Bojana Denić: Tekstovi su bića

Pred ponovno izvođenje plesne predstave “Međuprostor“u Domu omladine Beograda, i posle izuzetno uspešnog prevoda dela Elfride Jelinek, književni prevodilac i koreograf Bojana Denić je posetiocima sajta Kulture predstavila manifestacije prevođenja: pisala je o prevođenju tekstova sa nemačkog jezika na srpski i o prevođenju ideja u pokret.

Može li se živeti od toga?

“Moralo bi, u normalnim društvima, da može da se živi od onoga što radiš dobro, zar ne? Usput, i sami ste svedoci ugodnog života naše poznate estradne zvezde koja veoma dobro živi, i živeće, od sportskog marketinga kojim se svojevremeno bavila... Obe moje profesionalne prakse poprilično su nelukrativne, i stalno se pitam koja li je nevažnija u "koordinatama današnjih sistema vrednosti". A tek kad narečene oblasti suzimo na savremenu nemačku dramsku književnost i savremeni ples! Koga će – u bliskoj budućnosti – tek to da zanima, kada se svi parametri vrednosti iskazuju robno-novčano, da ne kažem, brojčano: prodatim brojem karata, prodatim brojem ulaznica, prodatim brojem knjiga, rejtingom… Znam, rešenje je sasvim jednostavno: prevoditi što više tomova knjiga dnevno i štancovati predstave koje traju nedeljama! U kojima se, podrazumeva se, igra do iznurenja poput onog u filmu “I konje ubijaju, zar ne”.

Instrumenti kulturne politike treba da podstiču, ako ne i štite, nekomercijalne vrednosti! No, koliko god sumanuto zvučalo, ipak, i dalje opstaje ta retka vrsta, iako o njoj ne čujete mnogo, zaista retko delikatnih persona – kojima komercijalno nipošto nije dovoljno! Oni, koji su srećni što postoji hrabra izdavačka kuća “Rende”, spremna da objavi sasvim nekomercijalan dramski tekst “Rehnic (Anđeo uništenja)” autorke Elfride Jelinek, austrijske dobitnice Nobelove nagrade.”

Upravo srpski prevod (Bojane Denić) je prvi prevod integralne verzije teksta na bilo koji strani jezik. Inače, Bojana pažljivo bira tekstove kojima namerava da se bavi i prevodi “isključivo tekstove koji je provociraju i koji joj ne daju mira”.

“Tekstovi su bića s kojima moram intenzivno da se družim pre nego što krenem da ih prevodim. Moram da pričam s njima, da ćutim s njima, zajedno odlazimo na pijacu i u šetnju, pijemo čaj… I tek pošto se dobro upoznamo, počinjem da prevodim. Ta bića me mobilišu, nikako vojno, moliću lepo! Potrebno je da me uzbuđuju ne samo na tematskom, već i na strukturnom nivou – struktura rečenice, struktura misli, kompozicija teksta i, ako hoćete, muzika teksta. Moram da dokučim muziku bića, bila ona punk, jazz, pop, himna, oratorijum ili ludilo od svega navedenog, takozvani – postmoderni sinkretizam… Inače, ništa od prevoda!

“Rehnic (Anđeo uništenja)” je nemilosrdan tekst, zapravo, lavina koja ruši sve konvencije dramskog teksta (nema podele na činove, niti na scene, ne postoje lica, itd.) a u kojem autorka razmatra diskurs javnog govora – glasnog uvežbavanja kolektivnog prećutkivanja i ćutanja o nacističkim zločinima tokom II Sv. rata“.

Za prevod tekstova u okviru projekta Savremena nemačka drama u Narodnom pozorištu, koji je inicirala Maja Pelević – Monsun u aprilu, Po imenu gospodin, Poslednja vatra, Heaven po Tristanu – kao i za prevod Horvatove drame “Figaro se razvodi, koju je režirao Slobodan Unkovski, primila je godišnju pohvalu Narodnog pozorišta za “rad od izuzetnog i posebnog značaja za uspešnu aktivnost Narodnog pozorišta u Beogradu za sezonu 2008/2009.”

