Di Kaprio u Povratniku, oni u NBA ligi

Ko su “Soniji Vimsovi“? Igrači iz SAD koji poniknu u američkim srednjim školama, naprave ime na koledžima, ali zakažu kad dođe vreme da svoj talenat prenesu u NBA.

Nikola Novaković SAD
Podeli
Getty Images
Getty Images

Ili im NBA franšize ne veruju, pa ih ni ne biraju na draftu, ili posle kratkog perioda u NBA ligivide da su tamo zalutali. Stoga ti igrači nastavljaju svoju karijeru “preko bare“. Neki odu preko one tihookeanske da igraju u Kini ili na Filipinima, ali nama su zanimljiviji oni koji preko Atlantika stignu u Evropu.

I šta sad, pitate se vi, kao da je to neka vest, stotine američkih igrača svake sezone dođe u Evropu u potrazi za novcem i mestom na kojem će se dokazivati, te možda napraviti ime i zaslužiti još jednu šansu u NBA ligi. Stvar je u tome što većina tih igrača u Evropi i ostane.

Oni nisu tema ovog teksta, ovde se bavimo onima koji nisu uspeli u NBA, otišli u Evropu, igrali odlično i opet otišli u NBA. Kao Soni Vims!

Soni Vims

Getty Images
Getty Images

Prvu NBA sezonu proveo je u Denveru, gde praktično nije ni igrao. Onda ga je spazio Toronto i dao mu neke minute (valja imati na umu da je to nejaki Toronto pre dolaska Masaija Uđirija koji nije mogao ni da sanja plej-of), i Vims je te minute lepo koristio. U drugoj sezoni je postizao čak 9 poena po utakmici. Da ne bude zabune, jasno je da su te statistike u dobroj meri bile ’šuplje’ i da je Vims uglavnom igrao u nebitne minute u mečevima u kojima je ishod već bio odlučen, uz to i u timu koji tenkuje. Ipak, pokazao je da može da igra na NBA nivou. Onda je došla pauza između sezona i za Vimsa nije bilo interesovanja, makar ne interesovanja koje bi ga platilo više od onoga što bi mogao da zaradi u Evropi. I tako se Soni Vims spakuje i – pravac Žalgiris.

Odmah je pokazao da se snalazi u evropskoj košarci. U sezoni u Žalgirisu i tri sezone u CSKA Vims je bez sumnje bio jedan od najboljih bočnih igrača u Evroligi. Šutirao je trojke blizu 40%, dominirao je atleticizmom i generalno igrao veoma dobro. Sa CSKA je sve vreme neuspešno jurio titulu u Evroligi i nije uspeo, ali to nam sada nije tema.

Vimsov učinak u Evropi naterao je čelnike Finiksa da mu ovog leta ponude ugovor na dve godine tokom kojih će ukupno zaraditi skoro šest miliona dolara. I tako je Vims postigao svoj cilj izokola – ponovo je u NBA ligi i ima priliku da uspe na najvećoj pozornici. Doduše, činjenica da ove godine igra malo i slabo u užasnom timu Sansa nam malo kvari ovu ’preko trnja do zvezda’ priču, ali bitna je poenta – to da se kroz Evroligu može zaslužiti novi NBA početak.

Ma to se dešava jednom u sto godina, kada igrač ne uspe NBA, on je gotov, ovo je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo, uporni ste vi. Ovakva situacija jeste ređa od klasične (igrač ne uspe u NBA i onda godinama luta po evropskim ligama), ali nije toliko retka kao što se čini. Da počnemo od devedesetih i ranih dvehiljaditih kada su igrači iz Amerike manje dolazili u Evropu nego što je to danas slučaj.

Judonis Heslem

Getty Images
Getty Images

Nekima je Evropa veoma prijala, pa su posle boravka na Starom kontinentu postali čak i šampioni u svojim NBA timovima. Judonis Haslem završio je karijeru na koledžu kao centar sa 136 kilograma, a visok je malo preko dva metra.

