„Master“ stiže i u domaće bioskope

„Master“ je duboka ljudska priča smeštena u pedesete godine prošlog veka, u vreme velikih spiritualnih težnji, kada se društvo našlo na prekretnici.

Fredi (Hoakin Feniks) je nestabilni bivši mornarički oficir koji ne može da se privikne na svakodnevicu i kreće na nepredvidljivo putovanje, otkrivajući novi duhovni pokreta, Cilj. Isprva autsajder, Fredi će postati izgledni naslednik harizmatičnog vođe Lankastera Doda (Filip Simor Hofman).

Ali, iako Cilj testira granice ljudskih osećanja, prijateljstvo koje će razviti Fredi i Dod izrašće u oštru i intimnu borbu snage volje dvojice muškaraca.

Pred Drugi svetski rat situacija u Americi je nemirna. Bilo je to vreme dotad neviđenog rasta nade, ali i nesigurnosti i sveprisutne teskobe. Iz tog kontrasta rodila se kultura večne potrage i nastojanja koja živi i u 21. veku. Mladići su se vraćali kući iz nepojmljive tame rata u blistav novi svet obeležen rastućom potrošnjom i novim optimizmom. Međutim, mnogi su tražili više, nešto veće, ideju za koju će se uhvatiti da bi odagnali teskobu i zbunjenost i suprotstavili se divljaštvu modernog sveta.

„Bilo je to plodno tlo za dramatične i inspirativne priče“, Anderson objašnjava svoju fasciniranost tim vremenom kulturoloških previranja i duhovnog avanturizma, „i ako krenete od početka, vidite dobre namere i iskru koja je podstakla ljude da menjaju sebe i svet koji ih okružuje. U posleratnom vremenu ljudi su se radovali budućnosti i gledali unapred s optimizmom, ali istovremeno su se nosili i sa mnogo boli i svežim sećanjima na bezbrojna umiranja. Moj otac se nikad nije smirio nakon rata. Kažu da je svako vreme pogodno za nastanak novog duhovnog pokreta, ali nakon rata ljudi su posebno podložni, jer se nakon silnog razaranja pitaju zašto je došlo do toga i gde su njihovi mrtvi.“

„Master“ je izmišljena priča, ali Pol Tomas Anderson je predstavio svet pokreta Cilj izuzetno uverljivo s opipljivim realizmom. Okupio je poznatu ekipu s kojom je već sarađivao. Odmah je doneta intuitivna odluka: Anderson je odlučio da snima u danas vrlo retko korišćenom formatu od 65 mm. Znao je da želi prepoznatljiv izgled tog perioda i nakon što je ponovo pogledao klasike „Vrtoglavica“ i „Sever-Severozapad“, Anderson je tražio tu zasićenost i bogatstvo slike, dodavši svoju prepoznatljivu oštru senzualnost. Muziku je radio Džoni Grinvud, gitarista grupe Radiohead i kompozitor koji se proslavio muzikom za Anderesonov film „Biće krvi“. Isti sinergijski kontrapunkt, Andersonov zaokruženi rezonantni stil i Grinvudova raskošna disonantnost, vidljiv je i ovde, ali u novom obliku.

Ovaj film, koji gledaocima nudi vizuelno atraktivne i emocionalno provokativne portrete ljudi, koji prate viziju boljeg života, imao je po tri nominacije za nagrade Oskar i Zlatni globus i sa uspehom je prikazan na ovogodišnjem FEST-u.