"Dolce vita"u Veneciji !

Neki od nas odlaze u Veneciju tragajući za slikama poput onih iz Soldinijevog filma "Hleb i lale", drugi, žudeći za "slatkim životom", pokušavaju da ga osete u danima karnevala, treći , na plažama Lida i kanalima grada, iščekuju estetizovanu atmosferu Manove "Smrti u Veneciji". Pojedini očekuju Zlatnog lava na filmskom festivalu koji se održava na Lidu dok poklonici umetnosti pohode svetsku umetničku izložbu- čuveno venecijansko Bijenale. Naravno, ima i onih koji dolaze da bi bili vidjeni ne shvatajući dubinu drevnog središta nekadašnje slavne Mletačke republike.Najčešče, turisti, ipak, posećuju Veneciju sa željom da vide njene kanale i 11 metara dugačke, crne gondole i da naprave niz fotografija na trgu Svetog Marka i ispred Mosta uzdisaja tumarajući uskim uličicama u potrazi za Rialto marketom i ponekim šopingom, zavedeni mitom o novoj Atlantidi i Titaniku.

Ovim su se gradom oduševljavali Bajron,Ruso, Stravinski, Gete, Prust , Modiljani...Marsel Prust je napisao da je nakon dolaska u Veneciju shvatio da je "njegov san postao, neverovatno i jednostavno- njegova adresa".Bajkovitost i poetičnost Venecije svakako proizilazi iz specifičnog položaja grada na vodi, u laguni Jadranskog mora. Baš zbog tog specifičnog položaja grad nema ritam i sadržaje koje nude evropske metropole.

I pored sjajne istorije, gotske,barokne i renesansne arhitekture , postavlja se pitanje da li je Venecija još samo jedan mit, jedna nakićena, isuviše turistička razglednica.Za istinske estete ona to, svakako, jeste. Zato, ukoliko zaista želite da nešto doživite, izbegavajte uobičajene puteve kojima će vas upućivati turistički vodiči i krećite se uskim, neistraženim uličicama koje, još uvek, kriju autentičnost.

Tokom čitave godine ovaj grad nudi neku turističku senzaciju. Tako polovinom jula mozete prisustvovati prazniku pod nazivom Redentore kojim Venecijanci slave prestanak kuge koja je u prošlosti odnela mnoge živote. Treće nedelje meseca jula oni pripreme hranu i piće i upute se, sa prijateljima, uz muziku, brodićima duž Kanala grande.U laguni očekuju ponoć i vatromet koji obasja čitav grad, a nakon toga odlaze na plažu,na Lido iščekujući izlazak sunca da bi sledećeg dana svi, porodično, otišli u crkvu slaveći život i radujući mu se.

Veneciju je najlepše doživeti iz vaporeta, sa mora, tada deluje, dok joj se sporo približavate, maglovito i poetično i u glavi vam, dok gledate crkvu Santa Mariu della Salute, odzvanjaju početni stihovi istoimene pesme Laze Kostica ispunjeni tonom metanoje i kajanja.Čim stupite na venecijansko tlo iluziju će raspršiti ulični prodavci i neverovatan broj turista u potrazi za površnim senzacijama.

Mnogi će,odmah, zaželeti da se provozaju gondolom, ali će mnogi i odustati kad čuju za cenu od 80- 100 eura. Verovatno će mnogi, izmučeni lutanjem po kamenim pločnicima, poželeti da konačno, u Italiji, probaju picu. Ona košta oko 6 evra ( naravno reč je o jeftinijim kafanicama kojih je u gradu bezbroj dok je večera u ekskluzivnijim restoranima nekoliko stotina evra) .Oni sa rafiniranijim ukusom poručiće vino Chianti uz,recimo, panettone tortu ili amareto biskvite.Neko će zaželeti da popije kafu u čuvenom kafeu Florijan , na Trgu Svetog Marka.U njemu su sedeli Stravinski, Modiljani, Dikens, Anucio, ... I pored priča o stravičnim cenama kafu ćete popiti za 5 evra. Ipak, Florijan danas izgleda prilično oronuo, a toalet će vas podsetiti na slične u Srbiji.

Italijani su pozitivni i gostoljubivi. Dovoljno je da im se javite sa Buon giorno i Grazie i da izmamite ljubazan odgovor.Otvoreni su i bez ikakvih predrasuda u odnosu na nacije. Baš zbog te tolerantnosti iznenadićete se kada u prodavnici ugledate flaše vina i piva sa etiketama Morisona, Marlija ali i Pape Jovana , Benedikta i Hitlera i Musolinija jedne pored drugih.

I kao što su različiti razlozi zbog kojih ljudi posećuju grad Svetoga Marka tako se čini i da Venecija vodi paralelne živote koji se medjusobno ne dodiruju. Dok dame sa brilijantnim ogrlicama i muškarci u smokinzima, odsedaju u hotelima poput Cipriania i nakon kupovine u Gučiju i Armaniju, uzivaju večerajuci uz zvuke kamernog orkestra, ostali kupuju picu na parče ili obrok u Meku, kopije Gučijevih tašni za koje ih ulični prodavci ubedjuju da su originali i majice sa natpisom Venezia na pijaci Rialto. Dok turisti hrle za fotografskim senzacijama beležeći vekovima poznatu sliku o Veneciji, gotovo po strani, u prostorima Arsenala i Djardinija, dešava se venecijansko Bijenale svetske umetnosti koje pokušava da se suprotstavi etabliranoj slici sveta unoseći etički i estetički nemir i provokaciju.

Nakon svega, onima koji su Veneciju pohodili ostaju različita i suprotstavljena sećanja i osećanja, a oni drugi i dalje mogu uživati u noveli Tomasa Mana, filmu "Every says I love you" sa Vudijem Alenom ili video radu "Diva" Eni Lenoks inspirisanim arhitekturom i atmosferom drevne Venecije.