"Amerikanci žele ponovo da jašu sami naoružani do zuba"

Piše: Staša Rosić, B92

Milena Trobozić Garfild je producent, menadžer i prevodilac, a spada među prve producente art menadžera kod nas. Udata je za čuvenog američkog analitičara Boba Garfilda, pa živi na relaciji Vašington-Beograd. Ovih dana boravi u Beogradu zbog promocije nove knjige.

B92: “Mali saveti za bolji život“ opisani su kao „esejističke, blog-dnevničke kontemplacije“, a čitaoci B92.net već neko vreme mogu da čitaju vaše zanimljive kolumne iz raznih oblasti marketinga, scenskog spektakla, ali i svakodnevnih, životnih tema. Šta za vas pisanje predstavlja i da li vodite dnevnik?

U Americi sam sticajem okolnosti i viših sila počela da živim u avgustu 1999. godine… Moji tekstovi su bili neka vrsta svežeg pogleda sa strane na život u zemlji koja je u nama još budila ambivalentna osećanja. Naravno moj pogled je subjektivan i odnosi se na život srednje klase na Istočnoj obali, pošto i ja živim u takvom okruženju u predgrađu Vašingtona. Moje je mišljenje da je svako pisanje, pa čak i ono naučno i egzaktno, uvek samo subjektivna slika i pogled autora. Ono što me je posebno fasciniralao, dok sam pisala ove crtice iz života svakodnevne Amerike, je moj osećaj da pišem nešto što u Americi već postoji a što će se u Srbiji i u Evropi tek dogoditi. Knjiga bi mogla da se zove “Vesti iz budućnosti”. Sve što se u Americi dešava, u Evropi će se tek desiti.

* Naslov „Mali saveti za bolji život“ navodi na pomisao da je reč o knjizi za samopomoć, ali je reč o sasvim drugačijem sadržaju. Kako je nastalo njeno ime?

Ime je nastalo kao sugestija urednika “Samizdata” Verana Matića i njegovih saradnika. To je parafraza moje kolumne u knjizi koja se zove “Kako živeti” koja je inspirisana mudrim savetima mog omiljenog filozofa Mišela de Montenja, tvorca forme eseja ili ogleda, koje danas ponekad zovemo i kolumne.

Ovaj naslov može da se shvati i kao uputstvo za snalaženje u 21. veku, među tehnološkim i kulturološkim promenama koje se dešavaju iz dana u dan. Knjiga “Mali saveti za bolji život” je moje blago upozorenje mojim prijateljima: spremite se za ono što vas čeka.

* Živite na relaciji Vašington – Beograd i odlično ste upoznati s američkim mentalitetom, kulturom i načinom života. Da li je zapadni manir međuljudskih odnosa stigao do Srbije i u kojoj meri?
Koliko Beograd može da se poredi sa američkim metropolama i koliko se razlikuje način života u prestonicama Srbije i SAD?

Uvek sam smatrala da je Beograd jedina metropola na Balkanu. Svi ostali gradovi su mali u odnosu na Beograd i to svi mogu da osete kad dođu u ovaj grad. U tom smislu, duh Beograda je sličan po duhu svim drugim metropolama. Što se tiče manira i načina života - razlika je velika. Pre svega zato što Beograd ima i mediteranski duh, usamljenost je mnogo manja, migracije su manje, život nije strogo struktuiran i propisan već je mnogo spontaniji, topliji, ali je i način komunikacije mnogo manje regulisan pravilima političke korektnosti.

* U jednom od poglavlja knjige pišete o Amerikancima kao najdepresivnijem narodu na svetu. Koji su, prema vašem mišljenju, uzroci toga?

Uzrok je usamljenost. Ljudi u Americi žive često na velikoj udaljenosti od svojih širih porodica, od ljudi sa kojima su išli u školu. A neka istraživanja su nedavno pokazala da je socijalno okruženje i zajednica najblagotvornija ne samo za duševno već i za fizičko zdravlje. Život među bliskim ljudima, povezanost sa drugim ljudima su najbitniji za ličnu sreću. Amerika je uvek bila zemlja u kojoj se živelo u maloj kući u preriji. U Americi, usled izgubljenosti u prostranstvu ili u gužvi metropola, sada vlada prava epidemija depresivnosti i zavisnosti od opijata. Amerika, i ona bogata i ona siromašna, je opijena i omamljena, jer usamljenost se teško podnosi kad je nametnuta. Ja se upavo bavim istraživanjem fenomena samoće i osame, ta dva suštinski različita osećanja. Amerika je zemlja usamljene gomile.

* Posmatrajući isključivo medije, stiče se utisak da se Amerikanci žestoko bune zbog izbora Donalda Trampa za šefa države. Kakva je situacija „na terenu“? Da li je „običan svet“ protiv Trampa?

Prvo, termin “običan svet” koji koriste i jedna i druga partija i republikanci i demokrati je zloupotrebljen. Svi mi, koji nismo u establišmentu, političkom ili ekonomskom, smo običan svet. Amerika je danas veoma podeljena uprošćeno rečeno na predstavnike urbanog stanovništva iz obalskih gradova i nekih velikih gradova u unutrašnjosti, poput Čikaga i na predstavnike manjih vanurbanih i ruralnih sredina koji su često žrtve promena koje je donela tehnološka revolucija 21. veka. Oni koji su podržali Donalda Trampa su većinom beli muškarci nižeg socijalnog statusa i nižeg obrazovanja koji su izgubili društvenu nadmoć i osećaju se ugroženim od svih koji nisu beli ili koji nisu hrišćani protestanti. Osećaju se ugroženim od žena koje preuzimaju nove poslove u oblasti usluga, koje se njima čine nedovoljno muškim. Dakle, oni bi da vrate emigrante kućama, a žene u kuće i da ponovo jašu sami kroz preriju naoružani do zuba.

Sukob ove dve Amerike nije nastao zbog ekonomskih razloga, jer Amerika je izašla iz ekonomske krize i zapošljavanje je raslo iz dana u dan. Ovo je sukob dve kuture - politički korektne Amerike tolerantne prema svim razlikama od rasnih do polnih koja podržava ženska prava i prava ugroženih manjina i one druge, tradicionalne fundamentalno-hrišćanske Amerike koja bi da vrati konzervativne vrednosti i nadmoć bele protestantske Amerike strejt muškaraca.

* Koliko se trenutna politička situacija u Americi može porediti sa situacijom u Srbiji?

Pa moj savet bi bio, budite oprezni kad glasate. Izbor je ozbiljna i opasna stvar, jer vam se može desiti kao i Americi da se preko noći probudite u sasvim drugoj zemlji sa neverovatnim posledicama po svoj svakodnevni život i slobode. Ali kad se osvestite, kasno je. Izbor je napravljen. Pošto živimo u postčinjeničnom vremenu, ne verujte da će vam sunce sijati svakog dana, nego proverite... Razmislite… “Better safe, then sorry”, što bi rekli Ameri.