Massive Attack – odani jedino sebi

B92: Massive Attack su bili u Srbiji, na Exit festivalu, pre šest godina. Da li se sećaš nekog detalja te večeri, koncerta, tvrđave, ljudi ili atmosfere?
Robert Del Naja: Pamtim da je koncert bio poprilično emotivan. Sa različitih strana, saznali smo da je tokom rata 1999. godine, mnogo stanica puštalo upravo našu muziku. To je bio naš način da apstraktno pomognemo u toj situaciji i saučestvujemo. Tada smo radili na albumu Warchild: Hope i upravo to iskustvo je jedno od najemotivnijih i najmoćnijih koje pamtimo.

Na novu ploču Heligoland smo čekali skoro sedam godina. Zašto tako dugo i šta su Massive Attack radili sve ovo vreme?
Radili smo na mnogo različitih projekata. Lično ja sam radio na par soundtrackova za filmove što je nekada ispadalo zabavno a nekada i naporno. Dosta smo putovali i isprobavali različite ideje. Slikali smo sa različitim ljudima Benksyjem i Jamesom Lavellom. Pravili smo različite verzije albuma, onda ih menjali, kako smo ih snimali, zato što nikako nismo bili zadovoljni sve dok Heligoland nije zazvučao kao album vredan slušanja i pažnje.

O čemu ste razmisljali i šta je prolazilo kroz vaše umove dok ste stvarali poslednju ploču Heligoland?
Zaista mnogo toga. Svakog dana je bilo drugačije. Imali smo neki osećaj zajedništva i male komune zato što smo radili sa ljudima koje smo znali i poštovali, kao što su Damon Albarn, Martina Topley Bird i Guy Garvey. Postali smo pravi prijatelji. Na tom nekom nivou mnogo manje smo bili i osećali se izolovano u odnosu na stvaranje prošlog albuma.

Da li razmišljate o ljudima koji će da slušaju vašu muziku, dok, je stvarate ili se samo prepustite ličnoj kreaciji i stvarate nešto što je isključivo i prvo vama dobro i kvalietno?
Mozeš samo i da napraviš ono što se tebi dopada. Sve se vrti oko toga šta se nama dopada. Jedini trenutak kada mi razmisljamo o budućnosti jeste kada se pojavi naš menadžer sa zakazanom turnejom. Ovo je prvi put da smo rekli – “Okej idemo na turneju” a da nismo izdali album. Rokovi se nisu slagali.
Uvek je interesantno iskustvo kreiranje novih pesama. Prvi put smo o ljudima pomislili kada se nametnulo pitanje kako novu muziku da prezentujemo na sceni. Vizuelni deo smo dosta dugo osmišljavali. Kako da iznesemo pesme i na taj način. Jedan od najvažnijih aspekata celog projekta jeste vizualizacija koncerata i svirki. Vizuelno dočaravanje muzike koju smo stvorili.

Kako vam se dopada Heligoland sada kada je gotova, da li ste zadovoljni sa pesmama i produkcijom?
Želeli smo da ogolimo muziku i učinimo je sirovom koliko je to moguće. Bez velikih i skupih tehnoloških momenata kao na prošloj ploči. Novi album nisam slušao jako dugo. Dosta pesama sviramo uživo a kada to radiš onda se ubaciš u drugačiji trip u glavi, u kome sviraš muziku direktno a ne slušaš nešto što si kreirao, iz ove perspektive već u prošlosti.

Kada smo kod prošlosti, Massive Attack su na albumima pevali i o stvarima koje se dešavaju u spoljnom svetu, situacijama koje utiču i na vas. Da li se to desilo i ovoga puta i da li je trenutna ekonomska kriza na bilo koji način uticala ili ušla na Heligoland?
U godinama između dva albuma, mnogo toga se izdešavalo. Slika sveta nimalo nije svetla.. Mozda ce nova britanska Vlada ali i potezi iste pomeriti i promeniti kreativni proces u muzici i neće nam više biti inspiracija.Voleli bismo to.
Na nas utiče sve, putujemo po celoj Evropi i provodimo mnogo vremena i upoznajemo mnogo ljudi. Prošle godine smo dugo bili u Atini i pričali smo sa ljudima koji zapravo znaju šta se tamo dešava. To je veoma kompleksna situacija koja će uticati na celu Evropu. Kritična konzumentska masa koja i čini osnova kapitalizma i demokratije. Nešto ne funkcioniše u ovim uređenjima i mislim da treba da promislimo kako živimo. I to treba da krene od nas, ne samo od naših Vlada. Politička situacije je takva da treba da napravimo preokret.

Kako se zvuk, koji nam donosi novi Heligoland abum, razlikuje u odnosu na prethodne ploče sastava Massive Attack?
Za početak, manje je složen. 100th Window je bio reakcija na Mezzanine. A Mezzanine je bio veoma jak i taman. 100th Window u odnosu na njega je mnogo svetliji i drugačiji. Nova ploča je opet druga priča, drugačija i najpre akustičnija. Sledeći će, siguran sam, biti drugačiji u odnosu na Heligoland.

Massive Attack imaju poseban njuh kada su glasovi i saradnje u pitanju. Da li nam možeš otkriti tajnu, kako to radite?
Zaista zavisi, neke ljude nismo mogli da dovedemo u studio i povežemo ih sa muzikom. Nekada ljudima pošaljemo pesme koje ne dobiju a dobiju neke greškom neke druge i tako nastane saradnja. Nema posebne strategije ili pravila.
Sve zavisi od energije i hemije između nas i ljudi sa kojima radimo. Ovo je bila mnogo više prijateljska ploča, radili smo sa ljudima koji su nam prijatelji, osim Hope Sandoval, ljudima koje znamo, sa kojima smo radili i imamo izgrađene odnose.