Nije mogao da bude ni naročito dobar skakač sa takvim fizičkim svojstvima, a nije plenio ni drugim veštinama. Na draftu ga niko nije birao. Otišao je u Francusku i igrao jednu sezonu u Šalonu koji je igrao i tadašnji ULEB Kup. Haslem je tokom te sezone shvatio da nikada u NBA neće moći da igra na način na koji je to radio dotad, pa je rešio da potpuno promeni svoj igrački profil.

Smršao je 30 kg tokom jedne sezone boravka u Francuskoj i vratio se u svoju rodnu Floridu kao novi čovek. Dobio je ugovor kod Peta Rajlija u Majamiju 2003. Dalje sve znate, osvojio je tri NBA prstena i najtrofejniji je igrač franšize zajedno sa još jednim momkom koji je za Hit počeo da igra 2003. godine.

Simbol je tima i navijači u Majamiju ga obožavaju. Judonis je doneo dobru odluku pre 13 godina.

Brus Boven

Getty Images
Getty Images

Nije Heslem jedini koji je od nedraftovanog gubitnika preko Evrope stigao do lovorika višestrukog NBA prvaka. Brus Boven je posle četiri godine na nekom anonimnom kalifornijskom koledžu izašao na draft i izvukao najkraću slamku. Niko ga nije birao i rešio je da krene u svet trbuhom za kruhom.

Igrao je u Avru, u nekom francuskom timu iz grada koji ne znam kako da izgovorim, i u nekom trećem timu koji danas više ni ne postoji. Onda je malo lutao po tužnoj CBA*, pa je imao desetodnevni ugovor sa Majamijem, pa garantovani sa Bostonom i tada mu se karijera zahuktala – vremenom je dogurao do toga da u San Antoniju bude starter i jedan od nezamenjivih igrača u timu koji je osvojio tri titule.

Jedan od najboljih odbrambenih i najprljavijih igrača svoje generacije, bio je veoma zaslužan za titule, iako se to ne vidi u brojkama, mada je imao i trenutaka kada nas je podsetio da je on pre svega kvalitetan košarkaš. Ipak, mnogi ga nisu voleli i teško im je to zameriti.

*CBA, ili Kontinentalna košarkaška asocijacija, bila je niža profesionalna liga u SAD koja je postojala od 1946. do 2009, uporedo sa NBA ligom. Tokom godina u ovoj ligi su svoje mesto imali mnogi ljudi koji su danas legende NBA lige, poput trenera Flipa Sondersa, Džordža Karla i velikog Fila Džeksona, ali i igrača kao što su bili Džon Starks, Mario Eli i Tim Legler. Ipak, u najvećem delu svoje istorije, CBA je uglavnom karakterisao loš kvalitet košarke, veoma slično onom što je Razvojna liga (NBDL) danas.

Bred Miler

Getty Images
Getty Images

A šta ćemo sa Bredom Milerom, čovekom koji je 1998. igrao za nebitni Livorno, a onda za Ol-star tim Zapadne konferencije u NBA pet godina kasnije? Na početku profesionalne košarkaške karijere nije imao sreće – posle četiri solidne godine na univerzitetu Perdju, na draftu ga niko nije birao.

To je bila 1998. godina i reprezentacija SAD trebalo je da igra Svetsko prvenstvo u Grčkoj. Ali izbio je lok-aut i NBA košarkaši su rešili da ne igraju. Nesrećni Rudi Tomjanović, tadašnji selektor, morao je da skupi nekakvu ekipu za turnir. Tim je bio dosta mršav (ubedljivo najbolji igrači iz tima su Miler i Lengdon iz CSKA) i osvojio je bronzu, a u polufinalu su izgubili od Rusa predvođenih Vasilijem Karaševim, ocem Sergeja koji danas igra u Bruklin Netsima.

Miler nije imao tim, NBA se nije igrao, pa je rešio da se oproba u Evropi. Otišao je u Livorno, u Italiju, i odigrao 16 utakmica na kojima je ubacivao 16 poena i hvatao 9 skokova u proseku.

