Albahari: Svet rata i svet medija

,,Ali, ko je ,naš' u ovom ratu, u sukobu u kojem mi samo gostujemo, u situaciji u kojoj ne znamo šta uopšte treba da radimo?”. Ovo je samo jedna rečenica iz novog romana ,,Kontrolni punkt“ Davida Albaharija. Ona ni po čemu nije reprezentativna, jer kako Albahari tvrdi, svako ima “svoju” rečenicu koju upamti u romanu. Iako svesna rizika da sam upamtila samo “pogrešne“ rečenice, ovo je ukratko priča Albaharijevog ,,Kontrolnog punkta”: grupa vojnika je upućena na napoznati kontrolni punkt kako bi ga obezbeđivala od nepoznatog neprijatelja u nepoznatom vojnom sukobu. Ova situacija ima komičnu notu sve do trenutka kada vojnici počinju da budu ubijani,da sami ubijaju i čine sve ostalo što „dolikuje“ u pravom ratu u kome su sve okolnosti poznate. Komandant vojske odlučuje da prekine bezumnu bitku, ali time se rat ne završava.

David Albahari je jedan od najprevođenijih srpskih pisaca i svojevremeno dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine (,,Mamac“, 1996). Od 1994. živi i radi u Kalgariju, u Kanadi. U intervjuu za B92 Albahari govori o svom novom romanu trudeći da uradi nešto što lično ne voli – da sam sebe protumači.

B92: Da li je tačno da ste ideju za ,,Kontrolni punkt” pronašli u jednom drugom romanu?
David Albahari: Da, pošao sam od neke ideje romana ,,Tatarska pustinja“ Dina Bucatija u kojoj takođe postoji apsurd rata. U stvari, ja sam pošao od onoga što sam upamtio, ne znam više da li taj roman zaista govori o tome što ja mislim. To je, za mene bar, roman u kome se ništa ne događa, a očekuje se rat. Zapravo, rata nema. U romanu ,,Tatarska pustinja“, grupa vojnika nalazi se u tvrđavi iščekujući da se nešto desi . Ja sam, opet, zamislio da u mom romanu to bude kontrolni punkt u koji su vojnici došli neznajući zbog čega, ostaju tu takođe neznajući zbog čega i postepeno besmislica rata ih odnosi jednog po jednog.

Šta čini ovaj roman antiratnim?
To jeste svojevrsna antiratna priča, samo što sam ja kasnije shvatio da i kada pišem antiratnu priču, opet pišem ratnu priču. Zanimalo me je da napišem priču o apsurdnosti i besmislenosti ratovanja iako je rat zapravo deo ljudskog bića, hteli mi to da priznamo ili ne. Mene je to uvek pogađalo jer sam sebe uvek smatrao nekom vrstom pacifiste. Odrastao sam u hipi generaciji koja je imala neki drugačiji odnos prema ratovima, tako da sam hteo da iz pozicije 60-ih godina govorim o nekom besmislu rata koji ne pripada samo tim 60-im, nego svim godinama.

Ko zapravo vodi rat u Vašem romanu?
U mom romanu se ne zna ko vodi taj rat, ni ja ne znam ko ga vodi. Ne znaju ni oni koji učestvuju. Na kraju romana, komandant ulazi u svoju sobu i vidi sebe na televiziji. Ono što sam ja zaključio kada sam završio knjigu je da se može shvatiti da rat vode mediji, da su sredstva informisanja u službi toga da se rat širi i razvija. Mislim da na rat dosta utiču, iako ga ne organizuju.

Na koji način?
Za mene je ključna rečenica u romanu kada voditeljka komandanta pita kako mu je bilo u ratu, a on je odgovorio:,,Ostao sam živ”. Onda ona pita:,, Zar samo to?“. Najednom ispada da ostati živ u ratu najnevažnija stvar. Komandant se tada užasno postideo zato što je živ. To je apsurd, ali rat traži heroje.

