Tindersticks - Fallin Down...

Fallin Down a Mountain (4ad)

Sećate li se MTV emisije „120 minuta“? Upravo sam u njoj, sredinom devedesetih prvi put čuo za Tindersticks. Odsvirali su uživo pesmu „Kathleen“ Townsa Van Zandta. U to vreme sam mislio da su Nick Cave i Mark Eitzel dva najveća pesnika, a „Gorki mesec“ Romana Polanskog najveći film svih vremena. „Kathleen“ sam imao snimljenu na VHS kaseti i vrteo sam je do iznemoglosti – najvećim delom zato što mi se zaista svidela, a delom jer je to bila jedina Tindersticks pesma koju sam posedovao.

S obzirom da sam tad imao 16 godina, nisam poznavao nikoga ko ih voli, a što ne treba da čudi, naročito ako se zna da sam na grupnoj slici razreda iz srednje škole tih dana bio jedini koji je imao cipele na sebi (cipele bez vazdušnog đona) – dakle „ti dani“ su 1995. godina. Ni sam ne znam kako sam nabasao na prodavnicu diskova „Music Hole“ koja se tada nalazila u ,,City“ pasažu. To je bilo doba procvata rave kulture, tako da je 90% muzičke ponude prodavnice „Music Hole“ činio upravo taj žanr, koji je meni bio stran (da li zato što se velika većina „dizelaša“ koje sam poznavao prešaltovala na rave, ili zato što tada još nisam otkrio ecstasy – nikad neću saznati).

Pošto sam se u prodavnici diskova ponašao slično kao žena u prodavnici cipela – znači sati provedeni u radnji, upoznavanje sa prodavcima (više neminovno nego što sam to želeo) – uspeo sam da među svom tom elektronikom otkrijem i ponešto akustično, i to ni 5 ni 6 već prva dva Tindersticks albuma. U pitanju su bili originalni diskovi (čitaj – moj mesečni džeparac) tako da nije bilo šanse da kupim oba. Malo sam se razočarao kada sam video da ni na jednom nema „Kathleen“, ali sam svejedno hteo posedovati oba, iako to nije bilo moguće. Dugo sam se dvoumio i ipak izabrao onaj omot koji mi je delovao depresivnije – znači drugi album. Sticajem okolnosti, baš tih dana, baš u toj radnji, drugar kog sam tek nedavno upoznao kupio je prvi album, onaj koji ja nisam (ako baš sve hoćete da znate, taj drugar je pisac Oto Oltvanji (čiju novu knjigu samo što nije izdao Samizdat), tako da sam odmah kupio dve prazne hromirane kasete i na njih presnimio oba albuma (Otov primerak, a i svoj, pošto još uvek nisam imao CD plejer). Inače, prvi njihov album je proglašen pločom godine u NME-ju, što je jedan od retkih slučajeva da je ova engleska novina podržala kvalitet umesto pomodnost.

Ako ste čitali moj tekst o novoj ploči Neila Younga (http://www.b92.net/kultura/pop/recenzije.php?nav_id=401984) onda ste upoznati sa ljubavnim jadima kroz koje sam prolazio tih godina. Logično, Tindersticks su mi „legli“ kao kec na 10 – pesme o bivšim ljubavima, a još više o ljubavima koje to nikada neće biti, sve to propraćeno bogatom orkestracijom... Tada sam bio siguran da propadam kako god okreneš, a Tindersticks su mi pomogli da to radim sa stilom. Sećam se da smo bili na ekskurziji u Grčkoj, i dok je ceo razred overavao atinske diskoteke, moj najbolji prijatelj i ja smo u hotelskoj sobi slušali „Cherry Blossoms“ i lamentirali nad smorenim životom koji nas čeka, savršeno svesni da smo tek na njegovom početku.

Njihov sledeći album Curtains sam dočekao sa jednakim nestrpljenjem sa kojim verovatno Milan Đurđević iz ,,Nevernih beba“ čeka novu ploču benda Toto (za neupućene, Milan je onaj klavijaturista što liči na Isusa i loži se na „kvalitetnu svirku“). Međutim, iako je Curtains u suštini odličan album, osetio sam da mi tu nešto ne štima. Još uvek ne znam da li je moja mlaka reakcija imala više veze sa činjenicom da Tindersticks nisu uneli mnogo novina u svoju muziku, ili sa time da sam malo pre Curtains prvi put u životu osetio ukus ženskog jezika. U svakom slučaju, kombinacija ta dva (oni su se sve više ponavljali, a ja sam sve češće pronalazio zajednički jezik sa suprotnim polom) je dovela do toga da sam poprilično zapostavio Tindersticks u predstojećim godinama, i sve njihove ploče koju su usledile sam preslušavao više informativno nego što sam uživao u njima. I tako beše sve do njihovog ovogodišnjeg, osmog po redu studijskog albuma, Fallin Down a Mountain.