“Prevodilačka profesija je marginalizovana, a dežurni krivci za to su, između ostalog, i neretke izdavačke kuće kojima nikako nije stalo do kvaliteta prevoda, već isključivo do daj-šta-daš modela ili, pak, nepotističkih prevoda, te shodno tome, ono što se redovno nudi je izobilje nečitljive literature, a o narušavanju integriteta autora i da ne govorim. Biljana Srbljanović je, u okviru Sajma knjiga u Lajpcigu izjavila, parafraziram, kako ima utisak da se na dramske pisce gleda kao na pisce koji, na svom putu, još uvek nisu stigli do proze, a za nju je, kako ona tvrdi, to oduvek bio dramski tekst! Zašto, dakle, savremena dramska književnost? Zato što su tekstovi elastičniji, dinamičniji i čini mi se više pozivaju na eksperiment na planu strukture, semantike, sintakse. No, postoje i prozni tekstovi performativne strukture s kojima se rado družim.

Promocija knjige

Sa Perišom Perišićem najbolje delim taj kosmos – dramaturgom i lektorom/redaktorom – sa kojim sarađujem već godinama. Nemali broj takvih dramskih tekstova zainteresovao je ne samo kolege – dramaturge i dramske pisce, već i pozorišne uprave, reditelje, pozorišne časopise: “Ovde i sada” (Šimelpfenig/Teatron), “Lopovi” (Dea Loer/Scena), “Životinjsko carstvo” (Šimelpfenig; režija: Ksenija Krnajski, Narodno pozorište u Beogradu), “Seksualne neuroze naših roditelja” (Lukas Berfus; režija: Tanja Mandić-Rigonat, Narodno pozorište u Beogradu), “Po imenu Gospodin” (Filip Lole; režija Stevan Bodroža, Atelje 212), “Rehnic” (Elfride Jelinek, Rende)…”

Potreba za savremenim plesom nastala je iz gustine reči i rečenica, iz potrebe za brisanim prostorom, za drugom vrstom izraza, neverbalnog izraza, a opet iz istog ili sličnog osećaja za dramaturgiju (bilo teksta ili pokreta), odnosno tišinu (međurečeničnu ili onu u fizičkom prostoru).

“I posle niza godina paralelnog iskustva mogu da primetim da obe profesionalne prakse pozitivno utiču jedna na drugu: prevođenje na koreografsku praksu i koreografska praksa na prevođenje.

Paradoks, Srbiji poznat i imanentan i na drugim nivoima, predstavlja ignorisanje lokalne savremene plesne scene; primera radi, Festival igre narečenu, stičem utisak, strateški diskredituje i apostrofira kao ‘eksperimentalnu’ (čitaj: amatersku) dok su akteri baš te etiketirane, takozvane ‘eksperimentalne scene’ veoma aktivni u inostranstvu (volela bih javnosti da skrenem pažnju na samo neke od njih: Draganu Bulut, Igora Korugu, Ljiljanu Tasić, Marka Milića…) i osvajaju prestižne evropske nagrade (Dalija Aćin) a srednjoškolke/ci iz klase Isidore Stanišić – sa odseka za savremeni ples naše jedine srednjoškolske institucije za plesnu edukaciju – postaju najbolji studenti na plesnim akademijama u inostranstvu. Afirmativni pomaci, istina je, postoje u slučaju plesnog ansambla Bitef teatra.”

Na plesnoj sceni aktivna je kao koreograf (poslednju produkciju savremenog plesa “Međuprostor”, sredinom maja, možete ponovo videti u Domu Omladine), zatim u dramskim predstavama radi sa glumcima scenski pokret (“Sanjari”, u režiji Miloša Lolića, osvojili su Grand Prix Bitefa 2009, a predstava “Bog je DJ” vratila se nedavno kući sa uspešnog gostovanja u Minhenu).

“Pokatkad nastupam što u sopstvenim produkcijama, što u produkcijama dragih koleginica i kolega (primera radi, Isidore Stanišić, Miloša Sofrenovića…). I naposletku, no, nikako manje važno, već šest godina, posle školovanja i profesionalnog usavršavanja u Berlinu, Beču, Budimpešti, aktivna sam i kao pedagog za savremeni ples. Veoma sam srećna što imam priliku da radim sa ljudima takvog duha – neposredna razmena čiste energije!”