Kup afričkih nacija 2012: Povratak nepoznatom

Upravo kada je izgledalo da se Kup afričkih nacija pretvara u standardno okupljanje prepoznatljivih ekipa na terenima najvećih na kontinentu, CAF je povukla neobičan potez i domaćinstvo ovogodišnjeg turnira dala Gabonu i Ekvatorijalnoj Gvineji. Na to su se nadovezale zaista bizarne kvalifikacije, posle kojih smo shvatili da na završnom turniru neće biti, pazite sad, Egipta, Kameruna, Nigerije i Južne Afrike.

Afrika
Podeli

Sećam se početka devedesetih, prvi put sam na Eurosportu pratio Kup afričkih nacija. U tom trenutku nisam mogao da zamislim nešto mnogo egzotičnije – dvadesetak vižljastih crnih momaka koji trčkaraju po terenu u odnosu na koji je onaj na stadionu Čukaričkog Vembli, tehnika tek u naznakama, taktika svedena na minimum, fizikalije impresivne. Kao u najosnovnijim predrasudama.

Afrikanaca u Evropi nije bilo mnogo u to doba, nekoliko imena znago je svaki ljubitelj fudbala – Abedi Pele, Džej Džej Okoča, Entoni Jeboa, nešto kasnije Džordž Vea (svi smo ga ovde zvali Žorž jer nam je u oči upao igrajući za PSŽ, ali čovek je iz Liberije, gde se govori engleski). I iznad svih Rože Mila, čika koji je i bukvalno pomerao granice.

U međuvremenu smo gledali sve i svašta – od modernih stadiona Južne Afrike do pustinjskih vetrova Burkine Faso, od ogromnih zdanja u Egiptu do terorističkog napada u Angoli. Fudbal je ponekad donosio dramu, uključujući i tri titule odlučene na penale od 2000, ali retko kao u četvrtfinalu ’06, kada su celi timovi Obale Slonovače i Kameruna pogađali sa bele tačke, pre nego što će Etoov promašaj u dvanaestoj seriji poslati Slonove do finala. Učenje taktike imalo je i loše posledice – na uvodnih 9 mečeva turnira 2002. u Maliju viđeno je samo pet golova.

Sada smo ponovo na nepoznatom – ne samo zato što ćemo se upoznati sa infrastrukturom Librvila, Fransvila, Bate i Malaboa, ni zbog toga što niko iz okruženja ne igra (Kamerun, Kongo, DR Kongo). Osim manjeg od domaćina na turniru debituju Bocvana i Niger, koji koliko pre 10 godina nije ni ulazio u kvalifikacije za SP, a na veliku scenu vraćaju se promenjena Libija i skraćeni, ali ambiciozni Sudan.

Na drugoj strani govore brojevi. Izostaju osvajači 12 od poslednjih 14 titula (od onih koji nastupaju šampioni u poslednje tri decenije bili su Obala Slonovače pre 20 i Tunis pre osam godina; zanimljivo je da su Tunišani jedini novi među poslednjih 7 šampiona, dotle je na 20 turnira slavilo 12 selekcija).

Dobre su šanse da vidimo novog šampiona Afrike, ne samo zato što devet od 13 dosadašnjih prvaka odsutno (Gana je uzela 4, Sudan, Tunis i Obala Slonovače po jednu titulu). Bez tri tradicionalne sile (Kamerun i Nigerija su bili veoma redovni, a Egipat prvi put izostaje od 1982. godine) jedini tim sa više od 4 vezana nastupa je Tunis (10 u nizu, od domaćinstva ’94). Obala Slonovače, Gana i Zambija imaju po jedan izostanak u poslednje dve decenije.

Ko su favoriti 2012?

Izostanak tri tradicionalna kandidadata za titulu svodi spisak favorita na tri plus dva imena. Bez ikakve dileme najveće izglede ima nacionalni tim Obale Slonovače, selekcija popunjena na manje-više svakom mestu, sa igračima koji iza sebe imaju bogato iskustvo, ali su gladni pobeda u narandžastom dresu, a verovatno im je dosta priča o tome da uvek pokleknu na velikom takmičenju.