Osnovni i glavni razlog zašto mislim da je Fallin Down a Mountain najlepši Tindersticks album još od Curtains leži u osveženju njihovog zvuka koji se ponajviše ogleda u dve pesme – u onoj koja otvara album, dakle naslovnoj, i u numeri „Black Smoke“ koja je ujedno i prvi singl. Pesma „Falling Down a Mountain“ se definitivno razlikuje od svega što je ovaj bend ikad snimio. Sam početak, zvuk bubnja kom se ubrzo pridružuju bas, gitara, daire i nervozna truba, ostavlja utisak nekog čikaškog post rok benda nego grupe koju su nekada optuživali da je plagijat Nicka Cavea. Iako uz tu muzičku podlogu glas Stuarta Staplesa odlično paše, čak i bez njega ova pesma bi bila antologijska. Ako ste se pitali kako bi Tindersticks zvučali u free jazz vodama, ova pesma je odgovor na to pitanje.

Numera „Black Smoke“ je dosta bliža klasičnom zvuku benda, ali onih par tonova na jednoj žici električne gitare (koji tako liče na neko veštačko, kompjutersko pištanje) na samom početku, između akustične gitare i violine, teraju žmarce na kožu. Kako pesma odmiče, bend svira sve energičnije da bi pred kraj kulminirali u melodičnu kakofoniju nošenu neobuzdanom violinom. Ako posmatrate stvari sa logične strane, odluka da ova pesma bude prvi singl je sasvim prirodan izbor, ali sa korporativno finansijke strane ovo se može nazvati i hrabrost.

Ostatak albuma ništa manje ne zaostaje za ove dve pesme. Posebno je upečatiljiv duet koji pevaju Stuart i kanađanka Mary Margaret O’Hara (za koju Stuart navodno nikada nije čuo do pre 2 godine – ako mu je verovati) u pesmi „Peanuts“. Submisivno-opsesivni (da ne kažem romantični) stihovi koje Mary peva na početku „You say you love peanuts, I don’t care that much, I know you love peanuts, and I love you, so I love peanuts too“ bivaju odlično podvučeni usnom harmonikom i ravnim tonom trube u daljini. „Factory Girls“ je najnežnija Tindersticks balada još od „Cherry Blossoms“ (čak klavir malo i podseća na nju) i bez obzira da li Stuart peva o Warholovim devojkama ili o radnicama iz treće smene, tek kada izgovori stih „It’s the wine that makes me sad“, ne možete da mu ne poverujete. Da je ovaj album izašao za neku mejdžor etiketu, prvi singl bi verovatno bio Harmony Around My Table, koja svojom optimističnošću i hand clapping momentima poseduje sve ono što je potrebno za puštanje u dnevnom terminu svake radio stanice koja drži do sebe (pa čak i B92, čak i 2010. godine). Dva zimska instrumentala, „Hubbard Hills“ i „Piano Music“ boje noć u tamno plavu boju, dok je „She Rode Me Down“ klasična Tindersticks western pesma, na tragu muzike grupe Tarnation i pesme „Her“ sa prvog Tindersticks albuma.

Album je snimljen u Francuskoj u kojoj Stuart Staples živi već izvesno vreme. Iako sem njega i Neila Frasera gotovo da nema više originalnih članova benda, potpomognuti starim saradnikom, trubačem Terryjem Edwardsom, Tindersticks zvuče najmoćnije u ovom veku. Novine u zvuku benda su ovde suptilne ali više nego uočljive, ali i numere koje možemo podvesti pod „klasičan Tindersticks zvuk“ zvuče sigurnije nego ranije. Bez obzira da li ste tužni ili srećni, da li je 2 popodne ili ujutru, velike su šanse da vam ovih 45 minuta prođe kao 15.

Kao što rekoh, Tindersticks sam zapostavio kada su počeli da se ponavljaju, prepisuju od samih sebe i kada je moj ljubavni život živnuo. Već nekoliko godina nemam problema na ljubavnom planu, Falling Down a Mountain slušam svaki dan bar dva puta. Treba li išta više reći?