Tindersticks – The Something Rain

Pre više od 20 godina, u Notingemu je postojala je grupa The Asphalt Ribbons čijim raspadom su 1992. nastali Tindersticks. Kada je u pitanju takozvani „evropski ogranak“ orkestriranog singer-songrwiter-pop žanra, njihova prva dva albuma danas važe za klasike, a samo tik ispod njih kotira se i predivna ploča „Curtains“ iz 1997. Početkom ovog veka usledile su mnog personalne promene, praćenje relativnom oscilacijom kvaliteta njihovih albuma. Već na ploči „Simple Pleasure“ bilo je jasno da kada grupa čija se muzika bazira na raskošnim gudačkim aranžmanima reši da zvuči kao „jednostavan pop bend“ nije bilo baš najsrećnije rešenje. To dobro znaju njihovi savremenici iz Škotske Belle & Sebastian, koji su se nakon nekoliko pop remek-dela iz devedesetih načisto izgubili u mediokritetskim „organ-driven“ melodijama, u kojima se traže i dan danas. Srećom, kada su Tindersticks u pitanju, oni su uspeli da se pronađu. Nagoveštaj te promene na bolje došao je sa prošlom pločom „Falling Down a Mountain“, a potpuni trijumf usledio je sa aktuelnim albumom „The Something Rain“.

Staurt Staples, Neil Fraser i David Boutler, The Asphalt Ribbons trojka koja je osnovala Tindersticks, i dalje je na okupu. Kao iskusni muzičari koji bez predrasuda prihvataju kritike, oni su izvukli pouke iz prošlosti i rešili da na „The Something Rain“ pomešaju sve one pozitivne strane svih dosadašnjih faza benda, sa zvukom koji nije baš uvek bio Tidersticks obeležje. Ta mešavina poznatog i nešto manje prepoznatljivog zvuka, praćena Staplsovim stihovima koji su gotovo uvek na visini zadatka, rezultirala je možda i najlepšim Tindersticks izdanjem u ovom veku.

Da Tindersticks ne zanimaju mnogo zakoni tržišta po kojima je prva pesma na albumu najčešće ona najmelodičnija, jasno nam je čim počne devetominutna spoken word tema „Chocolate“ koja otvara „The Something Rain“. U njoj nam David Boutler recituje priču o novopečenom poznanstvu između muškarca i žene u lokalnom pabu, u kome njih dvoje začas nađu zajednički jezik po pitanju popularne kulture („She even agreed „On Her Majesty’s Secret Service“ was the best Bond film, if you accept it as a whole, and not just get hung up about George Lazenby“) da bi ubrzo završili na toploj čokoladi u njenom stanu („She made us proper hot chocolate, not the instant shit you get from the machine“). Kada su konačno došli do intimnosti i počeli sa skidanjem, ispostavilo se da je ona u stvari „on“, a zaključak junaka priče je sličan finalnoj sceni filma „Neki to vole vruće“, u kome on konstatuje "Shit! I was never a breast man, anyway...". Pored gotovo fotografske deskripcije koju nam pružaju ovi stihovi, posebno je upečatljiv bučni momenat sa podivljalim saksofonom u središnjem delu, dajući nam do znanja koliko su ovi momci raspoloženi za raspojasanu svirku. Ako se sećate pesme „My Sister“ sa drugog Tindersticks albuma, velike su šanse da vas „Chocolate“ podseti na nju.



„Show Me Everything“ je soul balada sa izraženom bas linijom i električnom gitarom, dok „This Fire of Autumn“ svojom prijemčivošću i pitkom pop melodijom miriše na prvi singl. Ipak, čast da bude prvi singl sa ove ploče dobila je balada „Medicine“ koja više nego ijedna pesma sa albuma podseća na Tindersticks koje smo znali devedesetih godina. Mešavina džeza i popa je najočiglednija u numerama „Slippin' Shoes“ i „Come Inside“, od kojih je ova potonja jedna od najlepših Tindersticks pesama koju su snimili u drugom delu karijere: zvuk lenjih rhodes klavijatura preko kojih čujemo Staplesove stihove „Come inside, we've been expecting you“ samo su uvod u verovatno najprijatnija tri minuta na „The Something Rain“ u kojima „noćni“, lounge saksofon u kombinaciji sa pratećim vokalima i suptilnim gudačima plete tanane emocije koje se teško mogu opisati rečima.

Elektro-pop koji čujemo u „Frozen“ jasno nam stavlja do znanja koliko su Tindersticks evoluirali od svojih „skotvokerovskih“ početaka i nimalo ne biste pogrešili ako biste rekli da su u ovoj pesmi zašli u kvart u kome obitavaju Portishead ili Radiohead. Ploču zatvara spori, filmski instrumental „Goodbye Joe“ koji neodoljivo podseća na atmosferu neke zagubljene kompozicije Ennia Morriconea.



Malo je grupa koje imaju hrabrost da album počnu pesmom koja traje devet minuta i koja umesto melodičnog refrena ima fri-džez saksofon, odnosno da na ploču uvrste numeru koju umesto šansonjerskog aranžmana karakteriše elektronski ritam, a da pri tom ne zvuče nimalo groteskno. Da ne bude zabune, na „The Something Rain“ ćete pronaći i džezirane klavirske balade, i delić gudačkog orkestra, kao i dobar deo one melanholije uz koju smo oduvek „propadali sa stilom“ kada je ovaj bend u pitanju. Međutim kada te stare i nove note odsvirate, otpevate i upakujete na način na koji su Tindersticks to uradili na svom 9. studijskom albumu, nemoguće je ne primetiti koliko svežine su Staples, Fraser i Boutler uneli u taj proces.

Priliku da čujemo kako danas Tindersticks zvuče uživo, odnosno sa koliko žara izvode one stare kompozicije, a koliko se unose u ove nove, imaćemo već 11. maja kada će ponovo svirati u Srbiji. No, za razliku od 2003. godine kada su bili u Beogradu, ovaj put će održati koncert u Novom Sadu, u „Pozorištu mladih“.