Kada se vratio u SAD, uspeo je da dobije garantovani ugovor u Bulsima, gde ga je zamalo ubio Šek, pa je onda preko Indijane stigao kod Peđe i Divca u Kingse. Tokom godina se pokazao kao sjajan centar, odličan dodavač i poenter (kako iz reketa, tako i van njega) i zasluženo je bio ol-star i naslednik Divca u Kingsima.

Da ne bude zabune, u ovom tekstu ne govorimo o igračima koji su dolazili u Evropu tokom lok-auta na samo nekoliko meseci, pa se vraćali u SAD po njegovom okončanju (npr. Deni Grin u Olimpiji ili Taj Loson u Žalgirisu).

Koji su neki moderniji slučajevi, pored Vimsa?

Entoni Parker

Getty Images
Getty Images

Da li se sećate Entonija Parkera iz Makabija, pa potom iz Toronta i Klivlenda? Ako ga se ne sećate, trebalo bi da se sećate jer je bio fantastičan igrač. A da li ga se sećate iz Filadelfije 1998. godine? Naravno da ne jer tamo i u Orlandu nije ulazio u igru i bio je loš. Zato je i rešio da ode u Evropu.

Otišao je u Makabi i proveo skoro celu svoju evropsku karijeru tamo. U početku mu je život u Izraelu bio malo problematičan – u jednom intervjuu Parker govori kako su mu “povremeni teroristički napadi” odvlačili pažnju sa košarke, ali da je ubrzo uspeo da se koncentriše na svoj posao. Izgleda da se nije mnogo potresao.

Parker je uskoro postao jedan od najboljih igrača u Evropi i legenda Makabija sa kojim je osvojio dve Evrolige i dva puta je bio MVP tog takmičenja. Bio je jedan od 10 najboljih igrača Evrolige u prvoj deceniji XXI veka. Pošto je ’prešao igricu’ u Evropi, bilo je vreme da se vrati tamo gde mu je mesto, u NBA.

Brajan Kolanđelo ga je primetio kada su u oktobru 2005. Reptorsi i Makabi igrali jednu od onih besmislenih prijateljskih koje nam NBA i Evroliga upriliče svake godine u kojima igrači koji su totalno van forme pokušavaju da s vremena na vreme makar pogode obruč.

Parker je sledećeg leta već potpisao ugovor sa Reptorsima gde su ga čekali Kalderon i Garbahosa, stari znanci iz Evrolige. Tada je već imao 31 godinu, ali ubrzo je postao starter i jedna od solidnijih 3&D* opcija u ligi. Potom je otišao u Klivlend gde je u poslednjoj sezoni Lebronovog prvog mandata u Ohaju zamenio Sašu Pavlovića na poziciji startnog beka-šutera.

Znamo svi kako se to neslavno završilo, a posle odlaska Lebrona, Parker je nastavio da igra u Klivlendu još dve tužne sezone (tužne za tim, ne za Parkerov individualni učinak) u kojima je nastavio da startuje i igra odličnu košarku. Oprostio se kao dostojanstveno i kao takvog igrača ga i valja pamtiti – sjajnog poentera i odgovornog, odličnog defanzivca.

*3&D opcija je izraz koji se u modernoj NBA ligi koristi za opisivanje igrača koji timu najviše doprinosi kvalitetnom igrom u odbrani i sposobnošću da u visokom procentu ubaci otvorene trojke u napadu, bez većeg udela u kreiranju šuteva. Najbolji primeri za ovakav tip igrača su spomenuti Brus Boven, zatim Šejn Batije, Trevor Ariza, Deni Grin itd.

Vil Bajnam

Getty Images
Getty Images

Idemo dalje, još jedan igrač kojem je Makabi oživeo NBA karijeru koja nije obećavala – Vil Bajnam. Bio je solidan na Džordžija Teku, nije draftovan jer nema šut, a fizički nije čudo prirode poput Džona Vola ili Mudijeja da mu se nedostatak šuta trpi. Ipak, nekako se izborio za mesto u Voriorsima (2005/2006. kada su Voriorsi bili na dnu Zapada), ali tada nije mnogo igrao. Rešio je da ode u Evropu, u Makabi.