Senegalska napadačka linija je takva da vam odmah utera strah u kosti, ali ostatak tima nije ni približno sličnog kvaliteta. Problem za Ganu i selektora Gorana Stevanbovića su povrede, s tim što će Gijan igrati, ali Esjen neće. Uprkos tome, "Crne zvezde" imaju odličnu šansu za peti trofej. Onih plus dva otpada na najjače arapske timove – Tunis i Maroko, ali nad njima su veliki znakovi pitanja.

Osim debitanata, zanimljive priče dolaze iz Libije, čija selekcija je donekle promenjena posle građanskog rata i NATO intervencije, i Nigera, koji se plasriao na završni turnir jer Južnoafrikanci nisu znali pravila, pa su se radovali remiju u poslednjem kolu, ne shvatajući da im treba pobeda. Kuriozitet je da je jedini igrač iz Jelen Superlige na turniru Mohamed el Munir, levi spoljni libijskog tima, koji je član Jagodine od prošle godine.

Za romantičnu crtu pobrinula se Zambija – pre 19 godina reprezentacija te zemlje je teško postradala u avionskoj nesreći, u kojoj je poginulo 18 igrača, praktično ceo tim osim prve zvezde Kaluše Bvalije. Tragedija se dogodila na tlu Gabona, tokom puta ka Senegalu. U prvom meču ovog turnira Zambijci igraju upravo u Gabonu i upravo protiv Senegala. Zato cela ta nacija ovo takmičenje doživljava kao posvetu izginulim herojima.

Kako zaista stoji afrički fudbal?

Na svetskim prvenstvima Afrikanci igraju od 1970. (Maroko), pobeđuju od 1978. (Tunis protiv Meksika). Španija ’82 je donela veliki iskorak – Kamerunci ispali bez poraza, za jedno proklizavanje Tomasa N’Kona na šut Gracijanija, Alžirci zato što su SR Nemačka i Austrija imali rezultat koji odgovara i jednima i drugima. U duelima sa finalistima tog prvenstva dve afričke ekipe imale su pobedu i remi. Četiri godine kasnije Nemci su ponovo na putu ka finalu izbacili jedan tim sa severa Afrike, ali je sam plasman Marokanaca u osminu finala (i to iz grupe sa tri evropska tima) bio istorijski uspeh.

U Italiji 1990. godine Crni kontinent otišao je korak dalje, Kamerun je na startu potukao branioca Argentinu, zatim stigao i do četvrtfinala (gde je i vodio 2:1 protiv Engleske). U tom trenutku izgledalo je da nedostaje samo još sitnica (čitaj: malo taktičke zrelosti) za afričkog prvaka sveta. Pele je tada rekao da očekuje titulu za Afriku u sledećih desetak godina i kao obično – urekao ih.

Od tog trenutka prošlo je pet svetskih šampionata, Afrikanci nisu prošli dalje. I ne samo to, čini se da stvari sada stoje gore nego na startu devedesetih. Između su Nigerijci dvaput ispali u osmini finala, pa su Senegalci na Dalekom istoku ponovili oba kamerunska uspeha od 12 godina ranije, a na poslednja dva šampionata izdvojila se Gana, najpre osminom, pa četvrtinom finala, gde se rizik Luisa Suaresa isplatio.

Međutim, ako je to u doba kada je Afrika imala dva predstavnika bilo sasvim solidno, još od 2002. njih je po 5, a pre dve godine su imali pet plus domaćina Južnu Afriku. Neuspešnost selekcija na svetskoj sceni još je upadljivija kada se uporedi sa spektakularnim porastom kvaliteta igračkog kadra – bilo da su rođeni u Evropi, ali igraju za selekciju porekla, da su se doselili kao dečaci i sve naučili na našem kontinentu, ili da su, kao Didije Drogba, do punoletstva živeli u rodnoj zemlji, afrički fudbaleri postali su neizostavni deo najkvalitetnijih klupskih takmičenja, a evropski velikani sa zebnjom gledaju ka kalendaru pred svaki parni januar.

Uzroci nedostatka napretka su raznorodni. Neki su objektivni, od siromaštva koje sprečava zemlje tog kontinenta da zadrže dobre fudbalere ili naprave iole snažno domaće takmičenje, teške političke situacije širom Afrike, do nesrećnog žreba koji je verovatno već godinama najjači afrički tim (Obalu Slonovače) na oba prethodna SP smešta u grupe smrti.

