Intervju: Ivana Kuzmanović

Bili ste članica grupe «Aska», proveli više od 15 godina na muzičkoj sceni... a ipak vas javnost upoznaje preko knjige...

Članica grupe «Aska» postala sam 1985 godine, kada ju je Suzana Perović napustila..., uslov je bio da ofarbam kosu u crvenu boju, jer je osim stasa, glasa i igračkih sposobnosti u ovom ženskom triju bilo pravilo: crnka, plavuša i crvenokosa. Posle Viktorijine odluke da započne solo karijeru, nastavila sam da se bavim muzikom sa crnokosom članicom, Aleksandrom Vukojević, i nas dve smo zabeležile hiljade uspešnih gostovanja u desetogodišnjem radu našeg dueta «Diva» i u zemlji i van nje, a na Kipru smo se zadržale četiri godine. Takođe sam pevala sa Dadom Topićem i grupom «BG sound». Od 1996. do 2004. bila sam nežnija polovina sastava «Duo Latino» i nastupala u svim boljim klubovima Beograda i drugih većih gradova. Publika nas je volela, pratila i uvek postavljala to isto pitanje: Zašto nema ploče, ozbiljnije karijere, autorskog materjala? Odgovor je komplikovan... nisam umela da se prilagodim potrebama tržišta, nisam želela da se uvučem u turbo folk niti mlaki pop... sve drugo ne bi bilo komercijalno. A ja nisam imala ni leđa, ni sponzore... Ali, očigledno je negde zapisano da treba da se predstavim široj javnosti..., a do nje me dovode moji romani.

Živeli ste na Menhetnu skoro tri godine družeći se sa njujorškim džet-setom. Šta vas je odvelo u Njujork i čime ste se tamo bavili?

Živeti u Velikoj jabuci je iskustvo koje ništa drugo ne bi moglo da mi pruži i na taj način me pripremi za život i sve uspehe i padove koje sam, po povratku, kušala. Za mene je boravak u Njujorku imao težinu životne škole, a sada mi sve izgleda kao film, kao san. Sticajem okolnosti uselila sam se u stan kod jedne holivudske glumice Dženifer Raš, bivše žene Ričarda Prajera... Otuda poznanstvo sa Majkom Tajsonom, Vorenom Bitijem i drugima... Kao mladoj, činilo mi se da mi je i planeta mala i tesna, a kamoli Beograd... Stih Sinatrine pesme «If you can make it there, can make it enywhere»... odveo me je u Njujork. Radila sam najrazličitije poslove: od kelnerice, do učiteljice joge, od menadžera u američkoj kompaniji kopi mašina do manekenke...

Onda ste se odjedanput povukli... i sa scene i iz noćnog života, a teško vas je bilo i sresti na nekoj promociji, u kafiću ili žurki. Gde ste nestali i čime ste se tada bavili?

Skoro petnaest godina vraćala sam se kući onda kada se vraćaju samo milicija, žene lakog morala i mi, muzičari... Osetila sam umor od svega: kafane, dima, ljudi, buke, visokih potpetica, šminke i svega ostalog što ide uz to. Živela sam noću, spavala danju... Shvatila sam da vreme leti i da ne mogu pevati zauvek. Stavila prst na čelo i... završila Pravni fakultet, udala se, zaposlila kao sekretar Fakulteta za menadžment malih i srednjih preduzeća, kasnije kao pravni savetnik u Ministarstvu za dijasporu... naučila da pravim gibanicu, sladak kupus i odličnu teleću čorbu...

Skoro idilična slika..., a ipak ste se pisanja latili kao leka?

Da... Jednog lepog dana u moj život se uselio glavni junak prvog romana, naišavši na pogodno tle jer se idila već uveliko pretvorila u moru, a ja, princeza, u vešticu... Onda je usledila sasvim nova bajka. Već tada, glasno sam se pitala: Da li je u pitanju nagrada ili pokora?

Veoma brzo dobila sam odgovor. Toliko snažan i nepodnošljiv da sam počela da pišem da ne bih poludela. U pisanju sam pronalazila mir, rečenice su me vodile do odgovora, moj roman prvenac pisao se sam. Iz moje patnje iznikle su najlepše moguće vrednosti: upoznavanje sebe same, oprost, strpljenje, kreativnost i vera u duši.

U kojoj meri je autobiografija ono na čemu gradite doživljaje glavnih junaka?

Ne postoji skoro ništa navedeno u oba romana a da nije deo mog ličnog iskustva. Možda ne uvek tim redom i na isti način... Samo poneka radnja, detalj ili dijalog dodati su radi dinamike, neophodne tenzije... Neki likovi su, takođe, izmišljeni. Ono što je autentično to su moja razmišljanja, osećanja, stavovi... Iskrenost je moj osnovni motiv u pisanju. Ne verujem da bilo ko više može da izdrži laž i foliranje, otuženost je kulminirala. Želim da se približim ljudima, da budem deo celine, jer mi to jesmo: sićušni delovi velikog Jednog.

Postoji li strah od sečiva javnosti?

Usudila sam se da pišem, objavljujem romane, slikam se i dajem intervjue, tek kada sam shvatila da se nikada ne mogu dopadati svima, da je negativna kritika jednako moguća kao i pozitivna, ali da ja nisam ono što drugi misle o meni, već naprotiv: ja sam uvek ono što sam bez obzira ko šta misli i kaže.

Knjigu Ivane Kuzmanović "Manje od 3" objavila je izdavačka kuća "Laguna"