Igrao je zadovoljavajuće u Evroligi, pokazao je da može da nosi tim u pojedinim trenucima meča, i sa Makabijem je pored obaveznih nacionalnih titula igrao i finale EL. Vratio se u NBA posle dve sezone u Makabiju, gde je koristio svoju snagu da ulazi pod koš i tako kupio poene. U Detroitu je igrao od 2008 do 2014. i odigrao je dosta utakmica, mahom kao rezervni plej.

Potpisao je dva ugovora, nevelika, ali je ipak zaradio više novca nego što bi to učinio u Evropi, a imao je i luksuz da nije morao da se potuca po ruskim ili turskim zabitima i zavisi od dobre volje lokalnog tajkuna. U NBA ligi nije klasa, ali je plejmejker koji ume da drži ritam, grize u odbrani, a ponekad može da se zaigra i da uradi ovakve stvari:

Džerald Grin

Getty Images
Getty Images

Znate li da je on rođak Denija Grina iz San Antonija? Došao je u NBA ligu kao jedan od poslednjih igrača biranih direktno iz srednje škole 2005. godine, poslednje u kojoj je to bilo dozvoljeno. Tada su ga poredili sa Mekgrejdijem, zato što je takođe bio zaprepašćujuće fizički nadaren, te zato što je došao u NBA pravo iz srednjoškolske klupe.

Nije mu krenulo u NBA. Igrao je on, dobijao je neke minute, ali je bilo vidljivo da nije konstantan i da u stvari nije toliko talentovan koliko se mislilo. Posle nekoliko sezona plesa na ivici NBA lige, odlučio se da ode u Rusiju, zemlju gde se od košarke i dalje dobro zarađuje ako ste atraktivan američki igrač. On je u Rusiji prosto ’divljao’ kao što to samo on ume – dodavanje nije bilo opcija. Igrao je za Lokomotivu Kubanj i Krasnije Krila.

Za vreme igranja u tim Krilima, suočio se na nekom soc-realističnom ruskom ol-staru sa Džejmsom Vajtom, sadašnjim igračem Cedevite, i podario svetu jedno od najboljih takmičenja u zakucavanjima svih vremena.

Grin se ubrzo vratio u NBA, mada njemu nije trebalo neko dodatno razvijanje košarkaških veština, trebalo mu je samo da se malo sabere u glavi. Posle dobrih sezona u Sansima, ponovo je ulio poverenje donosiocima odluka širom lige, tako da je sada njegov talenat na ceni, dovoljno da dobija ugovore u NBA.

Jeste neuračunljiv u igri, ali nikad nije loše da imati u timu čoveka koji uvek i svakome može da ubaci 25 poena.

Alan Anderson

Getty Images
Getty Images

Završio je Mičigen Stejt, sve četiri godine, i posle dobijanja diplome čekao je draft da ode u NBA, ali na njegovu žalost, draft je prošao, a njega niko nije birao. Šta je onda mogao Alan Anderson, nego da se zaputi ka Evropi?

Prva stanica bio mu je Virtus, druga Cibona. Mi koji pratimo regionalnu košarku sećamo ga se iz Cibone, veoma je dobro tada igrao. Igrao je fajnal-for 2009. u Areni, a u finalu su se sastali Cibona i Partizan. Pera Božić ga je toliko čvrsto čuvao da je Anderson posle utakmice dao izjavu koja i danas zvoni u ušima: “Niko me nikada nije ovako prebio u jednoj košarkaškoj utakmici“. Još tada se videlo da je Anderson igrač koji ume da napada iz driblinga, a pri tom je izvrstan šuter.