Da li se nekada desilo da ste izabrali određeni vokal-saradnju potpuno pogrešno, omaklo vam se i nije vam se dopalo kako sve to ide i zvuči. Šta uradite u takvom trenutku?
Ljubazno se zahvalimo, razmenimo mejlove, popijemo dosta čaja, potom navalimo na vino i krenemo u suprotnom pravcu brzo jureći za taksijem!

Da li je iko ikada odbio da sarađuje sa Massive Attack?
Niko realno nije odbio. Dešavalo se da su ljudi prezauzeti oko turneja pa da fizički ne možemo da postignemo da se nađemo na istom mestu i sarađujemo. Uvek se taj izgovor ispostavljao kao tačan pa nismo imali taj osećaj da smo odbijeni. Najviše stvari koje smo hteli da radimo a nismo - upropastili su prepunjeni rasporedi. Stvar koju smo hteli da pišemo sa Tomom Yorkom, za film Welcome To Sarajevo nije uspela upravo zbg glupih raspreda i obaveza a to bi bila sjajna saradnja i mnogo nam je zao što ti nismo uradili.

Pored Toma Yorka sa kim biste još želeli da sarađujete u budućnosti?
Sa mnogo muzičara! Aloe Black, Georgia Anne Meldrew, Robert Plant, Martina Topley Bird, Horace Andy. Imamo celu blesavu listu ljudi sa kojima želimo da stvaramo predivnu muziku, videćemo šta će na kraju od toga ispasti. Poslednjih petnaest godina jurim za Aaronom Nevilleom i The Neville Brothers. Možda mi se uskoro posreći, ko zna.

Koga slušate poslednjih dana, za koga možete reći da ste fan?
Zombie, Joker, Juana Molina, Black Angels, James Holden, Black Keys, Mos Def...

I dalje ste inspirisani da stvarate pravi trip-hop. Gde pronalazite inspiraciju za ovaj stil, obzirom na to da su mnogi ljudi prešli na neke druge stilove?
Mi to ne zovemo trip-hopom. Ako preslušaš prvu i poslednju ploču, to nisu iste priče, sheme i putevi. Druga su vremena i druge ideje. Nikada se nismo trudili da ostanemo odani muzičkom stilu već samo i jedino sebi.

Kako gledaš na povratak osamdesetih u muziku, posebno u Velikoj Britaniji?
Nije mnogo uticalo na ono što mi stvaramo i kako živimo, a ni na trip hop. Iz tih godina volim Joy Division i to je... to.

Kada ste izdali poslednji singl Paradise Circus na You tube-u se pojavio video za koji su svi mislili da je zvanični video koji prati ovu pesmu, upravo zato što se savršeno uklopio. Kasnije smo shvatili da je jedan vaš fan napravio video od isečaka Tarsemovog filma The Fall. Kako Massive Attack posmatraju novu digitalnu eru u kojoj primat imaju društvene mreže kao što su Facebook i Twitter, gde se sve moze preuzeti besplatno sa interneta. Evolucija ili loša stvar za muziku?
Mislim da je to pre svega odlika demokratije. Živimo u vremenu u kome svi možemo da delimo, kreiramo, kupimo, iskopiramo i ukrademo muziku. Upravo mi dolazimo iz ere u kojoj smo pravili svoju muziku, tako što smo krali i semplovali sve što nam se svidelo. Ponosni smo na to. I ostatak sveta nas je pratio. Sada sve i delimo na taj način. Vrlo je intrigantno koliko informacija možeš da upiješ u ovoj novoj digitelnoj eri. Sjajno je što ne moraš da ideš u prodavnicu ploča da nabaviš muziku, ne treba ti studio da napraviš album, ne moraš da se povinuješ pravilima koja ti postavlja neka velika izdavačka kuća. Sve se promenilo i sada je mnogo, mnogo bolje.

Negde sam pročitala da vam se sada jako dopada dubstep kao stil. Ko je sledeće veliko ime u ovom žanru?
Zombie i Joker. Imamo u planu neke saradnje o kojima ne smem još da govorim. Sjajno je! Napredak u muzici posebno u Bristolu, cela ideja povratka soundsystemima i reggae muzici.



U junu ste na turneji po Evropi. Koliko vam prijaju turneje i volela bih da čujem neke prve utiske sa ove turneje, naravno ako već postoje?
Lično uživam u jakim vizuelnim momentima i svakodnevno menjam neke fotke da to izgleda sve bolje. To je moj deo užitka – vizualizacija svega što radimo. Divno je biti na sceni sa Martinom Topley Bird i Horace Andyjem. Sa bendom već godinama radimo i svi smo kao jedan pokretni cirkus. Saživeli smo se jedni sa drugima.

Kakve su reakcije publike na nove pesme, da li se izdvaja neki koncertni hit?
Reakcije su prilično dobre. Treba da znate da je koncert napravljen da bude potpuno iskustvo, ne samo muzičko. Šou koji pokriva više aspekata. Da počne i da se završi sa različitim raspoloženjima i momentima. Mi smo festivalska deca. Ali sviramo i u malim prostorima, antičkim teatrima i svaki šou je različit.

Šta može da očekuje Srbija od koncerta Massive Attack 25. juna u Areni Beograd?
Iskreno se nadam da ćemo moći, sa vama, da ponovimo intenzivnu emociju koju smo podelili pre šest godina.