Među subjektivne spadaju hronična korupcija u tamošnjim fudbalskim savezima, pogrešna razvojna politika sa mlađim kategorijama, odluke igrača da daju prioritet klubu u odnosu na reprezentaciju, pa do toga da trostruki uzastopni šampion Afrike Egipat, turnirski daleko najzreliji tim kontinenta, već deceniju i ne stiže do Mondijala. Napomena: ovaj pasus se zaista odnosi na zemlje Afrike i nije alegorija o nečemu bližem, stvarno.

Za jednu stvar su svakako krivi i timovi iz ostatka sveta – Azija i Konkakaf su znatno kvalitetniji nego tada, manje nacije Južne Amerike ubrzano hvataju priključak. Još važnije, svi koji prolaze kroz evropske klubove, a to su sada manje-više svi zaista kvalitetni igrači na planeti, fizički su drastično spremniji nego kada su Kamerunci lagano nadtrčali sve rivale na terenima Italije. Taktičko sazrevanje Afrikanaca išlo je znatno sporije od procesa fizičkog unapređivanja ostalih.

Grupa A: Senegal u čudnom društvu

Ekvatorijalna Gvineja (Nzalang nasional) – debi, FIFA: 155.
Libija (Mediteranski vitezovi) – treći turnir, vicešampioni 1982, FIFA: 63.
Senegal (Teranga lavovi) – dvanaesti turnir, vicešampioni 2002, FIFA: 43.
Zambija (Čipolopolo) – petnaesti turnir, vicešampioni 1974/1994, FIFA: 71.

Već na prvi pogled je jasno ko bi ovde morao da bude prvi. Jedini napadački problem za Amaru Traorea je koga da ostavi na klupi, s obzirom da pored Muse Soa, prošlogodišnjeg otkrovenja Lige 1, u timu ima novi tandem Njukasla Demba –Demba (Pa – Papis Sise), odličnog Sulejmana Kamaru i raspucanog Damea N’Dojea. Samo dvojica mogu da se pridruže Mamaduu Nijangu, koji je kapiten i glavni igrač u taktici 4-3-3. Senegalci su među retkima na turniru sa relativno ozbiljnim golmanom (Kundul, NY Red Buls), a i u odbrani i na sredini imaju po dva vrlo kvalitetna igrača. Ako ne naprave ozbiljnu glupost u prvoj fazi, prvi pravi ispit imaće u polufinalu, verovatno protiv Gane.

Brazilac Markos Paketa suočio se sa velikim ambicijama libijskih navijača, iako ekipa ide oslabljena na sve moguće načine – zbog povreda sa terena, preko rana iz građanskog rata, do isključenja prve zvezde Tareka el Taiba zbog podrške Gadafiju (zvanično je prestar, sa 34, za razliku od plejmejkera Ahmeda Saada, 32, i golmana Samira Abuda, 39). Mnogi od igrača nastupaju u susednim arapskim zemljama, a pored „Jagodinca“ El Munira u Evropi igra samo još Đamal Mahamat, standardan u kvalitetnoj Bragi. On je ključ odbrane, koja je u kvalifikacijama primila samo jedan gol. Tim je iz ideoloških razloga posle NATO intervencije promenio boju dresova (iz zelenih u belo-crno-crvene) i nadimak (iz Zeleni u Mediteranski vitezovi).

Zambija je dva dana po plasmanu na takmičenje zemanila selektora (Erv Renar umesto Darija Bonetija), a predsednik FSZ Kaluša Bvalija sa tugom obilazi mesto tragedije kompletne njegove generacije (on preživeo pad aviona 1993. zato što je u Dakar leteo pravo iz Evrope). Čipolopolo je osvojio prvo mesto u grupi, ali Libiji nije dao gol u dva meča, što će pojačati pritisak na iskusnu ekipu, u kojoj gotovo pola igrača već ima tri KAN iza sebe. Igraće bez Džejkoba Mulenge (Utreht), sa 4 igrača iz Evrope, jednim iz kineske lige i okosnicom kongoanskog snažnog tima Mazembe, dvostrukog šampiona i dvostrukog osvajača Superkupa Afrike u poslednje tri godine.

