Čovek s osmehom na licu

Kada je doputovao u Pariz maja 1997. godine, Guga je iza sebe imao osam pobeda na ATP nivou i bio je tek 66. na svetu. Dve nedelje koje su usledila promenile su život harizmatičnom Gustavu – pobede nad velikanima šljake kao što su Muster i Kafeljnikov i finale u kojem je Serhiju Brugeri ukupno prepustio devet gemova.

Bio je to tek njegov treći Gren slem turnir i za sve kojima je tenis bio blizak srcu Gugin trijumf predstavljao je senzaciju. Ne i za Gugu, koji je od detinjstva vredno radio i živeo baš za taj trenutak.



Tenisom je počeo da se bavi sa šest godina, a samo dve godine kasnije od srčanog udara preminuo mu je otac, zbog kojeg je i zavoleo ’beli sport’. Motiv da uspe sada je bio još jači, a na putu ka vrhu njegov saputnik i trener bio je Lari Pasos, sa kojim je radio od 14. do 29. godine.

Posle prvog trijumfa u Parizu, svi su govorili samo o Gugi. Nosio je uglavnom odeću jarkih boja, imao afro frizuru, ispuštao je karaktersitičan, ne baš prijatan zvuk pri svakom udarcu. Čini se kao neko ko nije svima bio baš omiljen? Ali Gustavo je bio – volela ga je publika, volele su ga kolege. Otvorena srca, prepoznatljivog osmeha i izražene ljudskosti, sve je obarao s nogu.

Pariz je nazivao drugom kućom i tu je uspostavio neraskidivu vezu sa navijačima čiji je simbol čuveno srce koje je ucrtao u šljaci na Rolan Garosu 2001. godine.

Tada je treći put podigao Kup Musketara pobedom nad Aleksom Korečom, a u domovini je zaslužio i poštansku markicu sa svojim likom. Godinu dana ranije u finalu je savladao Magnusa Normana. Jedino Bjern Borg i Rafael Nadal imaju više titula na Garosu od Kuertena.

Zbog hroničnih problema sa kukom, ali i drugim povredama, nije napravio još bolju karijeru, a poslednji put na parisku šljaku kao igrač vratio se 2008. godine.

Rastanak je bio emotivan – 15.000 ljudi došlo je da isprati ’svog’ Gugu u penziju, a on je izašao u svojoj ’srećnoj’ opremi, plavo-žutoj kombinaciji u kojoj je 11 godina ranije prvi put obasjao tenisko nebo. Izgubio je od Matjea, ali to je bilo najmanje važno – gledaoci su dobili šansu da se oprosto od svog heroja.

Bila je milina gledati Kuertena kako igra. Ne zbog topovskih udaraca, već zbog sportske inteligencije koja je izbijala iz svakog njegovog poteza. Verovao je da je tehnika važnija od snage, a tako je i igrao – stajao je daleko iza osnovne linije i uživao je da spinovanim lopticama tera rivale na udarce sa neobične visine.

Umeo je brzo da odservira, forhend mu je bio odličan, ali je graciozni jednoručni bekhend bio i ostao njegov zaštitni znak. Znao je da se prilagodi rivalima, da im uđe u glavu i da izvlači pobede kada ga reket ne sluša.

Zvali su ga ’kraljem šljake’, ali nije ga valjalo potceniti ni na tvrdoj podlozi – uostalom, na Mastersu 2000. godine na putu do titule savladao je Pita Samprasa i Andera Agasija. Proveo je 43 nedelje na prvom mestu na svetu, a u Tenisku kuću slavnih primljen je 2012. godine.

U karijeri je ukupno osvojio 20 trofeja, a svaki, uključujući i tri sa Rolan Garosa, završio je u rukama njegovog mlađeg brata Giljermea. Gugin poklon voljenom bratu koji je bolovao od cerebralne paralize i koji je vodio težak život sve do smrti 2007. godine.

Znajući dobro muke svoga brata, Guga je 2000. godine pokrenuo Institut Gustavo Kuerten čiji je osnovni cilj pomoć hendikepiranima.

Rođen je na brazilskom ostrvu Florijanopolis, na kojem i živi posle odlaska u zasluženu penziju. Uživa u surfovanju, a kažu da i dalje igra tenis i podučava lokalne entuzijaste.

Sportski heroj. Dobrotvor. Jednom rečju, čovek – Guga Kuerten.