Liban: Geografija restorana koji se pamte

„Od libanskih maslina“, piše na moderno dizajniranim flašama sa maslinovim uljem koje je prodavano na bejrutskom festivalu hrane, mada kažu da toliko maslina u Libanu nema pa se uvoze iz zemalja Magreba i Španije.

Blizina mora odredila je klimu Bejruta, a prosek od tristo sunčanih dana u godini optimistički stav njegovih stanovnika i hedonistički odnos prema hrani. „Vedro kao karakter Libanaca“, piše na etiketi najpoznatijeg libanskog piva „Almaza“, odavno već u sastavu „Hajneken grupe“. Nekada je „Almaza“, služena sa sokom od limuna i rubom čaše potopljenim u morsku so, bila sinonim za pivo, dok se nisu pojavili novi brendovi. To je pre svega brend „961“, nazvan po telefonskom pozivnom kodu za Liban, koji se proizvodi sa brojnim varijacijama: od najsvetlijeg pilsnera, crvenog piva nalik na belgijska do crnog sličnog irskom „Ginisu“.

Kreativnost u stvaranju novih ukusa nije izostala ni kod pravljenja pića od hmelja, pa aromu piva „Lebanese pale ale“ daju kamilica, rujevina, žalfija, anis i nana. Inače, ove trave se dodaju jelima od jagnjetine koja se najčešće sprema na roštilju. Do podneva se jede pecivo, a onda se već raspaljuje vatra za roštilj, gde se pravi kebab i „šiš tavuk“, belo pileće meso u sosu od belog luka. Roštilj se najčešće pravi ispred mesara u čijim izlozima vise jagnjeće polutke i goveđi butovi, a mesar otkida željeni deo i stavlja na žar. Pored mesa u sendvič od tankog arapskog hleba stavlja se humus - namaz od mlevenih leblebija, paradajz i turšija od cvekle.

U ulicama oko glavne arterije Ras Bejruta, Hamre, izjutra mesari kupuju povrće u obližnjoj prodavnici, gde se pored mediteranskog povrća - patlidžana, krastavca, artičoke (kojoj je upravo počela sezona) i peršuna - nezaobilaznog sastojka svih libanskih salata, kupuje i indijska tikvica, čije su seme radnici Bangladešani doneli u Bejrut. Pomorandže, obične za jelo i crvene, „krvave“, za sok, i limun (žuti, zeleni i okrugli, slatki) i banane dolaze sa juga zemlje, iz Sidona i Tira.

Bejrutske ulice po pravim imenima ne zna niko, čak ni taksisti. Najčešći orijentiri su restorani i kafane, oni se pamte i kada ih više nema. „Edison“, dobro snabdevena prodavnica pečenih pistaća, badema i košpica od bundeve, odmah preko puta „Briksa“, dobila je naziv po bioskopu koji se nekada nalazio u neposrednoj blizini. Bejrut je tokom svoje istorije menjao izgled, od polururalnog mesta do gusto izgrađenog grada. Tramvaja se sećaju samo najstariji, koji i dalje nazivaju ulice nekadašnjim imenima sledeći davno nestalu geografiju.

Izvor: Danas