SFF: Odumiranje - tragedija srpskog sela

Čini se sasvim iskreno i na mestu, pitanje jedne gledateljke “Zašto ste imali potrebu da snimite ovako depresivan film” uspelo je da isprovocira ekipu filma “Odumiranje”, koji je u nedelju 18. avgusta prikazan u sarajevskom bioskopu “Cinema City” u okviru ovogodišnjeg Sarajevo Film Festivala.

“Umetnost ima dva zadatka, da otvara probleme i popravlja ljude, a vaše pitanje moglo bi se postaviti i Tarkovskom. Zbog čega je on snimio ‘Andreja Rubljova’, ili zašto je snimljen ‘Građanin Kejn’? Zašto je Rubens slikao i zašto li je Van Gog sebi odsekao uvo? Odgovarati na pitanje zašto je ovo nekom potrebno, u meni budi mazohizam”, kazao je tokom razgovora sa publikom glumac Emir Hadžihafizbegović.

“Ozbiljna umetnost nikada ne može biti vesela i ozbiljan umetnik nikada ne može biti zadovoljan životom,” zaključio je on.

I zbilja, film “Odumiranje”, drugi dugometražni igrani film reditelja Miloša Pušića ("Jesen u mojoj ulici", 2009), nije veselo ostvarenje. Emotivno razarajuća, dramatična priča scenariste Dušana Spasojevića o odumiranju srpskog sela, ali i brojnim problemima koje to odumiranje nosi sa sobom, svoju premijeru imala je na daskama Ateljea 212. Reditelj Pušić uspešno ju je preneo na veliko platno, smeštajući radnju u svoje prirodno okruženje, zlatiborske vrleti.

Izvanrednu glumačku ekipu predvodi Branislav Trifunović u ulozi Janka, koji se vraća u svoj rodni kraj ne bi li majci saopštio da planira da proda deo zemlje, gde je sahranjen njegov otac, te da s tim parama ode u Švajcarsku.

“Mislim da film i umetnost treba da se bave stvarima koje su nam važne i bitne, i da bude aktuelan u trenutku u kome živimo. Prva stvar koju sam doživeo kada sam pročitao scenario bila je poistovećivanje sa glavnim likom koji tokom čitavog filma razmišlja o tome da li da ode ili ostane”, objašnjava reditelj Pušić trudeći se da odgovori na pomenuto pitanje: “Zašto ste imali potrebu da snimite ovako depresivan film?”

“Kao drugo, mislim da film govori o ljudskoj sebičnosti, o tome da, a to je moj individualni doživljaj sveta, većina nas gleda samo svoja leđa, pokušava da čini samo svoj život boljim. Praveći film treba da osvestimo ljude da treba zajedno da budemo bolji, da razmišljamo o drugim ljudima”, kazao je Pušić dodajući da na kraju svega ne vidi razlog zbog kojeg ne bi trebalo praviti mračne filmove.

Gledaoci filma u prilici su da vide hvale vredne uloge Dare Džokić (Milica, Jankova majka) i Borisa Isakovića (Strahinja, komšija i prijatelj), koji su igrali i u pozorišnom “Odumiranju”. Uz pametno vučene rediteljske poteze i dovoljno prostora za svaku emociju i tišinu, oboje su pružili nezaboravne, neverovantno potresne i iskrene izvedbe.

“Ovo je bila neverovatna prilika za mene, da ono što sa godinama igrao u Ateljeu 212 uradim i na filmu. Priča kao što je ‘Odumiranje’ ne može da se uradi na brzinu, pa je dobro što sam imao sedam godina igranja mog lika Strahinje za sobom, kao važnu pripremu. Zato sam sa velikom sam lakoćom i zadovoljstvom ušao u snimanje filma” navodi Isaković.

Iako u sporednoj, Jasna Đuričić briljira u ulozi Jovanke, Strahinjine supruge, i bez ijedne reči iskazuje emocije koje publiku ne ostavljaju ravnodušnom. Scena u kojoj je šiša ćerka Stamena (Milica Janevska), kroz nekoliko kadrova dokazuje sav njen nepretenciozan, ali raskošan glumački dar. Za malu dozu crnog humora zadužen je Hadžihafizbegović u ulozi Genija, koji sa lakoćom još jednom potvrđuje svoj komičarski talenat.

Osim igranja glavne uloge, Trifunović je ovoga puta imao još jedan zadatak jer je “Odumiranje” njegov prvi film u kojem je bio zadužen i za produkciju. Snimanje filma trajalo je šest nedelja, a osim na Zlatiboru, snimalo se i u Beogradu i Švajcarskoj, kazao je Trifunović, otkrivajući da “sa svim što nismo platili, film nas je koštao oko 600.000 evra”. Priznaje da to sada ipak nije važno, već da je važniji život filma koji je već prikazivan na nekoliko svetskih festivala, ali i na Zlatiboru, pred tamnošnjom publikom.

“Mislim da smo svi mi na različite načine prošli kroz neku od emocija koje dočarava film. Nije to pitanje odlaska ili ostanka, već pitanje odnosa prema roditeljima, kući, svojima… Ne mislim da to treba ulepšavati, niti znam da li je o ovoj temi snimljen ijedan domaći film”, tvrdi Trifunović.

“Ono što mene iritira jeste to što su svi filmovi snimani na selu neka vrsta pastorale koju ne podnosim. MIslim da je to selo mnogo dublje i da zaslužuje da se o njemu priča na mnogo kompleksiniji način. To smo dodatno shvatili kada smo snimali film na Zlatiboru. Kako su nas samo ti ljudi svojim poštenjem, dobrotom i čistotom prihvatili… Nismo sreli nijednog nenasmejanog čoveka. Kada vidite kako oni žive i kako se bore sa svim što ih okružuje, mislim da ne možete da ostanete imuni na to.”

O događajima i filmovima u okviru ovogodišnjeg, 19. po redu Sarajevo Film Festivala, možete više pročitati u našoj posebnoj temi posvećenoj festivalu.