Ekvatorijalna Gvineja je potpuna nepoznanica, tim daleko najslabiji po rejtingu FIFA, i sastavljen od igrača koji pre prvog poziva tu zemlju nisu ni videli. Neke od njih dovodili su selektori iz Brazila, većinom su pokupljeni u drugom ili (češće) trećem španskom rangu. Neki među njima, kao kapiten Rodolfo Bodipo iz La Korunje, imaju poreklo iz Ekvatorijalne Gvineje (njemu je tamo rođen otac). Drugi, kao Havijer Balboa iz Beira Mara (nekad junior Reala), čak pripadaju uglednim porodicama iz Malaboa. EKG nije igrala ni na jednom velikom turniru, a zbog brutalne diktature je do sredine osamdesetih uglavnom bila van svih tokova. Za zemlju je ovo velika prilika za promociju, a predsednik je najavio da bi ga zadovoljila titula. Napredak je ogroman ako se uzme u obzir da nisu imali propisani stadion do 2003, a zamena selektora 18 dana pred prvenstvo (Brazilac Žilson Paulo umesto Anrija Mišela), svaki rezultat za Munju (Nzalang) bio bi čudo.

U nedelju: grupe B, C i D i domaćini.

Grupa B
Obala Slonovače (Slonovi) – trinaesti turnir, šampioni 1992, FIFA: 18.
Sudan (Nilski krokodili) – osmi turnir, šampioni 1970, FIFA: 120.
Burkina Faso (Ždrepci) – osmi turnir, polufinale 1998, FIFA: 66.
Angola (Palankas Negras) – šesti turnir, četvrtfinale 2008/2010, FIFA: 85.

Grupa C
Gabon (Panteri) – peti turnir, četvrtfinale 1996, FIFA: 91.
Niger (Mena) – debi, FIFA: 98.
Maroko (Lavovi Atlasa) – četrnaesti turnir, šampioni 1976, FIFA: 61.
Tunis (Orlovi Kartagine) – petnaesti turnir, šampioni 2004, FIFA: 59.

Grupa D
Gana (Crne zvezde) – osamnaesti turnir, šampioni 1963, 1965, 1978, 1982, FIFA: 26.
Bocvana (Zebre) – debi, FIFA: 94.
Mali (Orlovi) – sedmi turnir, vicešampioni 1972, FIFA: 69.
Gvineja (Orlovi) – deseti turnir, vicešampioni 1976, FIFA: 79.

Raspored

Grupa A
21 Jan
Ekvatorijalna Gvineja - Libija (Bata)
Senegal - Zambija (Bata)

25 Jan
Libija - Zambija (Bata)
Ekvatorijalna Gvineja - Senegal (Bata)

29 Jan
Ekvatorijalna Gvineja - Zambija (Malabo)
Libija - Senegal (Bata)

Grupa B
22 Jan
Obala Slonovače - Sudan (Malabo)
Burkina Faso - Angola (Malabo)

26 Jan
Sudan - Angola (Malabo)
Obala Slonovače - Burkina Faso (Malabo)

30 Jan
Sudan - Burkina Faso (Bata)
Obala Slonovače - Angola (Malabo)

Grupa C
23 Jan
Gabon - Niger (Librvil)
Maroko - Tunis (Librvil)

27 Jan
Niger - Tunis (Librvil)
Gabon - Maroko (Librvil)

31 Jan
Gabon - Tunis (Fransvil)
Niger - Maroko (Librvil)

Grupa D
24 Jan
Gana - Bocvana (Fransvil)
Mali - Gvineja (Fransvil)

28 Jan
Bocvana - Gvineja (Fransvil)
Gana - Mali (Fransvil)

1 Feb
Bocvana - Mali (Librvil)
Gana - Gvineja (Fransvil)

Četvrtfinale

4 Feb
A1 – B2 (Bata) (QF1)
B1 – A2 (Malabo) (QF2)

5 Feb
C1 – D2 (Librvil) (QF3)
D1 – C2 (Fransvil) (QF4)

Polufinale, 8 Feb
QF1 - QF4 (Bata)
QF3 - QF2 (Librvil)

Za treće mesto, 11 Feb
(Malabo)

Finale, 12 Feb
(Librvil)

strana 1 od 1 idi na stranu