Koliko ovaj karikiran lik voditeljke odslikava Vaše viđenje medija?
Ona je slika voditelja koji su svima nama širom sveta poznati. Njen karikiran lik takođe pokazuje apsurd rata. Ona ne zna o ratu ništa i to je za nju neka vrsta zabave. Ona će, uostalom, taj rat gledati samo na velikom ili malom ekranu. Komandant u toku emisije pilji u njene dugačke noge i mi vidimo da njega opseda nešto sasvim drugo. Na kraju romana, komandant zaključava vrata jer rat nije gotov i treba biti oprezan.

Šta znači ta poslednja rečenica u romanu: ,,Napolju se, ipak, vodio rat”.
Znači da komandant tek na kraju romana shvata da se vodi rat, zato zaključava vrata. Inače, on se kroz ceo roman pitao zašto su oni na kontrolnom punktu, ko se protiv koga bori, ko je čija žrtva. Ta rečenica takođe znači da je rat uvek među nama i da smo mi uvek u nekoj vrsti rata.

Kako komandant dolazi do tog saznanja?
Komanant je iz rata izašao na jedan potpuno izmaštan način. Jednostavno, da biste izašli iz rata, potrebna vam je neka vrsta magije. To se dešava u trenutku kada on više nije prihvatao rat. Dakle, komandant odbija da učestvuje i tog trenutka ulazi u neki čudan svet, nalazi raskomadane leševe, vrata na nekim neobičnim mestima. On je, u stvari, morao da prođe te čudne prilike da bu ušao u drugi svet. Taj drugi svet nije stvarnost, već svet medija. U svetu medija ga dočekuje ova logika stvari: ,,Ostali ste živi, zar samo to?”.

Mislite li da mediji tako doživljavaju rat, kao fudbalsku utakmicu? Većina ljudi rat koji nije njihov posmatra kao neku vrsta nadmetanja između dve strane. Pogotovo ako se taj rat odvija dovoljno daleko. Sećam se, strašno nam je smetalo kada su početkom devedesetih ,kada je počeo rat na ovim prostorima, došli neki neobavešteni strani novinari pokušavajući da shvate ko sa kim ratuje ovde. Užasavalo nas je to što oni ne znaju detalje, istoriju i predistoriju sukoba, međutim, ne znamo ni mi mnogo o ratovima koji su se odigrali daleko od nas. Ja sam tada tim novinarima pokušavao da objasnim složenost sukoba na Balkanu, ali oni su mi rekli da za to nemaju vremena. Interesovalo ih je ko je ovde protiv koga. Rekao sam im takođe da ovo nije rat u kome učestvuju dve strane; tu ima tri ili četiri strane. Novinar mi je odgovorio: ,,Ne, dve je dovoljno. Više strana u sukobu zbunjuje čitaoce i oni onda ne razumeju šta se događa. "

Da li je ,,rat svih ratova”, kako ste ga nazvali, u ,,Kontrolnom punktu” najveća tema kojom ste se bavili do sada?
Ja ne bih delio teme na velike i male. Postoje velike i male interpretacije. Ne vidim zašto bi rat bio veća tema od neke ljubavne priče. Pitanje je šta je ta tema za onoga koji doživljava to što se događa. Za nekoga učešće u ratu neće biti nešto strašno, ali će zato razvod braka biti tragična priča. Mislim da sam se ratom kao “velikom” temom više bavio u ,,Mamcu“, u ,,Snežnom čoveku“ i ,,Svetskom putniku“, ali tu sam se bavio našim ratom. Romani ,,Brat“ i ,,Ćerka“ su za mene veoma značajni, iako su se, uslovno rečeno, bavili malim temama, međuljudskim i međuporodičnim odnosima. Ja često pominjem onu kinesku poslovicu koja kaže: ,,Onaj ko razume odnose među članovima porodice, razumeo je sva zbivanja na svetu”. Zato ja godinama pišem o porodičnim odnosima. Za mene su to najveće teme.

