na nivou od tridesetak ekipa, podeljenih u tri ranga. Za početak u prva dva bi igralo po 10 klubova, a u trećem 12. To bi olakšalo posao klubovima koji nisu daleko odmakli u poslovima neophodnim za dobijanje licence za takmičenje, bilo da je u pitanju infrastruktura ili dugovi. Po pravilima koja važe u drugim zemljama istočne Evrope (da se sa bogatijima na Zapadu i ne merimo) samo bi 4 ili 5 klubova iz Srbije dobilo licencu za takmičenje u najvišem rangu, a i to bi bilo pod znakom pitanja. Zato bi oni koji baš zaostaju mogli da se prijave za neku od nižih liga.

Rezervni timovi superligaša ne bi mogli da uđu u tri profesionalna ranga i za njih bi maksimalan domet bila četvrta liga. O detaljnom ustrojstvu u fudbalskoj piramidi Srbije u jednom od daljih nastavaka.

U narednim godinama, ako bi se stvorili uslovi, bilo bi sasvim prihvatljivo proširiti ligu na 12 klubova. Uslovi za to su ujednačenija borba za vrh i infrastruktura. Infrastrukturom ćemo se opširno baviti za nekoliko nedelja, ali pre toga ćemo obraditi ono što je ovih nedelja nametnuto kao ključno pitanje – privatizacija, modeli i iskustva, kao i odnos klubova, države i lokalnih zajednica.

Proverićemo kakva su iskustva sa milijarderima na evropskom istoku, daleko od blistavog svetla Premijer lige, koje opasnosti su na putu našim klubovima i kako da veliko kašnjenje pretvorimo u prednost, koristeći tuđa iskustva.

Prati B92 SPORT na Viberu

Sport

Rekonstrukcija, epizoda 2: Ligaški sistem

U prvom delu našeg serijala Rekonstrukcija srpskog fudbala sagledali smo probleme koje izaziva prevelika koncentracija fudbala u metropoli jedne zemlje i utvrdili da širom jugoistoka našeg kontinenta, od Alpa do sirijske granice, traje proces decentralizacije fudbala, u kojem Srbija već prilično zaostaje.

Vladimir Novaković ponedeljak 9.09. 16:22 Komentara: 53

NFL: Rejvensi, Najnersi, Falkonsi... ili možda Sihoksi?

Posle osam meseci agonije ljubitelji NFL-a konačno su dočekali septembar. Duelom branioca titule Baltimor Rejvensa i Denver Bronkosa u noći između četvrtka i petka (02:30) počinje nova sezona.

Kao i svaka prethodna, obećava neizvesnu borbu za plasman u plej-of i kasnije Superboul, koji će se ove godine igrati u Nju Džersiju na stadionu Džajantsa i Džetsa 2. februara 2014.

Među glavnim favoritima su, pored aktuelnog šampiona Baltimora kojeg očekuje era bez Reja Luisa i Eda Rida, te prošlosezonskog finaliste San Francisko 49ersa, još Hjuston Teksansi, Atlanta Falkons, Denver Bronkosi, Grin Bej Pekersi i Sijetl Sihoksi.

Aleksandar Kovačević četvrtak 5.09. 14:30 Komentara: 43

Prelazni rok 2013: Završni račun

Prelazni rok u većini fudbalske Evrope završen je u ponedeljak u ponoć, a svet je poslednjeg dana iz minuta u minut pratio kako stotine miliona evra menjaju vlasnike, a o interesovanju svedoči i to što je to najposećenija vest na našem sajtu u poslednjih nekoliko meseci.

Miloš Šaranović utorak 3.09. 18:32 Komentara: 11

Sasvim loše leto za Partizan, a krivaca nigde!?

Prilično je izvesno da srpski klubovi neće još dugo biti među najvećim potrošačima u prelaznom roku, zbog vrednosti lige nema ih ni među najuspešnijim prodavcima. Prelazni rok u Srbiji ne spada u atraktivnije, ipak, ono što je tokom leta uradio FK Partizan, odnosno uprava beogradskog kluba, zaslužuje kratku analizu.