Predstava ansambla Miraž "Kraj partije" u REX-u

Predstava Kraj Partije još je jedna produkcija Ansambla Miraž nastala u saradnji sa dugogodišnjim kolegama i učiteljima iz Italije, Kulturne asocijacije Aletheia (nekada Specchi e Memorie).

Umetnik je prorok. On predviđa, zahvaljujući svojoj vanrednoj senzbilnosti, šta će biti sa čovekom, njegovim željama, idealima, osećanjima. I nakon više od 50 godina od realizacije Kraja partije, Beket nam daje lepu i okrutnu, genijalnu i duhovitu sliku onoga što bi realnost mogla da bude, što bi mogla da učini od nas, onoga što bismo mogli da postanemo. To se zvalo „Teatrom Apsurda": slike bez romantičnosti, fragmentarne rečenice, igre naizgled prazne... sve stvari koje danas možda ne deluju više tako apsurdno. Ali u pozadini takvog besmisla je duša pesnika koja živi iščezavanje i rasparčavanje sveta, sveta lepote, ideala u koje bi se moglo verovati, svih izvesnosti, tragično uviđajući nemogućnost odnosa, istinske komunikacije između ljudi... kao i njihove potrebe i srceparajuće uzaludne pokušaje da je ostvare. Kraj partije je remek-delo, jedno od onih dela koja uspevaju da kažu sve sa toliko malo toga. Hajde da mu priđemo sa velikom pažnjom, ispunjeni slušanjem. Posmatrajmo šta leži iza pojavnog. Pružimo našem pogledu dubinu i prozračnost neophodnu da se zahvate mnogostruka značenja prisutna u ovom delu. Kao njegov pogled. Pogled mio i nemilosrdan, ciničan i nostalgičan, koji istražuje Vreme i Prostor ljudske egzistencije, i koji odražava, u plavetnilu njegovih očiju, beskraj. Zvali su ga: "Oči galeba". Samjuel Beket. Daniela Damiani, reditelj

Zašto Beket?

Umetnik je neko ko ne govori iz duha vremena, on je neko ko upoznajući duh vremena, obitava van njega, u jednom apsolutnijem prostoru, i iz njega nam govori o našem vremenu. Beket je dao opori nagoveštaj u svojim delima trenutak koji sada živimo. Vreme u kome nestaju slike, nestaju reči, gube se značenja, vreme u kome "svet umire prostački imenovan". Mi nismo danas u mogućnosti da pojmimo koliko je naš unutrašnji svet osiromašen, jer smo se navikli na njega, mi nismo edukovani i nemamo naviku da percipirajući realnost, slike koje nas okružuju, ljude koje susrećemo, čitamo svet drugačije, osim upijajući samo ono što želimo da vidimo i što nam može biti korisno. Mi smo izgubili kontakt sa svetom iza pojavnog. Mi danas imamo ponuđene opcije za reči, za osećanja, i naša duša gubi sposobnost da se izrazi. I sama reč duša je postala arhaična. Pa ipak, Beket, i pored surovosti svog izraza, i pored neverovanja u mogućnost komunikacije, i pored odbacivanja svake nade, i shvatanja nadmoćnosti besmisla i haosa, nikada nije mogao da prestane da traga za određenom vrstom reda u haosu, za muzikom iza ambisa beznađa, za tišinom iza iscrpenih reči, za neminovnošću pokušavanja komuniciranja "Ne hteti reći, ne znati šta hoće da se kaže, i uvek reći, ili skoro, eto šta je važno da se ne izgubi iz vida u žaru kazivanja" Kraj Partije Beket je smatrao jednim od svojih najcelovitijih dela. Neki kažu da je to nastavak Godoa, neki da je u njemu oslikao odnos između svoje supruge i sebe, neki da se govori o kraju sveta i poslednjim ljudima, a neki da se čitava radnja zapravo događa unutar nas, unutar lobanje, gde opšte nesvest i ego. Radeći na Kraju partije, shvatili smo da ne želimo i ne možemo da damo nikakvo finalno značenje, i gotovo smo sigurni da Beket to nije želeo. Nakon svake probe, u nama su se otvarala nova pitanja i nove senzacije. I to je jedan put koji nema kraja. Jer to je jedna vizija koja je ogromna i otvorena. Možda je Beket bio poslednji gigant jednog vremena koje više ne postoji. I zato smo odlučili da postanemo što neprimetniji, gotovo kao instrumenti koji će odsvirati ispisanu partituru, bez izrazitih ličnih stavova, simpatija, sudova, nepokolebljvih mišljenja, već potpuno otvoreno, dopuštajuci da se kroz nas još jednom ostvari jedna velika kompozicija, čiji ritam, odnos između oštrih tonova i nemih pauza, možda može da nas poveže sa delovima izgubljenog sveta. Anđelka Vujinović, glumica .