Vas kao prevodioca, pretpostavljam, opterećuje i pitanje jezika. Recite mi nešto o priči o Vavilonskoj kuli koja se često pojavljuje u Vašim romanima.
To je Biblijska priča. Ljudi grade Vavilonsku kulu da bi došli do Boga. Dok grade kulu, oni govore istim jezikom. Tada Bog shvata da, ako oni tako nastave, stvarno će stići do njega. Da bi ih sprečio u tome, on navodi ljude da počnu da govore različitim jezicima i tog trenutka jezik koji je spajao, postaje jezik koji razdvaja. Tada više nema sporazuma jer jezik određuje svet. Svako sada svet tumači svojim jezikom.

Šta za Vas lično znači ta priča?
Dok smo govorili jednim jezikom, bili smo zajedno i bili smo jači. Sada kada govorimo različitim jezicima, slabiji smo. Mislim da sam to hteo da kažem, mada ne volim sam sebe da tumačim. Uvek kada završim roman, koliko god da sam se trudio da nešto saopštim, čini mi se da nisam uspeo.

Zbog čega?
Svaki završetak romana je za mene neka vrsta priznanja poraza. Fokner je svojevremeno govorio o tome da pisci prvo pišu pesme, pa onda shvate da ništa njima ne uspeju da kažu. Onda pređu na priče, pa ni taj žanr ne pomaže. Zatim, pređu na romane, a od njih još manja vajda. Kao pisac ste uvek osuđeni na neuspeh jer čitaoci čitaju nešto drugo od onoga što ste vi napisali. Svako od nas kada čita bilo koju knjigu ,zapravo, čita svoju knjigu. Nikada ne čitaju ono što ja mislim da sam napisao. Čak i ja ponekad kad čitam svoju knjigu, neka me rečenica iznenadi, pa često pomislim: ,,Bože, zar sam ja ovo napisao?”. I to, ni u pozitivnom ni u negativnom smislu, jednostavno, ne mogu da prepoznam da pripada meni.

Foto: Alen Ðeliæ

Da li Vas pogađa kada roman nije adekvatno protumačen?
Verujem da svaki čitalac ima pravo da knjigu čita na svoj način. Isto tako, smatram da pisac ne treba da se ljuti na druga tumačenja. Na kraju krajeva, pisac je samo neko ko pokušava da protumači priču koja izvire iz njega. Meni je u jednom prilikom jedna kritičarka rekla da su moji ženski likovi pod strašnom dominacijom muških likova. Ja, opet, kad razmišljam o onome što pišem, mislim da žene dominiraju u muško-ženskim odnosima. Čini mi se da bih se sad rasplakao kad se setim nekih muških likova iz mojih priča.U jednoj mojoj priči: muškarac dolazi jedno jutro u kuhinju iz koje je žena već otišla. Nalazi cedulju na kojoj piše: nikada te nisam volela. On uzme i počne da jede papir sa tim tekstom misleći da će time da izmeni nešto. To je, naravno, simbolika da brisanje priče neće da izmeni i uništi samu priču.

Kritika Vaših romana u Srbiji ume često da bude više ideološka nego književna. Kako se suočavate sa tim?
Ja svoje knjige ne vidim kao ideološke, već kao pokušaj pričanja priče. Pitali su me, na primer, kada sam objavio roman ,,Brat“, da li ja na taj način učestvujem u raspravi o Paradi ponosa. Ja nisam tada čak ni razumeo šta oni pokušavaju da kažu. Mene je u tom romanu zanimala ta transformacija iz muškog u ženski lik, menjanje uloga likova. Ali, svako valjda u roman učitava ono što zna. Kao što svaki pisac piše o sebi na neki način, tako i kritičar piše o sebi. U svetu u kome toliko dominiraju ideološka tumačenja, ja mogu samo da se trudim da nekog ne iznerviram. To dovodi do toga prestanete da budete zainteresovani za to što će o vašem romanu da napišu.

Ipak, postoji kod mladih kritičara nešto drugo. Sećam se, pre jedno trideset godina: jedva sam čekao da se neki starci “maknu“ iz sveta literature, o čemu god pisali. To je zato što, kao mlad pisac, želite svoje mesto. Nesreća je da se pisci baš u mojim godinama najbolje osećaju u literaturi, na tom mestu koje su dostigli ili se još trude da dostignu.