Rad i uživanje na prekookeanskim brodovima

Više od hiljadu naših ljudi trenutno plovi prekookeanskim putničkim brodovima morima i okeanima i na njima rade kao kuvari, konobari, fotografi, oficiri...

Za ovu varijantu privremenog radnog mesta najčešće se opredeljuju oni koji nemaju posao, ali glavni razlog jeste novac – za mesec dana rada na kruzeru zaradi se kao za tri meseca na istom poslu koji je teško naći u Srbiji.

Jedan od onih koji su ove godine radili na kruzeru je i Nemanja Čukić (29), kuvar iz Beograda. Kada je u luci u Brizbejnu ušao u kabinu broda „San princes”, grdosije od 14 spratova, odmah je poželeo da kaže: „Vratite me kući.” Prostorija je bila toliko mala da je bilo teško okrenuti se u njoj, sa dva kreveta na sprat i plakarom, dok su druga vrata vodila u kupatilo, koje su delili sa stanarima susedne kabine.

– Prvi utisak je bio strašan. Odmah sam tražio premeštaj, ali morao sam malo da se strpim. Za dvadesetak dana smestili su me u bolju kabinu, sa kupatilom. Posao nije bio težak, radio sam u kuhinji pre podne na pravljenju supa, a po podne i predveče na serviranju predjela. Sve u svemu u kuhinji sam boravio između osam i devet časova dnevno – priča Čukić.

Kruzer na kojem je plovio od marta do polovine septembra imao je oko 2.200 putnika i 900 članova posade, a među njima je bilo petnaestak naših radnika.

– Brzo sam se navikao na život na brodu. Bilo je onih koji su pričali da će se vratiti čim smo krenuli na putovanje, ali to niko nije uradio: ljudi ovde dođu sa ciljem da zarade novac, a znaju da ih kod kuće ne čeka posao, pa se naviknu na uslove i ostaju do kraja ugovora. Prilagodio sam se dnevnom ritmu posla i imao sam puno vremena za sebe, često sam išao u teretanu i izlazio u grad kada smo pristajali u luke. A stvarno je imalo šta da se vidi, obišli smo obale gotovo čitave Azije i dela Rusije i zahvaljujući radu na brodu imao sam priliku da posetim Japan, Tajvan, Tajland, Fidži... – priča Čukić.

Dešavalo se da ih tokom puta prati nevreme, naročito u blizini obala Australije, ali brod je bio apsolutno siguran, pa nepogode na njemu ni putnici ni posada nisu primećivali.

– Imali smo i jednu nezgodu – zapalila se mašina na brodu i proglašena je uzbuna. To se desilo kada smo posle remonta krenuli iz brodogradilišta u luku po putnike. Sve je trajalo kratko, požar je brzo ugašen, ali se dosta članova posade uspaničilo – kaže naš sagovornik.

Danijela Ristić (22), vaspitač iz Beograda, na dva kruzera provela je čitavu godinu, a za nekoliko dana treba ponovo da se nađe na brodu, jer je potpisala i treći ugovor.

– Pre šest-sedam godina čitala sam u novinama o ljudima koji rade na ovim brodovima i tada sam rešila da i ja jednog dana tamo radim. Zbog toga sam u međuvremenu usavršila engleski. Pare jesu bitne, ali glavni razlog je taj što obiđeš ceo svet – bila sam na Karibima, Bahamima, Aljasci... – priča za „Politiku” Danijela.

Prijavila se prvi put za posao agenciji koja sarađuje sa svetskim pomorskim kompanijama kada je imala 20 godina. Bila je na nekoliko intervjua, ušla je u uži izbor za dobijanje posla, prošla je obuku, a onda je morala i da traži dozvolu od kompanije da se zaposli, jer joj je do jednog od uslova za posao – 21 godine nedostajalo dva meseca.

– Na prvo putovanje brodom „Rubi princes” krenuli smo iz Barselone. Nisam se plašila, jer je sve bilo dobro organizovano, a kada sam se ukrcala na brod, tamo je bilo stotinak naših ljudi, brzo smo se upoznali i sprijateljili. Posao je bio težak, radila sam kao konobarica u restoranu često i po 13 sati dnevno, a jednom u desetak dana imala sam slobodan dan, to jest nekoliko sati u toku dana za odlazak na kopno – kaže Danijela.

Brod na kojem je radila ima oko 1.100 članova posade i 3.500 putnika. Praktično pravi grad na vodi. Život na kruzeru za zaposlene uglavnom se svodio na posao, mada je bilo i provoda, organizovane su žurke, na raspolaganju su imali teretanu, priča naša sagovornica.

– Nisam imala nikakvih problema: važno je da radiš svoj posao i ako imaš takav stav, sve protekne kako treba. Meni je bilo mnogo lepo, videla sam svet i upoznala nove ljude – objašnjava Danijela, koja se sprema na put ka Havajima i Bahamima.

Čak 90 odsto ljudi koji se prijavljuju za posao na prekookeanskim brodovima, to radi zbog novca, a ostalih deset odsto smatra da je ovo idealna prilika da vide ceo svet, kaže Ivan Leštanin, pravni zastupnik „Sejf-kruza”, jedne od svega nekoliko agencija u Srbiji koje posreduju u zapošljavanju naših ljudi na kruzerima.

– Osim Afrike, gde se ne putuje iz bezbednosnih razloga – zbog pirata, sa dva-tri ugovora čovek obiđe ceo svet. Ima i onih, mada su malobrojni, koji na ovaj način usavršavaju jezik. Za šest godina, koliko radimo, nismo imali ni jedan jedini problem – ističe Leštanin.

Dnevno se pomenutoj agenciji javlja oko sto ljudi koji se interesuju za posao, ali samo deset odsto njih ozbiljni su u svojoj nameri, to jest ispunjavaju uslove koji se traže u konkursu. Plate se, kako kaže Leštanin, kreću od 610 do 6.000 dolara, koliko dobijaju oficiri, a naši ljudi najčešće rade kao konobari i kuvari i zarađuju oko 1.500 dolara mesečno. Kandidati koji dobiju posao imaju troškove od nekoliko stotina evra, za polaganje treninga, dobijanje sertifikata koji je obavezan, tranzitna viza... Kada budući radnik dobije posao na brodu, da bi se sve organizovao i krenuo na putovanje prođe od nekoliko nedelja do najduže tri meseca, objašnjava Leštanin.

Izvor: Politika.rs