Video je to i Makabi, pa ga je doveo na jednu sezonu (Makabi se non-stop ponavlja u ovim povratničkim pričama – izgleda da je Tel Aviv idealna destinacija za one koji hoće da se vrate u NBA). Posle se oprobao u Barseloni i zaslužio je šansu za povratak u NBA koju je i dobio, baš kao i njegova preteča Entoni Parker, u Torontu.

Od tada je u NBA ligi u svojstvu strelca sa klupe, ali ipak češće u uskoj ulozi šuterskog specijaliste za tri poena. Sada u Vašingtonu ima značajnu ulogu, mada na žalost navijača Vizardsa, to više govori o stanju klupe u timu Vašingtona, nego o Andersonovom trenutnom kvalitetu.

Patrik Beverli

Getty Images
Getty Images

Bek je koji čuva protivničke plejeve (nekad i dvojke) i igra agresivno u odbrani da Harden to ne bi morao. I to je cela njegova uloga u NBA, mada se mora priznati da je vremenom i naučio da pogodi otvorenu trojku. Ali njegove veštine nisu uvek bile na ceni – kada si mlad igrač bez talenta za postizanje poena, nećeš dobro proći na draftu.

Pošto je kao klinac 2007. izgubio u Novom Sadu meč za zlatnu medalju na juniorskom svetkom prventsvu od legendarnog srpskog tima predvođenog Mačvanom, Stojačićem, Katnićem i ostalima, Beverli je izabran na draftu 2009, ali nije zaigrao u NBA ligi. U Evropi se prvo smucao po Ukrajini, pa je došao u Spartak iz Moskve.

Tu je pokazao da, iako ne naročito talentovan, on jednostavno mora da postane bitan igrač. Radio je na igri sa loptom, bio je vođa ekipe u napadu, ali je i dalje ostao jedan od najboljih odbrambenih igrača u Evropi. U ovoj utakmici sa CSKA imamo najbolje ilustrovan dvoboj između igrača čiji kvalitet počiva isključivo na napornom radu (Beverli), i igrača koji ima talenta više nego iko, ali ne 'gine' toliko (Teodosića).

Beverli je kasnije bio u Olimpijakosu, gde je isto grizao i pravio skoro-pa-incidentnu atmosferu, a onda ga je put, sasvim očekivano, doveo kod Morija u Hjuston. Jer, ko bi više voleo ovakvog radnika i ultimativnog vojnika u timu od najvećeg ljubitelja košarkaških specijalista – Derila Morija?

Šteta što je bio povređen za prošlogodišnje finale Zapada. Najverovatnije ne bi Hjuston prošao, ali bi Beverli ipak oznojio Stefa više nego Džejson Teri sa svojih 150 godina.

Kris Kouplend

Getty Images
Getty Images

Kris Kouplend je dosta loš igrač trenutno, da budemo iskreni, ali izdržava porodicu od NBA lige. Pre otprilike pet godina ova činjenica je delovala nerealno skoro koliko i činjenica da će za pet godina Džamar Vilson iz Partizana igrati u NBA. No eto, Kouplend je uprkos svemu ipak dogurao do NBA.

Posle studija na Koloradu i neuspeha na draftu, završio je u drugoj španskoj, pa u Holandiji (?), pa u Nemačkoj, pa u Belgiji. Valja napomenuti da je u Holandiji igrao za tim Matrixx Magixx, jedan od timova za koje navijam, iako nikada nisam pogledao nijednu njihovu tekmu. Pri tom imaju dresove dosta slične Meginim – drečavo zeleno-ljubičaste.

Misterija je gde su ga Niksi primetili, ali su mu na osnovu igara u Belgiji i letnjoj ligi dali ugovor u Niksima, gde je pokazao da ne može da se kreće jer je sporiji od Kevina Spejsija u većini filma The Usual Suspects, ali da ipak ume dosta precizno da šutira iza linije 6,75 metara. Uspeo je tokom boravka u Niksima da uradi ono što je u NBA neophodno za dugačku karijeru – da javnost ubedi da je dobar u jednoj stvari i na osnovu toga igra i duže nego što zaslužuje.

