U rukama Leskovčna utkano stogodišnje iskustvo obućara Taratumba, koje nema s kim da podeli

Jedan od njih bio je i Milorad Stojiljković iz porodice Taratumba, a stare leskovačke porodice ponosile su svojim nadimcima. Shvatajući da i u Leskovac stiže Evropa i da će i za sitne zanatlije biti posla, on je otvorio obućarsku radnju i za kratko vreme razvio posao.

Istom zanatu naučio je i svoja tri sina, iako su sva trojica završila srednje škole.

Sinovi čiraci

“Kao i ja i moj otac i njegova braća odrasla su učeći zanat u očevoj radnji i školovali se. Jedan stric je, na primer, bio knjigovođa u državnoj službi, ali je posle podne morao da nastavi rad u radnji jer mnogo bilo posla”, priča Srđan Stojiljković Taratumba, sin srednjeg Miloradovog sina Dušana i treća generacija Taratumbinih koja se bavi ovim poslom.

Posao je išao veoma dobro, Srđanov deda je držao sve konce u svojim rukama, menjali su lokacije svoje radnje, ali jednoga dana je došlo vreme da se sinovi osamostale, onda kada su, kako je osnivač ocenio, savladali zanat.

“Moj deda, moj tac i moji stričevi nisu samo popravljali obuću. Naprotiv, njihova osnovna delatnost bila je izrada obuće, cipela, sandala, čizama i opanaka, pre svega. Bilo je dovoljno da dama pokaže neki modni evropski ili domaći časopis s cipelama i za kratko vreme dobila bi obuću istu kao original”, priča Srđan (56) u svojoj obućarskoj radnji “Taratumba” na početku Ulice Ivana Milutinovića, s leve strane prema Veternici kada se skrene iz Bulevara oslobođenja.

Njegov otac Dušan je svoju radnju otvorio 1967.godine na ovoj lokaciji i njega i danas mnogi pamte kao veselu i ljubaznu osobu. I baš tu je on za svog čiraka uzeo svog jedinca Srđana, koji tada nije bio siguran da će postati obućar.

“Ja sam učio, zapravo, otac me je počeo da me uči sa mojih 12 godina, ali sam završio Višu ekonomsku školu, pa upisao fakultet i došao negde do pola kada mi on iznenada umro sa 55 godina. Tada sam bio primoran da od tri životne opcije izaberem ovu jer je posao već bio razrađen”.

Singerice

U obućarskoj radnju “Taratumba” skoro se ništa nije promenilo posle Dušana. Na rafovima pretrpana obuća. Neka čeka svoje vlasnike, druga popravku, a Srđan radi na tri "Singer" mašine starije od 100 godina.

"Dve je kupio moj deda i tada su bile polovne, a ovu sam ja kupio, takođe polovnu. Sve su u upotrebi i sve besprekorno rade, ali moraju redovno da se održavaju", objašnjava dok šije patiku a ravnomerni zvuk "Singerice" se jedva čuje.

Srđan je preuzeo radnju 1991. godine.

"Kada je otac umro bilo mi je žao da zatvorim radnju. U mnogo čemu nisam bio perfektan kao on, ali sam se usavršavao u hodu. Bile su to godine ratne i krizne i bilo je mnogo posla", priseća se.

Čak je i u vreme hiperinflacije bilo posla. "Kada se inflacija otela kontroli 1993-će, naplaćivalo se u markama", kaže on.

Kinezi

Ali sve počinje da se menja sa dolaskom Kineza i od tada posao tavori jer se posle Kineza javljaju proizvođači jeftine obuće, za, takoreći, jednokratnu upotrebu.

"Ipak, neću da se žalim, i danas ima posla, nije kao nekada ali od ovog posla, zajedno sa suprugom Ružom smo napravili kuću svojoj porodici i iškolovali decu", kaže on.

Srđan i Ruža imaju dvoje dece, sina 27 koji je završio Prirodno matematički fakultet, a kćerka od 24 godine je na bratovljevom putu.

I tu dolazimo do pitanje nastavka obućarske tradicije pordice Taratumba.

"Nažalost, izgleda da ću ja biti poslednja, treća generacija i da će sa mnom Taratumbe kao obućari – nestati. Jer, ni jedno od dece mojih stričeva nije nastavilo zanat, a neće ni moja deca. Meni jeste pomalo žao, ali svako traži svoj put u životu", priča čovek kome isto, kao i njegovom pokojnom ocu, izraz lica stvara utisak pametnog i promišljenog čoveka.

Poslednji obućar iz porodice Taratumba

I negde se ponovo vraćamo u stara dobra vremena kada su njegovi preci ručno izrađivali cipele od onih jeftinijih pa do najskupljih koža koje su trgovci iz Leskovca nudili obućarima.

"Naše radnje i radnja mog oca je bila puna ljudi. Ovde se čekao red, posebno kada se probala nova obuća. Ovde se svaka vest u gradu prepričavala i analizira, ljudi su bili nekako veseliji, razdraganiji. Sada je drugačije. Dobar dan i doviđenja i to je sve", kaže on.

Pored Obućarske radnje "Taratumba" je još jedna, a u Leskovcu su registrovane još dve.

Srđan kaže da nema konkurencije jer svako ima svoje mušterije i ono što je važno to je da on misli da obućarski zanat nikada neće da se ugasi, bez obzira što on već 31 godinu ne može da nađe čiraka.

"Nije se ugasio ni na zapadu gde je društvo mnogo bogatije, neće ni kod nas. Neko će popravljati jer nema novac za novu obuću, drugi će popravljati onu skupu brendiranu obuću, a za sada najviše posla ima oko patika, i ženskih i muških jer koliko da su skupe nisu dobrog kvaliteta, pa se brzo odlepe ili pocepaju", objašnjava.

A da li će tako biti, ostaje da se vidi. Uostalom, iako je poslednja generacija iz čuvene leskovačke porodice, pred Srđanom Stojiljkovićem Taratumbom je vreme u kome će još dugo popravljati našu obuću, piše Jugmedia.