Redži Evans je igrao na konto toga što je sjajan skakač dugo pošto je to skroz prestao da bude, Kenjon Martin je na samom kraju karijere važio za čuvara reketa iako je već tri godine jedini njegov kvalitet bila sposobnost da zastraši protivnike fizičkim nasiljem, Hido Turkolu je bio streč četvorka u Klipersima, iako je njegov šut bio daleko od dobrog itd.

Elem, Kouplend je potonuo na dno klupe u Indijani, uz neke bleskove u vidu šuterskih minijatura. U fokus je opet dospeo krajem prošle sezone, kada je nego pokušao da ga izbode nožem u jednom njujorškom klubu, a na mestu zločina su iz nekog razloga bili Hoksi Pero Antić i Tabo Sefološa koji su potom uhapšeni jer nisu hteli da odu iz kluba kada je policija zvala fajront. Bizarno veče u Njuorku.

Kris Kouplend sada igra za Milvoki Bakse i potpuno se oporavio od spomenutog incidenta. Njegov ovogodišnji učinak u Milvokiju je zanemarljiv.

Getty Images
Getty Images

Ovo su samo neki od igrača koji su pratili putanju: neuspeh u NBA – oživljavanje karijere u Evropi – povratak u NBA. Ima ih još mnogo, a vi slobodno napišite u komentarima ako se setite još nekog zanimljivog primerka koji odgovara kalupu.

Sa druge strane, imali smo i situaciju u kojoj su Amerikanci u Evropi postali toliko dobri igrači da su sigurno mogli da nađu angažman u NBA, ali su svesno ostali u Evropi. Znali su da u NBA neće dobiti toliki novac, a i nisu bili oduševljeni činjenicom da opet budu ’poslednji u gradu’, kada su već imali garantovan status zvezde u Evroligi.

Tradžan Šaka Lengdon, momak iz Aljaske (stvarno se zove Tradžan Šaka kao neka turska pop-zvezda), bio je jedan od najboljih šutera u Evropi tokom dvehiljaditih i poznih devedesetih. Bio je blizu 50-40-90 učinka* u Evroligi nekoliko puta, osvajao je Evroligu i bezbrojne nacionalne šampionate sa CSKA, a veoma lako je mogao da ode u NBA u to vreme.

*50-40-90 učinak se odnosi na procente šuta. Da bi igrač ušao u tzv. „50-40-90 klub“ jednoj NBA sezoni mora da u ima šut iz igre preko 50%, šut za 3 poena preko 40% i šut sa linije penala preko 90%. U NBA ligi su samo šestorica igrača ostvarila ovaj učinak od uvođenja linije za tri poena – Leri Bird (dva puta), Mark Prajs, Redži Miler, Stiv Neš (četiri puta), Dirk Novicki i Kevin Durent.

Svi koji su pratili Evroligu pre desetak godina sigurno su saglasni da je Džej-Ar Holden bez problema mogao da bude starter u nekom solidnom NBA timu sredinom dvehiljaditih, ali mu se više svidelo da bude heroj nacije u Rusiji i bogat kao krez. Majk Batist je bio savršena četvorka za NBA ligu sa svojom volovskom snagom i mekom rukom, ali je bio legenda Panatinaikosa i nije mu padalo na pamet da se seli iz Atine, pogotovo što je tamo našao i suprugu.

Nikola Novaković

P.S. U drugom delu teksta bavićemo se modernim košarkaškim Odisejima – onima koji bi mogli da krenu stopama Vimsa i ostalih koji su svoju NBA karijeru uspeli da revitalizuju boravkom u Evropi.

Sport

LŠ: Ko strepi zbog decembarskog žreba?

Nakon više od dva meseca čekanja nastavlja se Liga šampiona, mečevi osmine finala doneće nekoliko derbija, ali i neke duel koji možda nisu na renomeu elitnog takmičenja. S obzirom na protekli period, rezultate i formu, ko su bili dobitnici, a ko gubitnici na žrebu u decembru?

Aleksandar Kovačević ponedeljak 15.02. 15:00 Komentara: 47